Deveti ciklus - sesti dan

Oduvek sam voleo šumu. Ništa čudno za seljačko dete. Najviše sam voleo da se popnem na brdo iznad naše kuće. Pogled je bio božanstven. Na istočnoj strani video se klanac kroz koji je vodio put do Sedam zaselaka. Ja sam taj prevoj zvao Džinova plećka, zbog toga što su mi strmine ličile na ramena kakvog diva. Na zapadnoj strani videla se reka Drina i njena široka okuka u obliku krastavca. Na jugu su se prostirala gusto pošumljena brda i onaj ćelavi deo koji smo zvali Kumova kesa. Zemlja je bila crna, a trava se nikada nije vratila, toliko je gorelo. Ratovi su besneli po celom svetu, gradovi su bili zagađeni ili sravnjeni sa zemljom. Mi smo živeli izolovano, zaštićeni divljom prirodom i nepristupačnom planinom. Svi su žitelji Sedam zaselaka sa uzdahom gledali u crne pašnjake Kumove kese kao u opomenu. Na severu je ležala velika dolina iznad koje se večito povijala magla. Slutili smo da je to još strašnija posledica rata, i ta magluština i pust gradić koji je prekrivala. Pa opet, dolina je bila tabu, tamo se niko nije usuđivao, a preko Kumove kese se dolazilo do Tunela i barikada. Stalajko se tuda šunjao sa svojim patrolama. On je bio najimućniji čovek u okolini. Svima je zapovedao i u svačiji posao se mešao. Najavio se da će danas doći na naše imanje, da opet gnjavi oca. Stalno je dolazio da objašnjava šta je preduzeo i koji su planovi milicije Sedam zaselaka. Jednom je došao sa idejom da Kumovu kesu i okoliš treba ponovo zapaliti. Pogan je čovek bio taj Stalajko.

Još jednom sam pogledao ceo krajolik, žvaknuo sam parčence suvog mesa i spremio se da krenem kući. Previše sam bio odsutan. Zaneo sam se kao i obično. Toliko volim da lutam šumom da me ponekad u planini uhvati noć. Vratim se kući tek iza ponoći, a majka me dočeka u suzama. Ih, stara se brine da nisam pao sa nekog kamena ili već nešto, znate kakve su majke. Nije da sam se brinuo samo za mati, već i za oca. Već godinama su ga mučile rane zadobijene u ratovima. Počeo je da se gubi, pre pet ili šest godina. Jedne večeri je uzeo kaput i pošao u dolinu. Seo je na traktor i zamalo se nije strmeknuo niz padinu. Sestra i ja smo ga dovukli nazad, a Dmitar nam je pomogao da izvučemo traktor. Ali za mene je otac i dalje bio glava porodice, zato nisam mogao da kažem Stalajku da više ne dolazi u naš kraj. Dva puta sam pokušao da mu izokola dam do znanja, ali on nije odustajao.

Skočio sam sa Mačkovog kamena na mekano lišće i gle, vraga ti, pokliznuo se! Pao sam nezgodno i udario u davno oboreno stablo. Laktom sam zagnjurio u one žute pečurke što rastu po drveću. Udarac je ublažila sunđerasta masa pečurke, nalik na sveže mekike. Smešno mi bi kako sam ležao nezgodno iskrenut, a rukav mi zapeo za granu drveta tako da nisam mogao odmah da ustanem. Potegao sam nož i rascepio rukav. Švedski čelik je lako prošao kroz tkaninu i mahovinu. Oštrica se presvukla zelenkastom skramom, a voleo sam da se uvek sija kao srebro. Ma već u sledećem trenutku pomislio sam na majku i kao da sam već video kako na astal stavlja čokanje sa rakijom, pa sam nastavio dalje, da se spuštam niz kosinu. Nisam voleo da oca ostavim nasamo sa Stalajkom. Taj nikad nije znao kad da stane i nije mario za našu nevolju. Posle onog traktorisanja, otac je sve manje bio sa nama. Ćutao bi danima i povremeno se osmehnuo majci. Nju je mnogo voleo, ali ni njoj nije više hteo da se obraća. Vremenom je prestao i da se kreće. Iznosio sam ga na trem. Provodio je dane gledajući u maglu kako se povija dolinom. Ako je i reč katkad izgovorio, obraćao se toj izmaglici. Šaputao joj je nešto važno, nešto iz njegove prošlosti. Tamo dole, ispod magle, nalazio se očev rodni gradić.

Prošao sam onu lakat krivinu pre stare pilane. Od nje više ništa nije ostalo, samo ogoljena stabla i sedam nakrivljenih odžaka. Bio sam blizu kuće, ali tek kad sam zastao shvatio sam koliko sam se zadihao. Milo mi beše u grudima kad sam sišao do šumarske postaje. Izvadih iz džepa poslednju paklicu cigara. Razbucao sam omot, iščupao jedan cigar i zateturao se ka naslaganim deblima. Mnogo sam voleo drvo i drveće. Čak mi je i guljena bukovina mamila osmeh na lice. Prišao sam oblicama, koje su ležale tu još od ko zna kada. Sagnuo sam se i zgrabio punu šaku piljevine, zlatne, gusto uvijene kao devojačke lokne. Hteo sam da sednem na tren, pa sam se odvažio da uđem u jednu od šumarskih baraka. Uhvatio sam se za kvaku i virnuo kroz prljavo staklo prozora. Nije mi bilo lako, mrak je bio unutra. Obliznuh usne nervozno i uhvatih se za amajliju. To je ova ogrlica od medveđih zuba. Tama napuštene barake mi se učinila sablasna, kao iz strašnih priča. Mašta mi je radila ludački, pa sam strašljivo otvorio vrata. Tek kad sam ušao nekoliko stopa, bojazan me napustila. Pronašao sam u uglu jednu staru fotelju. To je bila niska trula plišana stolica na metalnom tronošcu. Tek kad sam se spustio u nju, osetio sam kako mi umor curi iz svake koščice. Izuo sam cipele i stavio ih na sto. Zapalio sam cigaru i zagledao se u prašnjavo okno. Uh, meračio sam. Plavičasti dim se penjao u vis i mešao sa česticama prašine koje su svetlucale naspram večernjeg sunca. Sedeo sam tu za jedno trajanje cigare. Video sam ružičaste oblake koji su najavljivali sumrak. Mitrak i Pavleša su me često zvali da zanoćim kod njih ako se zadržim u šumi, ali hteo sam da se vratim kući. Stalajko nije mario što ga moj otac ne zarezuje. Bio je uporan, dolazio je pričao mu kojekakve gluposti. Verovatno je mislio da će rečima postići neko čudo. Moj otac je praktično odrastao u vojničkim čizmama i bio je oficir u vreme invazije Žutih. Nisam bio siguran šta Stalajko stvarno hoće. Želeo je da otac ponovo obuče uniformu i pridruži mu se. Istovremeno, i na sestru je bacio oko. Hvalio se u kafani da će jednog proleća okupiti svirače i isprositi je. Mitrak je bio za to da ga sačekamo posle slave i dok je pijan, dobro ga izbubecamo.

Baš kad sam ustao da krenem, počela je da pada kiša. Sitne kapi na prašnjavom prozoru bile su slične suzama na nečijem licu. Nisam imao kabanicu ni kapuljaču. Napuštena pilana više nije delovala sablasno. Kiša je kvasila ogoljene oblice i davala im neki romantični sjaj. Prošao sam pored jednog debla. U barici vode video sam svoje nasmejano lice. Položio sam ruku na vlažno drvo. Uvek sam tako milovao biljke, i stabla u šumi i nežne listove iz moje bašte. Zato nisam mogao da se okomim na Stalajka kao što je Mitrak hteo. To što sam bio vazda nabusit i nosio pušku, sve je to bila gluma. Dobrica sam ti ja, ne volim oružje i svo to šunjanje i gerilu što ih je okupljao Stalajko. Najradije bi ga za šiju pa preko litice, ali nije mi se nikad dalo. Zato sam požurio da se što pre vratim. Hteo sam da ga sprečim koliko god mogu da pljuje svoj otrov mome ocu u lice.

Kad sam već bio iznad našeg imanja, Stalajko je tek uparkiravao svoj traktor, da ga smesti tik pored našeg. Znači izbauljao sam iz šume baš na vreme. Mati je stavljala šareni podmetač na stolić, a sestra je donosila čokanje za rakiju. Otac je kao i uvek, sedeo na tremu i čežnjivo gledao u maglu.

Pozdravio sam Stalajka, glumeći iznenađenje. Seli smo uz stočić i srkutali rakiju. On je isprva ćutao. Samo je povremeno šištao od naše jake prepečenice. Kad je konačno progovorio, činilo mi se da nikada neće prestati. Pričao je da je pre neki dan opet video tragove točkova. Ponovo se spustio dole do Tunela i sa svojim momcima postavio upozorenja o radijaciji, bolesti i nagaznim minama. Organizovao je i stražu kod brane i prilaznog puta. Laprdao je kako se plaši da je možda počeo novi prodor Kineza na Balkan i kako se boji da će nas ovaj put izbeglice pronaći. Stalajko se najviše na svetu plašio da će nas neko iz spoljneg sveta otkriti, da će se gomila sveta sjatiti i naseliti na našoj planini. Zbogom onda i šumama i rekama i netaknutoj prirodi koja nas je skrivala. I ja sam bio za to da niko ne dolazi u naš kraj i da nas lepo svi zaobiđu i ostave na miru, ali sam isto tako predosećao da se bliži kraj doba nevinosti za naših sedam zaselaka. U ovom trenutku meni je bilo važnije da nas Stalajko ostavi na miru. Za mene je on predstavljao mnogo stvarniju opasnost od nekih tamo Kineza, izbeglica i stranih ratova. Duša me je bolela zbog oca. Njegovo biće kao da je sve manje prebivalo u tom slomljenom telu. Lutao je dalekim putevima svoje prošlosti, u mislima se borio sa neprozirnom maglom. Dolina je za njega bila isto što i za mene šuma. Tamo dole bili su rudnici u kojima je radio pre ratova i pošasti. Moj otac je milovao kamen kao što sam ja milovao bukvu i hrast. Ispod zemlje, u mraku, on je kopao svetliju budućnosti, okružen ugljenom prašinom i snažnim mašinama on je gradio bolje sutra. Pa neka onda, nek nas pronađu, nastane se na planini, proglase karantin. Poželeo sam da se u inat Stalajku još jednom spustim u dolinu sa ocem, makar nas proguta magla, kao što je ispod svog vela držala ceo grad...

Deveti ciklus - peti dan

Oduvek sam voleo šumu. Ništa čudno za seljačko dete. Najviše sam voleo da se popnem na vrh brda iznad naše kuće. Pogled je bio božanstven. Na istočnoj strani sam video Džinovu plećku, tako sam zvao obronke klanca. Strmine prevoja su mi izgledale kao ramena nekog diva. Na zapadnoj strani videla se u daljini Drina i ona okuka u obliku krastavca. Na jugu su se prostirala pošumljena brda i onaj ćelavi deo koji smo zvali Kumova kesa, jer se i danas moglo videti kako je taj kraj preko goreo. Na severu je bila večita magla koja je pokrivala dolinu. Pogledao sam u nebo. Bilo je vreme da pođem. Skočio sam sa kamena na mekano lišće. Žvaknuo sam parčence suvog mesa i počeo da se spuštam ka našem imanju. Prošao sam onu lakat-krivnu pre stare pilane. Ugledao sam napuštenu šumsku postaju i bi mi toplo u grudima. Mnogo sam voleo drvo i drveće. Guljena parena bukovina mi je uvek mamila osmeh na lice. Bacio sam se niz tu stranu, ka pilani. Pritrčao sam velikim deblima naslaganim još od ko zna kad. Sagnuo sam se i zgrabio šaku punu piljevine, zlatne, gusto uvijene kao devojačke lokne. Uzdahnuo sam i setio se nekih tužnih misli. Odlučio sam da stanem malo i izduvanim jednu. Prišao sam oprezno starim šumarskim barakama. Izgledale su sablasno, kao iz horor filma. Moja mašta je proradila, pa sam strašljivo otvorio vrata, kao da me neko čudovište prati. Napravio sam korak u tamu. Tek kad sam ušao još nekoliko stopa u ruševnu baraku, bojazan me napustila. Seo sam na staru fotelju i stavio noge na sto. Zapalio sam cigaru i gledao u prašnjavi prozor. Iznenada se na njemu pojaviše kapi kiše, kao suze na oknu. Osetio sam neku jezu i milinu. Sedeo sam tako i gledao kako kiša pada. Posle treće cigare osetio sam neki drhtaj. Setio sam se da treba požuriti kući. Morao sam da stignem na vreme da spasim oca. Napolju je već uveliko padala kiša, bi mi žao što nemam ni kabanicu ni kišobran. Svakog drugog, trećeg dana kod nas u kuću je dolazio taj Stalajko. Gnjavio je oca kojekakvim pričama, nagovarao ga je da se pridruži seljanima u nekakvim paranoičnim pohodima. Sreća nije dugo ostajao, ali me užasno nervirao i teško sam se suzdržavao da prema njemu ne budem grub. Ipak, ja sam tako odgojen da poštujem sedu glavu. Moj otac je za mene i dalje starešina porodice, iako za njega više nema nade. Bio je teško ranjen za vreme nereda. Jednog dana je zaćutao, a postepeno se sve više povlačio u sebe. Sedeo je na tremu po ceo dan i gledao u dolinu. Povremeno bi nešto šapnuo. Jednom je čak rekao da se kroz maglu vidi njegov soliter. A Stalajko kao da nije obraćao pažnju na našu nevolju sa ocem. Seo bi za stočić koji mama postavi, cimnuo rakiju i počeo da mu priča koješta. Leden mu je bio pogled, a pričao je slatko kao da hoće da vrbuje oca. Dosadan je bio ali po mom mišljenju i opasno lud. Stalno se bavio pitanjem kako da odbrani tajnu sedam zaselaka. Jednom je došao na ideju da treba ponovo paliti poljane oko Kumove kese i Vražije glave. Otac ga je samo gledao belo, daleko u svom svetu. Katkad mi je malo falilo da skočim preko stola i čisto izudaram tog skota. Oči bi mu iskopao i vrele krvi bi mu se napio, sa sve tim kariranim odelom i ružom u džepu. Oca mi je kinjio, a i na sestru bacio oko! Hvalio se u kafani kako će kad dođe maj okupiti tamburaše i isprositi je. E nećeš majci, mislim se. Čekao sam samo da dođe to jutro posle slave kad svi previše piju. Ima da ga sačekam negde u šumarku sam ili sa Mitrakom i da ga dobro izbubecam. Ima da mu izbijem ja te ideje iz glave. Samo zato što je bio najimućniji u sedam zaselaka umislio je da je neki indeks. Svima je zapovedao i u svačiji posao se mešao. Ali videće on još ko sam ja. Ako je mogao da zamađija ljude u svih sedam zaselaka, mene i moju porodicu nije!

Deveti ciklus - cetvrti dan

Ne sećam se koliko sam dugo bio odsutan. Možda sat ili dva, dodaj ili oduzmi minut. Zaneo sam se, kao i obično. Toliko volim da lutam šumom da me ponekad u planini uhvati noć. Vratim se kući tek iza ponoći, a majka me dočeka u suzama. Ih, stara se brine da nisam pao sa nekog kamena ili već nešto drugo, znate već kakve su majke. Ugledao sam Mačkov Kamen i zaključio da je vreme da požurim kući. Nije da sam se samo brinuo za mati, već i za oca. Stalajko je najavio da će svratiti danas. Nikako nisam voleo tog čoveka. Samo sam čekao pravi trenutak da bacim karte na sto i suočim se sa njim. Nije to bilo jednostavno. Moj otac je i dalje bio glava porodice. Već godinama su ga mučile rane zadobijene u ratovima. Počeo je da se gubi pre pet, šest godina. Jedne večeri je uzeo kaput i pošao je u dolinu. Seo je na traktor i zamalo se nije strmeknuo niz padinu. Sestra i ja smo ga dovukli nazad, a Dmitar nam je pomogao da izvučemo traktor. Prokletinja je bio njegov život, još od pre invazije Žutih. Moj babo je praktično odrastao u vojničkim čizmama. Posle tog traktorisanja, otac je sve manje bio sa nama. Ćutao je danima i povremeno bi se osmehuo majci. Ona je bila njegova princeza. Mama je bila obrazovana, videla je sveta. Pričala nam je da je nekada bila velika zvezda, ali nismo mogli najbolje da je razumemo šta su to filmovi. Tajo je tako zaćutao, a postepeno je prestao i da se kreće. Iznosio sam ga na trem. Dane je provodio gledajući maglu kako se povija dolinom. Majka je takođe zgasnula. Tkala je i brinula se za oca. Stalajko je stalno dolazio i gnjavio oca. Pokušavao je da ga trgne iz njegovog mrtvila, a u stvari ga je samo gnjavio. I ja sam predosećao da se bliži kraj doba nevinosti za naših sedam zaselaka. Stalajko se plašio da će nas neko iz spoljnjeg sveta otkriti, da će se gomila izbeglica da se sjati i naseli. Zbogom onda i šumama i rekama i netaknutoj prirodi u kojoj smo živeli. Stalajko je pričao ćaći o svemu što su seljani preduzimali. Kako su postavili upozorenja o radijaciji, bolesti, nagaznim minama, kako su organizovali straže i patrole. Pokušavao je da ga nekako dozove, a otac je jednako tvrdoglavo gledao u nedostižnu dolinu. Prizivale su ga sene njegove prošlosti, šta li? Dole, ni minut ptičijim letom od naše kuće, negde ispod magle nalazio se ceo grad. Nisam bio baš siguran šta su ti gradovi, nikako nisam mogao da razumem Stalajkova objašnjenja. To će za mene večno ostati tajna. Plašio sam se da dodirnem tu misteriju, iako priznajem da me je privlačilo da vidim šta se nalazi sa druge strane magle. Stalajko je bio uporan i ostajao je pri svojim pokušajima. Verovatno jer je mislio da će rečima postići neko čudo. Želeo je da otac ponovo obuče svoju uniformu i pridruži mu se u odbrani zaselaka. Požurio sam da se spustim niz kosinu. Video sam ružičaste oblake koji su najavljivali sumrak. Mitrak i Pavleša su me često zvali da zanoćim kod njih ako se zadržim u lovu, ali nisam mogao da ostavim majku i sestru. Noću je otac imao more iz kojih se budio sa takvom drekom da mu je pena izbijala na usta. Zato sam se spustio što sam brže mogao do našeg imanja. Stalajkov "galeb" je već bio parkiran ispred kuće, svega desetak stopa od našeg traktora. Njegov pogled je bio hladan, kao staklo. Hteo sam da mu kažem da ide zbogom, da se gubi i da više ne dolazi na ovaj deo planine! Ali tu ide onaj deo koji sam hteo da kažem, dok je otac bio živ jedino je on mogao da kaže Stalajku da više ne dolazi. Dva puta sam pokušavao da mu nekako izokola dam do znanja, ali on nije odustajao. Duša me je bolela kad god bih ga video kako govori neke gluposti ocu. Nije znao kad da stane. Laprdao je o nekim tragovima točkova i o tome kako je čuo preko amaterske radio-stanice da se priprema novi prodor Kineza na Balkan. Meni je bilo važnije da nas ostavi na miru, za mene je Stalajko bio mnogo stvarnija opasnost od nekih tamo Kineza, izbeglica i stranih ratova...

Deveti ciklus - treci dan

Trčao sam koliko me noge nose. Jurio sam kroz šumu, nizbrdo strminom. Želeo sam što pre da se dokopam kolibe. Pao sam nezgodno i udario u davno oboreno stablo. Laktom sam zagnjurio u one žute pečurke što rastu po drveću. Udarac je ublažila sunđerasta masa pečurke, kao sveža mekika. Iako sam u tom trenutku ležao na zemlji, nezgodno iskrenut na jednu stranu, iz grla mi se oteo smeh. Ma već u sledećem trenutku mi nije bilo do smeha. Majka na astal stavlja čokanje sa rakijom. Javila mi se ta slika u glavi. Valjda zato što sam znao da Stalajko dolazi, a nisam voleo da on bude nasamo sa ocem. Potegao sam nož i rascepio rukav košulje koji je zapeo za granu drveta, tako da nisam mogao da ustanem. Švedski čelik se presvukao zelenkastom skramom, više nije ličio na metal, oštrica se nije sjaktala kao srebro, onako kako sam voleo da bude. Uspeo sam da se oslobodim. U magnovenju mi se učinilo da vidim prišt na nadlaktici. Kako sam se samo stresao! Već sam video helikoptere, čuo izobličene metalne glasove iz zvučnika i video smrknutog naučnika-naočarka kako izdaje komande u mikrofon. U trenu me oblio znoj. Zaražen sam? Ležim na stolu, monitor očitava moje životne funkcije, EKG ravan kao daska, na mojim grudima plikovi, krvavi, crveni, pucaju od gnoja. Ova slika me je potpuo obuzela. No, trgnuo sam se i nastavio da se spuštam niz pošumljenu kosinu. Počeo sam da pevam, da razbijem strah. Više se i ne sećam koju pesmu. Stigao sam do stare pilane. To je bilo blizu moje kolibe. U pilani više ništa nije ostalo, samo svuda prašina i sedam nakrivljenih odžaka. Jebemti, tad mi je tek sinulo koliko sam se zadihao. Izvadih iz džepa poslednju paklicu cigara. Razbucao sam omot, iščupao jedan cigar i zateturao se ka pilani. Hteo sam samo da sednem na tren. Adrenalin me opio, šta li? Uhvatio sam se za kvaku i virnuo kroz prljavo staklo prozora. Nije mi bilo lako, mrak je bio unutra, ko zna šta još sve ne. Instinktivno, uhvatio sam se za svoju amajliju, to je ova ogrlica od medveđih zuba. Obliznuh usne nervozno. Stupio sam u senku, sablasno su zaškripala vrata. Prišao sam stolu. Iz ugla sam dovukao fotelju, jednu od onih plišanih niskih stolica što ih birokratija širom sveta obožava. Tek kad sam se spustio u nju osetio sam kako mi umor curi iz svake koščice. Izuo sam cipele i stavio ih na sto. Uh, meraka. Plavičasti dim se penjao u vis i mešao sa česticama prašine naspram večernjeg sunca. Sedeo sam tu za jedno trajanje cigare i izašao napolje. Počela je da pada sitna kiša. Pilana mi više nije bila strašna, kiša je kvasila ogoljene oblice i davala im neki romantični sjaj. Ne znam, voleo sam šumu i drvo, pa makar to bila i natrula parena bukovina. Prošao sam pored debla. U barici vode video sam svoje nasmejano lice. Položio sam ruku na vlažno drvo. Tako sam milovao biljke iz moje bašte. Heh, ma dobrica sam ti ja iako izgledam ovako cool, kao narodni heroj. Ne volim oružje i svo to šunjanje i gerilu što radi onaj izdajica Stalajko. To što sam bio vazda nabusit i nosio pušku, sve je to bila gluma. Napustivši pilanu, nastavio sam da se spuštam ka kući. Ne samo da se smrkavalo, nego sam hteo da stignem što pre i sprečim da Stalajko pljuje svoj otrov i priča ocu gluposti. Nije mi jasno zašto je to radio. Priznajem, nije mi bilo lako da se suzdržim, hteo sam tog Stalajka za šiju pa preko litice. Ma nisam to nikad hteo zapravo da uradim, ali mi prokuva u glavi kad vidim njega i onaj njegov natpis na rukavu "Odbornik". Zašto su to radili, nije mi bilo jasno, zašto su igrali po tom tananom ledu. Razborito je bilo čuvati tunel i prilazni put. I ja sam bio za to da niko ne dolazi u ovaj kraj i da nas lepo zaobiđu i ostave na miru, ali ne verujem da vreme može da se zaustavi, a posebno ne lažima. Konačno sam izbauljao iz šume i spustio se do našeg imanja. Baš na vreme. Stalajko tek što je parkirao svoj traktor, a mati je stavljala šareni podmetač na stolić i spremala čokanje za rakiju. Glumio sam iznenađenje što vidim Stalajka i smišljao razlog da se zadržim tu za stolom. Otac je, kao i uvek, gledao čežnjivo u dolinu iz koje se dizala magla. Oh, oče ti si jedini umeo da slušaš! Avaj, njegovo biće je retko kad ostajalo u svom telu. Lutao je dalekim putevima svoje prošlosti i više se nije nikome obraćao. Stalajko je uporno dolazio i čekao neki znak, neki mig. Otac je još uvek disao, još uvek je na sebi nosio drevne epolete i dalje je bio jedini zvanični oficir straže u Sedam Zaselaka. To je bilo nešto protiv je i bahati Stalajko bio nemoćan.

Deveti ciklus - drugi dan

Sedeo sam u mraku i pijuckao mleko. Nije mi se radilo ništa tih dana. Ništa nisam kuvao, prljavi sudovi su se gomilali, pepeo se prelivao iz prepunih pepeljara. Zavukao sam se u svoj stan kao miš u rupu i nisam nigde izlazio. Nije mi bilo ni do posla, odlagao sam svoje obaveze i krckao dolare koje mi je Kompanija uredno slala na račun. Prevrtao sam svoje stare papire i smejao se nad svojim pričama, skicama i vežbama, tim jalovim jajašcima iz kojih sam se nadao da će se jednoga dana izleći cela knjiga. Prestao sam i da se brijem, a prljavština se nahvatala po mojim čekinjama kao kora. U mislima sam trčao nazad u taj bolni trenutak koji me je zaustavio. Želeo sam da poletim, a u stvari sam padao sve dublje i dublje na dno. Kako sam mogao biti tako glup. Kako sam mogao biti tako kratkovid. Zašto sam očekivao da pivo neće biti gorko. Umesto da odemo pred oltar, dozvolio sam da se u sve umeša ona krava! Popustio sam i sada je od moje ljubavi ostao samo sarkofag, zapečaćena grobnica sećanja na zidu i jedna razglednica sa Severnog Pola. Nisam očekivao da ću tako brzo pasti. Pio sam previše vode, bubrezi su mi pištali od prenapregnutosti. Lokao sam i nalivao se, a usta su mi bila sve suvlja. Kao da sam goreo iznutra. A napolju je odavno počelo proleće i cvetanje novog života. U meni se ništa nije budilo, osećao sam se kao pred smrt. Lekovi mi više nisu pomagali, andoli, panadoni, leksilijumi, bensedini. Bauljao sam po svom prljavom brlogu kao svinja i valjao se po štrokavoj ćebadi koju sam odavno svukao s kreveta. Mislio sam da će promena biti dobra za nas. Da će to biti podloga za rođenje novog kvaliteta, ram jednog novog ustrojstva. Želeo sam da se što pre zavesa spusti na sve te sitne svakodnevne drame i da svet konačno otpočne. Čudno je to. U momentu odluke osećao sam snagu, znao sam da moram biti čvrst kao čelik, ako hoću da sprovedem svoj plan. Transformacija je u mene ulazila postepeno, sablasno. Pretvarao sam se iz domaće životinje u podlu zver, lukavu, divlju, čak i preko toga, u mitološkog zmaja, u živu zmiju, otelotvorenje Satane. Zanosio sam se da će ih same snage mog životnog toga, mog žizniopisanija izaći veliko delo. Maštao sam o tome da će biti dovoljno samo da zapišem sve i novi Sterija će biti rođen! Nisam ni slutio da će mi dosada kao burgija provrteti kroz dušu, da će mi savest turpijati po kičmi. Slomljen, ležao sam naslonjen na jastuk i balavio. Sada je daleko od mene bilo i kuckanje priča i venčanje i štampanje knjige i svi moji snovi. Imao sam samo ovo blato, ovaj kal koji sam sam stvorio. Znao sam da su me zvezde izdale. Mislio sam da će mi iz njih doći neka poruka ili bar upozorenje. Dočekivao sam jutra samo da ne bih morao da spavam, da ne bih morao da se budim uz vrisak iz košmarnog ludila. Od nje mi je ostala samo nalepnica na vratima i jedna bajka u sećanju. Ali sve će to proći. Sećajući se ovoga trenutka ja ću uzdahnuti, stegnuti zube, potegnuti šibu na svog Demona i otkinuti mu još komad supstance. U mojim rukama se nalazila ta kamdžija, nisam ja bio njegovo dugme. Još uvek je do mene dopirao taj unutrašnji glas. Čuo sam ga kao zvono crkve u daljini, zorom tamo na Trgu. Cigani če se vratiti u moje prste, sviraće virtuozno u ćemane, cvrčaće ćevapi na roštilju, pljuštaće zelembaći, a ispod svega toga biću opet ja. Pravi ja, onaj nemoćni, onaj obični, onaj pitomi koji neće razočarati prijatelja. I zato čak i u ovom kalu sopstvenog izmeta u kome sada sedim, znam da će doći moje vreme, da će doći moja jesen, to doba koje me obnavlja. Isklijaću kao neka naopaka biljka koja nikada ne cveta u proleće, i ponovo ću dočekati da padne sneg, taj divni sneg i prekrije i mene i sve, sve, sve!

Deveti ciklus - prvi dan

Pozdrav upućen našim dargim prijateljima koji tek što su izašli iz svog svemirskog broda mora biti upućen i svim onim drugim oblicima života u svemiru, a kojih sam siguran ima čitava silesija. Uzbuđen sam u ovom času jer, budući da sam za Zemlje, meni sve to čudesno brzo mrdanje svemirom u sred kometa i drugih vasionskih čudesa pomera pamet. Za mene je i sam čin njihovog dolaska meni osvežava dan kao mirisna ruža u rano jutro. Bio bih pravi kreten kad bih zdravo za gotovo uzeo čitav taj poduhvat i zanemario značaj tog događaja za sve nas. U trenutku kada sam na TV-u video spuštanje njihovog broda, osetio sam da se olovka istorije spušta da zabeleži broj jedan kitnjastim pismom u znak obeležavanja našeg sretanja. Isprva sam mislio da je to preletanje Vašingtona neki teroristički napad ili neko izmotavanje. Priznajem, čak sam pomislio da se to neka novinarska vidra poigrava sa našim dragim živcima. Ali kada sam shvatio da je to sve istina, da je to direktan prenos, u meni se nešto dogodilo. Sa divljenjem sam posmatrao taj oblet i sa ushićenjem posmatrao plamen iz tih moćnih motora koji su prevalili intergalaktičku distancu. Ples plamenova naspram jutarnjih oblaka podsetio me na vatrenu lisicu iz kineske mitologije (ili je to bio zmaj?). U svakom slučaju pokupio sam svežanj izveštaja sa stola, koje je moj telefaks već uspeo da naštampa. Bila je to pogolema topka koju je novinarska bratija već uspela da iskuca sve pijuckajući svoj jutarnji viski. Svemirski brod posetilaca presijavao se na suncu i odmah je bilo jasno da je to neki nepoznati metal, koji nijedna nacija na Zemlji ne bi mogla da proizvede, pa čak ni Rusija iz vremena Brežnjeva! Dakle, ponesen ushićenjem, skočio sam iz papuča i bademantila i hitro se obijrao. Tako nalickan, krenuo sam put kabineta da okupim sve svoje savetnike. Simonida, naša verna sekretarica odmah je primetila taj nagli okret energije i bistro je zaključila da treba pozvati sve najviše funkcionere. Svi su se tu sakupili, od potpredsednika do svakog člana odbora. Bio je tu i onaj Mouzli, onaj naučnjak, mislilac, šta li je već. Moram priznati da nas je dolazak stranaca iz svemira sve zapanjio! Jedino je taj Mouzli mirno mazao maslac na svoje parče hleba i preko njega premazivao onaj ogavan sojin namaz (mislim da je u pitanju neki Tofu sir). Elem, crveni telefon je zazvonio i naravno, ja sam se javio. Na drugoj strani je bio ruski doglavnik, to jest, zamenik generalnog sekretara Roskovski, taj debeli puh (toliko se ugojio da ne bi mogao da stane u vojni kombi, očigledno mu je ministarstvo prehrane bilo važnije od ministarstva odbrane, ha-ha). Da skratim, taj Rus je počeo da se dere životinjski glasno u moju slušalicu i znao sam da će taj glas biti samo preambula za mnogo ozbiljniju rusku kombinatoriku. Oni su želeli da spalimo te vanzemaljce kao što je Neron spalio Rim, želeo je da im se oštro suprotstavimo. U svojoj paranoji on je već video invaziju na našu planetu (mada se meni čini da jedino što je taj video je bilo dno boce votke!). Glasom mekim kao pamuk dao sam mu svoje iskreno mišljenje i ponudio ključ za razrešenje ove situacije. Tako je i došlo do toga da organizujemo dobrodošlicu. Posebno mi je bilo drago je to što po prvi put čovečanstvo stupa u mirnodopski odnos sa drugom civilizacijom, što po prvi put nije potegnuto oruže, i što bi rekao mister Smit: Živ ti majka, gosn' Predsedniče, skrenusmo mi levo! Uveravam vas da su čovečanstvo i Amerika na pravom putu, a ne levom i o tome neće više biti kreketanja, vreme je da se svi mozgovi čovečanstva bace na rešavanje problema komunikacije, jer žarko želim da oni razumeju ovaj topli govor koji im upućujem. Hvala!

(PS. bio sam na pauzi zbog teatarskog projekta, ali now I'm back!"

Osmi ciklus - jedanaesti dan

Deda Aleksije je jedne večeri predao mač i prsten mome ocu Deriku. Baka je otišla sa dedom, a mama je ostala u svojimo odajama. Plakala je. Uvek znam kada ona plače. Moj brat Alister je bio pozvan da jede sa odraslima. Znao sam da to znači da se deda neće vratiti. Posle nekoliko nedelja upriličena je jedna tužna večera u čast očeve titule. Car je potvrdio da je Derik Istmur Hokvud punopravni grof Istočnog Leminkainena. Mi, deca, dobili smo po čašu vina i komad kolača od ruma. Baka je posle toga otputovala u manastir na Pentatojh. Na rastanku me je čvrsto zagrlila. Mirisala je na paljevinu. Otac je provodio vreme u upravljanju pokrajinom, a majku sam viđao sve manje. Alister je dobio svoj rapir i počeo je da odlazi kod Majstora Krispina. Ja sam još uvek učio porodičnu istorju, punu bola, gubitaka, nedaća i prevrata. Hokvud se nikada ne predaje, govorio je ujka-Dankan. Hokvud sedi na tronu, podsećao nas je kanonik Palmedes. Hokvud sve može da reši, ponavljao je učitelj Fleming. Pamtio sam dobro sve lekcije, ali mi iz glave nije izlazila dedina slika. Živo sam se sećao bakinih drhtavih usana na mome čelu. Pitao sam se da li sam ja pravi Hokvud?

Dobro je što si se popeo na kulu da plačeš, rekao mi je Čedrik. On je moj rođak, prijatelj mog brata Alistera. Klimnuo sam glavom i obrisao obraz rukavom. Da su te uhvatili, još bi i dobio packe, a o pridikama da ne govorim, Čedrik mi je dodao svoju maramicu. Uvek sam se penjao na najviše krunište dvorca. Govore nam da su Hokvudi spasioci čovečanstva, ali zaboravljaju da nam kažu da smo i mi, Hokvudi, samo ljudi, zasmejao se Čedrik. Niko nije znao za moje tajne izlete na vrh tvrđave. Ništa ne brini, maleni i tvoj deda se penjao ovde da plače, pogledaj. Čedrik me je odveo do jedne cigle na drevnom parapetu. Na dnu kamena je bilo urezano A.X. kao Aleksije, tako se deka potpisivao. Zbunjen, ali i umiren, vratio sam se u dvorac.

Vredno sam učio i dobijao pohvale. Baka nam je povremeno slala pakete sa Pentatojha. U njima je uvek bilo pismo i izvajana figurica. To su bile bakine rukotvorine. Mama je rekla da su to apstraktni oblici, ali ja sam u njima video nešto više. Mirisali su na paljevinu. Bakini prsti su u glini ostavljali tragove bola. Mama se protivila, ali sam ipak na policu poređao bakine poklone. Prestao sam da se penjem na kulu. Umesto toga sam sedeo za stolom i posmatrao iskrivljene figure. Mogao sam da sedim satima. Jedne večeri, miris paljevine je bio jači nego ranije. Niz nejasnih formi je počeo da dobija smisao. Video sam kako se bakine skulpture pretvaraju u slova jednog tajnog jezika. Osetio sam nove mirise koji se pomaljaju iz figurica. Svakim danom bio sam sve bliži razrešenju te šifre. Žurio sam da obavim svoje zadatke što pre i vratim se pred oltar bakinih rukotvorina. Postao sam opsednut tajnama. Dobijao sam manje pohvala, a na časovima mačevanja više modrica. Nije mi više bilo važno da li sam pravi Hokvud ili ne.

Danas, kada polažem svoju zakletvu i stupam u Red Eshatonika, prestajem da budem Hokvud. Odričem se obaveze da moram uvek i u svemu biti uspešan. Odbacujem svih zapovesti Plavog Lava. Iza sebe ostavljam i oca i majku i svog brata. U srcu ću zadržati jedino baku koja mi je otvorila put ka zvezdama.

Osmi ciklus - deseti dan

Devet i trista, trebalo je devet i po

Došao sam iz pozorišta sa dva sata sna i mnogo sati mučnog prolaska kroz tešku priču. Onesvestio sam se tek kad sam napisao nešto za časopis i nisam mogao da se probudim do pet ujutru. Čuo sam kako me Andrijana doziva, ali u tom trenutku sam je mrzeo. Osećao sam se kao cepanica. Nisam mogao čak ni da joj kažem nešto ružno, a kamoli da je gurnem. Sva sreća pa je umor imobilisao moje divljačko stanje. Da sam bio malo manje kontuzovan, protestvovao bih što me budi, rekao bih joj nešto ružno. Ja samu stanju da povredim one koje volim, kao da to nema veze. Oprosti mi, lud sam. To je moj konstantni izgovor, opravdanje. Osećam da je moja duša svakim danom sve prljavija. Jučerašnji dan je bio kao Lajpcig, ista situacija. Razotkrivanje jednog velikog zla. Višeslojno zlo. Želeo sam da višeslojno mislim, a došao sam do višeslojnog zla. Ta količina zla i mrzovolje, to je nešto strašno. Ponekad se bojim da nema spasa, a onda se setim da sasenja uvek ima, ali sam sebe podsetim na đavola koji se poziva na human zakon da bi spasio svoju đavolsku kožu od istrebljivača. Sanjao sam potpuno bizaran san, u kome se pretapaju distopična budućnost, put kroz vreme i politički atentat. Bio sam ubijen. Tumarao sam nekakvim postapokaliptičnim pejsažima sa nekakvom kvazi-školskom ekipom. Sanjao sam putovanje autobusom, strme ulice San Franciska i vojnike britanskog ekspedicionog korpusa iz vremena američkog rata za nezavistnost. Tražili smo vevericu, a ubili premijera. Onda sam ja postao premijer, ali je mene ubio čovek koji se vratio iz budućnosti da promeni istoriju. Tako konfuzno se i osećam. Kao da se moja prošlost povampirila i ubija me, a li nema čoveka iz budućnosti da to zaustavi. Čitam novine, vozim se autobusom. Strašno je. Teško mi je bilo da se protiv toga svega pobunim, jer mi se čini suviše jadno da bi zaslužilo bilo kakav gnev. Ali to je laž. Ja i ne treba da sam protiv toga, nego da se ne slažem sa stanjem stvari kakvo jeste. I tu je kvaka. Kad bih pustio da osetim za trenutak sav taj užas, užas GSP-a, užas primitivizma koji se u sve spustio, užas radikalizma, užas nepostojanja budućnosti, osetio bih se nemoćan kao buba i počeo da razmišljam o bekstvu. To mi se juče u jednom trenutku i dogodilo. Poželeo sam da pobegnem. Ali nemam gde da pobegnem osim na zemlju. Samo što bi me odlazak u Kanadu verovatno kultivisao, a pitanje je da li će odlazak u Jagodinu da me izoluje ili će samo da produbi moj dlakavi koren. A jesam istinski plakao kad sam se povezao sa činjenicom da izbora nema, kladionica, ćelav ili upeglan kod Miškovića, to je jedini izbor koji moja braća imaju. Kako sam uspeo to sve da prodam juče? Narkoman? Ili zlo. Ceo dan juče filtrira se zlo, ono se pomalja iz vode. Nema opravdanja. Nema opravdanja šta se dogodilo. To je bilo "ko te jebe" zlo. Odjednom se to zlo produbilo, propalo je kroz tih nekoliko slojeva. Htelo je da pogodi samo Necu, a probušilo je do nivoa i nivoa. Jadniče. Ne možeš navodno da se zaustavš, a ni sad nećeš. Kad bi samo malo gledao stvarnost i puštao stvari da utiču na tebe. Grabiš, samo grabiš i trpaš u džepove, to je jedini benefit koji trenutno imaš. De razmisli još jednom zašto dolaziš, zašto si tu i opusti se, samo nemoj da grabiš sa stola, reče čovek lepo. Ima cilj naše zajedničko okupljanje, taj jedan cilj krika uperen protiv svega sa čime se ne slažemo. Protiv toga što svi žive kao da je ovo sve normalno i ništa niko ne radi da bude bar malo bolje umesto sve gore. Protiv intelektualnih elita koje su nazadne. Samo što ne shvataš jadniče da moraš da napraviš razliku između sebe i Jelene Blečić. Ne možeš da budeš to isto samo u podrumu, ne možeš da budeš ljut na nju iz puke zavisti što je ona mejnstrim. Kapiraš? Zašto živiš na drugoj strani ako nema u tebi poriva za nezavisnim buntom. Ili sudiš ili sklanjaš stvari od sebe. To je isto kao kad nisi hteo da ideš na proteste studentske. Kao tebe se to ne tiče. Šteta što Milica nije oštrije reagovala, trebala je da me ostavi onda i onog trenutka kad sam joj dao ono imbecilno objašnjenje. O, da imao sam posle toga proces, sanjao sam da dolaze i po moju decu, kakav lažov. Šta sutra da kažeš Neci? Ubili su me vanzemaljci, to je moj proces. Kretenu. Poželi više, to je prvi stepenik. Treba da poželiš malo više, bar da jedno oko otvoriš. Onda će se otvoriti ta trunka, to je ideja da znaš i slažeš se o čemu se radi i da se bar intelektualno složiš to je to intelektualno saosećanje. I onda znaš zašto sve to, znaš čemu sve to, a nisi protiv. Onda možeš da se posvetiš preciznom izvođenju akcija uz prizvano sećanje i možda otvoriš ventil. Samo treba da se potrudiš. Sramotno se ponašaš. Idealno bi bilo kad bi mislio malo o tim stvarima. Šta je to živeti u Srbiji danas? To znači da je život mnogo strašan. Na celoj planeti je strašan. Kad zažmuriš i pitaš se šta je život, pa kad se ispred tebe otvori prazno polje, nepregledna pustoš koju treba popuniti, da se čovek smrzne. Ali negde drugde mogućnosti tog popunjavanja su obeležene nekakvim konsekventnim izborima. Ovde, ostaje praznina. Može se sve! I ne može se ništa. Srbija je jedina zemlja u kojoj se proizvodi infantilnost. Sve je infantilno. Sve je potpuno infantilno i zakucano. Sve je sudbina, sve je tako mora biti. Moj stav je tipičan srpski. Šta ja sad da ti radim. I šta hoćeš da uradim? Pa naravno da ne može ništa da se uradi, sedi ćuti i prilagodi se. Šta je to tipično za neki uzrast, šta bi trebalo da radi čovek koji ima 32 godine u Srbiji i u svetu? Svejedno je da li pobegneš u svoju kućicu ili u Kanadu. Dom, to je pitanje. Šta je dom? Tamo gde živiš. Suština doma je da ga uređuješ, to znači biti domaćin. Kakav si ti domaćin? Tvoj dom je uvek prljav i nikad nije problem to što je prljav. Tvoj dom je uvek neodređen, nema nikakvu boju. Više liči na brlog nego na dom. To što si naučio da sipaš rakiju gostima, jebem ti domaćinstvo. Pre neki dan komšija čisti sneg, tebi smešno, misliš da je u pitanju zaludan čovek, ali on želi da nešto bude bolje u okolini njegovog doma. Jeste on lud, jugonostalgični anarho-komunista, ali ima poriv da uredi svoj dom. I tu dolazimo ponovo do pitanja, pa šta ja da radim? Pa na primer, da u jednom javnom činu radiš stvari tako precizno da se pošalje poruka koja kaže....eeejj breeeee vidi kako je grozno, ne može tako, mnogo boli! Jesi se zaplakao na kraju predstave, to samo dokazuje da možeš da prepoznaš poruku, to znači da poruka postoji. Razmišljaj o tome. Priključi se toj temi. Možda ne možeš da razviješ sopstvene teorije ili još uvek ne možeš da se povežeš sa punim užasom, ali možeš da primećuješ stvari, da počeneš da ih prinosiš svom skamenjenom osećanju i da se slažeš sa temom, da se staviš u funkciju te teme. Nisi ti bitan, sve i da najbolje igraš na svetu. Bitno je da si blizu temi i da precizno obavljaš sve zadatke. Traži od sebe da misliš, misliš, misliš više. Evo ti dobar primer jučerašnje vežbe. Kakvog ima smisla, sve i da je priča najlepša, sve i da si nad njom proveo dane i mesece da je izbrusiš, kakve veze ima ta priča sa bolnom činjenicom da živiš u zemlji iz koje želiš da pobegneš, baš kao i više od 50% mlađe populacije (do 50 god). Kakve to veze ima. To je isto kao da si pobegao u kuću i obrađujes si svoju bašticu. Murakami? Pa i on čovek pati svoj bol, ali i bol Japana. On se ne izoluje od japanske stvarnosti visokokapitalističnog potrošačkog društva koje pravi usamljenike kao što je on. Nigde nećeš pronaći da se iole suvisli misleći čovek, umetnik ne povezuje sa pitanjem kako je u njegovom domu. A video si da ne možeš da pišeš o vilama i vilenjacima i da jednostavno pobegneš u šarenilo, to si jasno video, ne vredi ti da se lažeš. Pa i priča o četiri žene u ruševini, i ona može da ima jedan stepen svesti (kroz onu priču o bežanju), samo je pitanje da li želiš da držiš otvorene oči li ne. A šta zatvara tvoje oči, umor? To što te neko tera da misliš i trudiš se. Pa ti si ološ, lepo ti kaže čoveki. Ološ. To znači aktivno zlo.

Idi lezi, spavaj, odmori se. Probudi se bez straha. Probudi se i razmisli prvo o razlozima i o temi, onda o tome šta je to Ranko sa 12 godina koji neće na spavanje ili na kupanje, onda pročitaj malo tekst i podseti se. Prođi ga nekoliko puta. Idi i ne greši više, jer nema više opravdanja. Nemoj da dozvoliš da ti se ponovi Lajpcig, de iskoristi jednom bar jedno iskustvo u životu. Glupavost tvoja je samo u tome što ne razmišljaš o svojim iskustvima, što ne razmišljaš uopšte. Uzdaš se u svoju podsvest, koja je puna ludila i koja tome i ne služi, da ti bude vodič kroz svet dobra i zla.

Vreme je, sad je trenutak. Nije u pitanju sad il nikad, ali je vreme sad, to je momenat. To je pravi trenutak. Tu je i iskušenje, lova ili misao, sve se poklopilo savršeno, ovo je vreme u kome ćeš stati na put umetnika ili ne, ovo je trenutak u kome se odgovara na taj poziv. U ime tog poziva, promenićeš sve. Moraš da dođeš do jedne druge misli, do jednog drugog toka. Da ne bi tvoje emocije i tvoja sloboda bila u rukama trojice najgnusnijih muškaraca koje poznaješ, onog skota oca Milinka, onog debelog uplašenog zla Miomira i onog mističnog kupidona Ilije. Bori se. Pruži otpor. Nije fora samo u tome da se skloniš, budeš drugačiji. Fora je u tome da se odupreš, na lep način. Ne na svađanje ili viku ili ignorisanje. Sve su to gorilske, a ne njudske akcije. Ne moj živeti kao gorila, počni da se boriš za čoveka u sebi.

Osmi ciklus - deveti dan

Sklona sam da poverujem da je on oduvek tu. Kad sam prvi put otvorila oči, ugledala sam njegov lik. Pružio mi je ruku i izvukao me iz kovčega. Osetila sam nešto mekano i toplo, kasnije sam otkrila da je to bio poljubac. Posle mi je bilo malo krivo, prvi poljubac mi je prošao u magnovenju bunovnosti, ali ipak sam mu oprostila. Kako da mu ne oprostim, kad je on moj spasilac, moj tvorac. Osim toga, ipak sam dobila svoj prvi poljubac, pod svetlosti meseca tamo pored reke na vrhu vrtložnog vodopada. Ako tamo niste nikada bili, toplo vam preporučujem. To je divan izlet, nije mnogo daleko. Postavite ćebence na kamenom mostiću i uživate u vidiku. Sa jedne strane gledate kako puca pogled sa vrha vodopada, a na drugoj strani vidite moćni vrtložnik koji ponire. Ima nešto opčinjavajuće u vodi. Fascinira me način na koji se taj maelstrom vrti i nestaje. Kao da gledam u neku daleku prošlost iz koje potičem. Spirala, uopšte govoreći, oduševljavaju me spirale. Od prvog poljupca na vrhu vodopada, zavrtelo mi se u glavi, kao da sam opijena. Ustala sam naglo, poželela sam da plešem. Upala sam u vrtlog i nošena hektolitrima vode pala jezero. On je došao po mene i izneo me na obalu. Prekorio me samo jednim migom i obnovio me nežnim dodirom svojih čarobnih ruku. Znao je da nisam upala u vrtlog slučajno. Videla sam to u njegovom oku. Već tad nije bio siguran koliko mnogo toga znam. Umela sam da prepoznam njegova raspoloženja ispod kamene maske i tamnih naočara za varenje. Mogla sam da razlikujem njegov korak od bilo čijeg drugog sa drugog kraja palate. Prepustila sam se njegovom čudotvorstvu i uživala u svakom trenutku pažnje. Onda me je stavio u kolica i vozio me je do kuće. Osećala sam se kao diva. Tada još nisam tačno znala šta su to dive, ali sam bila sigurna da se oćaju baš tako kao ja. Spustio me je u krevet i pokrio frotirom. Smejala sam se. Htela sam da ostane pored mene, znala sam odavno da ga moj osmeh zaustavlja. Posedeo je još malo na mom uzglavlju, a onda nas je san razdvojio. Kad sam se probudila, njega više nije bilo pored mene. Znala sam da je otišao samo privremeno i da će se vratiti, ali nisam htela u to da verujem. Dodirivala sam svoje usne, ljubila svoje prste. Dopalo mi se to. Nisam mogla da procenim koji poljubac mi se sviđa najviše, da li kad ovlaš prelazim jagodicama preko donje usne ili kad ljubim svoj dlan. On se vratio a meni su usne bridele. Smejala sam se od stida. On je bio zabrinut. Nije znao kad sam počela da se stidim, to ga je uznemirilo. Rekao mi je da ima još takvih kao što je on, da će možda doći i da će želeti da me gledaju. Nije hteo da počnem prerano da se stidim, kazao je, zato što se stid rađa kad si izložen i menja ponašanje. Želeo je da me prikaže čistu, pre nego što me stid pokvari. Obećala sam da se neću stideti i da može da me slobodno izloži kome god hoće. Nasmejao se i pitao me kad sam pre naučila da lažem. Mnoge stvari sam ja znala koje su dolazile duboko iz mene, duboko iz mog vrtloga. Samo što vodopad moje duše nije padao, nego se uzdizao. Bilo mi je jasno da ću morati da izdržim sve te strance. Njemu je bilo jasno da ću se pretvarati da se ne stidim. Meni je bilo jasno da ću ih prevariti. Bilo mu je jasno da hoću. I zaista je tako bilo. Došli su drugi, raznih oblika i boja. Neobični sasvim. On me je izložio kristalnim baldahinom u beloj dvorani. Sa svih strana je u mene bilo upereno jarko svetlo, tako da nisam mogla najbolje da im vidim lica. Čak sam i figure tu i tamo samo nazirala. Sedela sam mirno, lagano prekrštenih nogu sa rukama na kolenima. Držala sam čelo ponosno. Tada sam prvi put osetila svoju kosu. Ona je padala niz moja leđa u gustim, teškim talasima, padala je i preko mojih ramena i plesala je kad god pomerim glavu. Razmišljala sam da li da se nasmejem, ali sam pretpostavila da bi ga to samo naljutilo. Osmeh u takvom trenutku značio bi da se stidim, ali i da sam moćnija od njih koji me gledaju. Zato sam zadržala isti izraz lica. I to je bila neka vrsta pobede, ali manje slatka jer za nju je znao samo on. Do mene su dopirali zvuci odobravanja. Stranci su grgoljili i mrmoljili, brundali i ponekad oduševljeno kliktali. Kasnije mi je šaputao da sam se sjajno pokazala i da smo uspeli. Pitala sam ga da li je on uspeo ili smo mi uspeli? Nije hteo da mi odgovori. Pitala sam ga u čemu je razlika, ali ni to nije hteo da mi kaže. Poveo me je sa sobom, tada sam već mogla ponovo da hodam i odveo u plavi deo palate. Sedeli smo za stolom i večerali. Bila sam veoma uzbuđena, kao kod onog prvog, to jest drugog poljupca. Njega je zabavljalo to što me svaki zalogaj oduševljava. Praskao je u smeh svaki put kad bih zgrabila novo jelo. Moram da priznam da je i mene iznenadilo to koliko sam gladna. To mi je bilo prvi put. Želela sam da traje, da bude potpuno. Nisam znala sva imena, ali su mi najviše prijali topli zalogaji koji ostavljaju sočan krem na mojim usnama. Tada sam imala izgovor da se obliznem. Videla sam da ga to dotiče na sličan način kao osmeh. Ipak, ovo je bilo malo drugačije. Ako ga je smešak zaustavljao, oblizivanje ga je pokretalo. Na kraju večere sam dograbila njegov prst i olizala ga. Bio je prestravljen. To me je malo povredilo. Uzrujao se i vratio me u krevet. Moj svet je za trenutak nestao. Živela sam u mraku bez vremena i prostora neznano dugo. Kad sam ponovo otvorila oči on je opet bio tu. Po njegovoj bradi sam znala da je prošlo dosta vremena. Mucao je, pričao je nepovezano. Pokušavao je da mi nešto objasni, ali nisam mogla da ga razumem zato što sam plakala. To jest, mogla sam da plačem, pa sam to i radila. U crnini bez protoka, plakala sam ali bez ičega, plakalo je moje postojanje ili bar ideja mog postojanja. Čim sam dobila oči, nastavila sam da plačem. Moje usne su jecale, moja kosa je šuštala. Obećao je da me više nikada neće baciti u mrak. Ja sam obećala da mu više nikada neću lizati prste, našta se on slatko nasmejao.

Više nije bilo tame. Provodili smo celokupno trajanje zajedno. On bi povremeno klonuo, kao da je bolestan. Ja sam sedela na njegovom uzglavlju i milovala mu čelo. Brzo bi se oporavio i onda bismo opet svuda išli skupa. Putovali smo. Vozili smo se helikopterom, avionom, hoverkaftom, džipom, brodom, gliserom, jedrenjakom. Počela sam da se plašim. Osećala sam da ga ritam povratka njegove bolesti neće napustiti. Između svakog putovanja on je padao u krevet. Bila sam uz njega i kad nije bio tu. Jednom prilikom sam osetila peckanje. Treperenje kože, kao kod prvog poljupca. Samo nisu mi bridele usne, nego čelo, vrat, leđa. On je oduvek bio tu, ali počela sam da se pitam da li će ostati zauvek? Da li će doći trenutak da on više neće ustati iz kreveta? Ciknula sam, a on se prenuo i skočio u postelji. Ispovedila sam mu svoje strahove, a on je počeo da hoda po sobi, gore-dole. Govorio je da je to sve bila velika greška, da je preterao i da mu se sad to sve vraća. Znala sam da će da me pošalje u mrak. Znala sam mnoge stvari koje on nije ni slutio da znam. Znala sam da će da me pošalje u mrak i da me više neće iz njega prizvati. Znala sam da želi da ukine moje trajanje. Hoće da me ubije, sinulo mi je. Ta reč koju sam toliko puta čula, dobila je svoje značenje. Smrt? To je, dakle, bilo crno ne-trajanje! Nisam smela to da mu dozvolim. Zato sam dograbila makaze i zamahnula. Pogodila sam ključnu arteriju i njegova gusta, crvena krv je prsnula na mene i po krevetu. Nastavila sam da zamahujem, sve dok se nije primirio.

Tu je još uvek. Sedi u krevetu, ali se više ne mrda. Ni ja nisam mogla da se pokrenem. Jednostavno nisam mogla. Sedela sam tu i čekala. Isprva sam nešto čekala, a onda sam shvatila da ne želim da odem od njega. Bez njega ne bi bilo ničega, ne bi bilo ni mene. Bez njega nije više bilo razloga da idem bilo gde. Nisam ni pokušavala. Sklupčala sam se u njegovom krilu, krv se odavno skorila. Odlučila sam da jednostavno budem tu. I on je oduvek tu, bar mi se tako činilo.

Osmi ciklus - osmi dan

sedam i trista u cugu

Za ovaj recept potrebni su vam veoma retki sastojci. Nemojte se obeshrabriti, većinu od njih možete nabaviti kod iskustnijih lovaca. Ukoliko u vašem kraju nema navedenih retkosti, to može biti lep povod da spakujete veliki ranac, dobre čizme i putni štap i krenete u avanturu. Dakle, najpre će nam biti potrebna osnova, meso džinovskog goluba, a zatim čitav niz začina za marinadu, a naravno tu su i sastojci za sos i punjenje. Džinovske golubove možete pronaći u planinama na zapadu. Oni se gnezde u nižim predelima, tamo gde su ogromne šume sekvoje, baš ispod snegom okovanih vrhova. Na liticama zapadnih planina žive džinovski orlovi, prijatelji vilenjaka i mudrih ljudi. Zbog toga, ukoliko putujete u taj kraj, morate dobro da sakrijete svoju nameru. Ne gledaju svi blagonaklono na lov na džinovske golubove. Oni su glavna hrana džinovskih orlova. Moja topla preporuka je da pokušate da golubije meso gigantskih proporcija nabavite kod nekog ozbiljnijeg lovca. Umesto mesa džinovskog goluba možete da upotrebite i hiljadu komada običnih golubova, bez krilaca i bataka, ali je to zaista veliki posao, a meso je previše usitnjeno i nećete moći lepo da ga napunite.

Kada ste uhvatili ili oborili džinovskog goluba potrebno je da ga potopite u kiselinu ili vrelu vulkansku vrtaču, kako biste što lakše očerupali pera i došli do nežnog mesa. Probijte goluba negde iznad trtice i sekiricom prosecite prolaz dovoljan da se uvučete celi u lešinu. Lopatom izbacite iznutrice. Creva i utrobu možete slobodno da bacite ili žrtvujete vašem omiljenom božanstvu, a srce i džigericu možete u slast da pojedete, garnirate uz pečenje ili date svojoj velikoj mački. Borbeni tigrovi ili jahaći panteri veoma vole iznutrice džinovskih orlova. Elem, kad je piletina očišćenja i spolja i iznutra, vreme je da se pripremi pac, to jest, marinada.

Osnova za marinadu je sumporska kupka. Potrebne količine sumpora ćete pronaći kod bilo kog čarobnjaka ili alhemičara. Ukoliko nemate pristup čistom sumporu, može da posluži i pomenuta vulkanska vrtača. Dobar rezultat se dobija i sa sirćetom, samo što ćete morati da nabavite bar petsto buradi najjačeg goblinskog sirćeta. Vreće sa sumporom se rastvaraju u vodi u razmeri jedan na prema hiljadu. U kupku ili vrtaču ispunjenu vodom i sumporom dodajemo sledeće začine, Hortenks, Ulbamu i Grotov Krt. Hortenks, jasno nabavljate iz hobitskih bašta. Samo udarite nekolio šamara tim debeljuškastim degenericima i uberite onoliko hortenzija koliko je potrebno da se napune omanja kola. Destilacijom u kazančetu dobićete Hortenks, a plus ćete sebi priuštiti i malo razgibavanje, hehe! Ulbamu raste samo u pustinji, ali karavani crnih vilenjaka ih stalno donose. Kilo Ulbame košta koliko i jedna sekira, pa nemojte biti šrkti. Grotov Krt će možda predstavljati problem. Krt raste na vrhu obrnute planine. Pogađate, radi se o divnoj metafori koju srećemo kod pesnika. Dakle, moraćete da se provučete pored budne patuljačke straže i sa kraljevskog stalaktita sastružete Krt. Umesto njega može da posluži i ljubičasti krečnjak, on se nalazi uglavnom nizvodno od napuštenih zmajskih brloga. Ne očajavajte ako patljuci zapreče ulaz u pećinu, ili ako saznate da je neko pre vas sastrugao i poslednji delić Krta iz zmajeve pećine. Ništa zato, jelo će biti ukusno i bez Krta, ali vi ćete ostati uskraćeni za jedno jedinstveno iskustvo. Kad se u vrtači ili kupki stvori dovoljna koncentracija kiseline, dodajte još vode i začine. Promešajte dobro.

Sad je vreme da potopite piletinu u marinadu. Vrtače su u tom smislu nepouzdane, jer je potrebno da ona bude dovoljno duboka da u nju može da stane ceo džinovski golub. Kupke koje sami organizujete mnogo su bolje rešenje, jer ćete imati mogućnost da posudu prekrijete (drvenim poklopcem ili kožnom navlakom) i tako dobijete puniji ukus marinade. Često mi se žale da je njihovo pile samo sa jedne strane mekano kao duša, a sa druge previše tvrdo. To je zbog toga što je njihova marinada bila previše plitka, pa se meso nije ravnomerno smekšalo.

Dok se meso marinira tokom dve nedelje, vreme je da napravite punjenje. Sad je prilika da budete kreativni. Svaki domaćin može da zakolje tridesetak svinja, ispeče ih na ražnju i nasecka za punjenje. Ali pravi sladokusac se neće zadovoljiti tim jeftinim rešenjem. Osim toga, prasići imaju taj specifičan šmek koji tupi oštricu divnom golubijem mesu iz marinade. Za pun doživljaj preporučujemo vam neko plemenitije meso. Pravi gurmani će coknuti jezikom i naručiti četu ljudi ili vilenjaka. Eh, vragolani! To zaista zvuči sjajno, ali moram da vas podsetim da u tom slučaju gubite čitav jedan spektar ukusa. Naime, svi znamo da vilenjačko meso previše vuče na piletinu, dok sa druge strane ljudi imaju isti ukus kao svinjetina, samo sa nešto jačim mirisom. Zato u pravom receptu insistiram da se koristi jedino medveđe meso. Sad vaša kreativnost dolazi do punog izražaja. Da li ćete se odlučiti za medveđe šape i krenuti u lov na grizlije? Ili ćete možda poželeti da vaše džinovsko pile napunite mrkim medvedima, ostavljam vama. Kada sam ja poslednji put pravio ovaj recept, za velikog kralja Groita, poručio sam šape i leđa od polarnog medveda. Razume se, nisam tražio obične bele mečke, već isključivo kapitalce, one koji su na granici da se računaju u džinovske medvede. Morate samo biti oprezni kad poručujete međedinu, ili kad idete sami u lov. Medvedi sa severa su često u kontaktu sa ljudima, menjačima kože. Lako vam se može dogoditi da se u lovu sukobite sa veoma snažnom, upornom i lukavom zveri. I kada je konačno savladate, ona se pretvara u svoju izvornu formu, a to je – čovek, ursantrop! Kakva strahota. Meni se to jednom dogodilo, pa nemojte sebi odsecati udove ako i vama tako zapadne. Prionite na posao, trebaće vam pet do sedam krupnijih primeraka. Medveđa koža uvek je dobar ukras za vašu jazbinu ili dobar poklon za vaše poslovne ili ljubavne partnere. Koliko je samo mališana začeto na tim medveđim ponjavama, mogu samo da nagađam! Međedinu treba samo prokuvati sa dosta soli i to je sve. Meso se seče na krupne kocke i pomeša sa detelinom. Biće vam dovoljna jedna livada, sitno seckane, dobro ugažene deteline. Nju možete nabaviti kod bilo kog farmera, ako već niste u prilici da posedujete svoju livadu. Medveđe meso pomešano sa začinom ostavite malo da odstoji, toliko da marinada bude spremna.

Spremni ste za finalni zahvat. Ulupajte nekoliko velikih jaja, govorim o zaista velikim jajima. Recimo, uzmete kenkuova jaja ili zmajeva jaja. Potrebno je da ih umutite penušavo i sa prstohvatom sušenih mlevenih pečuraka. Medveđe meso dodajte jajima. Džinovsko pile izvadite iz marinade. Punite ga medveđim mesom i servirajte uz mnogo sosa koji ćete napraviti od pavlake i meda. Pavlaku u potrebnim količinama možete otkupiti od ljudi, posebno oni u ravnici prave dobar krem. Med otmite od hobita ili ga sami sakupite u šumi. Ostaje vam samo još da ukrasite jelo i pozovete ceo klan na gozbu. O značaju ovog jela govori i podatak da je još kraj Hoeden vladao dugo i uspešno sve dok je svake dve godine uspevao da napravi ovaj specijalitet. Kad su prošle dve godine, a piletina nije bila servirana, to je bio znak da je počeo da gubi moć i tako je princ Bobobdo došao na vlast. Princ je promenio običaj i uveo je novi recept, ali to je neka druga priča. Laku noć, dragi moji.

Osmi ciklus - sedmi dan

Vezba, 5000 u cugu

Šta je toliko smešno? Ne razumem. To je veliki problem, zato treba dobro proveriti. Ne, ne slažem se mislim da možemo da iskopamo nešto više iz toga. Prekini da se smeješ, zašto se toliko smeje? Možda je retardiran, jes' ti retardiran, a? Ne, nije retardiran, mislim da nas zajebava. Moramo da ga opasno stegnemo. Aha, da mu pokažemo ko je glavni. Zašto si me pogledao? U ćošak, rekao sam u ćošak. Tresi se, tresi. More kad te dohvatim ja. Zašto to radi? Ne razumem. Opet se smeje, rekao sam mu da to ne radi. Možda je gluv? Pu, pu! Nije gluv, trza, vidiš. Vidim. Alo! Rekao sam u ćošak. E, ovo je bezveze, hajde da promenimo. Ne mogu sad smo ga vezali sad je tu, kako sad? Ne razumem. Smeje se i dalje. Mislim da ima nešto što on zna, a mi ne znamo. Misliš? Možda je špijun. Šta me gledaš tako! Udri ga preko ušiju, mamu mu njegovu! Opet, smeje se. Ja mislim da mi njega umlatimo i onda idemo na pivo. Ne možemo na pivo, mala deca ne piju pivo. Idemo onda na sladoled. Važi se.

Ko je uopšte želeo da razgovara samnom. Niko. Sedeo sam sam u poslednjoj klupi i stalno bio slinav. Mrzeo sam ceo svet i bio sam pogrešno zakopčan. Prvo gornje dugme smaknuto i onda sam tako ceo izgledao kao ukoso naheren. Nisam se šišao, imao sam kosu kao maslačak. Imao sam ogromne šiške i krio sam pogled. Osećao sam bol kad god dodje vreme da se ide u školu. Znao sam da ću tamo opet da sretnem budalaste ljude. Bio sam ubeđen da su mi leđa puna ožiljaka. Kao da sam se bičevao. Psovao sam preterano i nisam pazio na časovima, nije mi ni trebalo, sve sam znao i bolje od profesorke. Jednom me biologičarka pitala o nervima, ja sam počeo da govorim o nervnoj indukciji i odma me prekinula, dala mi pet. Ubledela se nije mogla da veruje da pričam o nečemu o čemu ona nije ni čula. A voleo sam izlete i putovanja. Onda bi Pantelićka pokazivala svu svoju moć nadamnom. Lajao sam i režao i bacao stvari i pravio gluposti, onda razredna zove Pantu da me smiri. Ha! I onda se ja kao smirim i idem kao vezan na kraju kolone. Kakav glupan. Bio sam užasno glup, a činilo mi se da sam najpametniji na svetu. Jedva sam dočekao da krenem u srednju školu. Još na dan upisa počeo sam da se glupiram, ali onda sam shvatio da su tamo neki drugi ljudi. Čak nisu mnogo loši. Posle su mi se smučili ali ipak i tako odvratni nisu bili loši. Našao sam novu Pantelićku u vidu Lole Pavlović. Posle se udala za mafijaša iz crne gore. Zašto tako? To mi nikad nije bilo jasno. Posle mi je bilo jasnije dok sam čitao Virdžiniju. Valjda mi je bilo jasno. Nije mi ni sad jasno, ali razumem.

Kaktus. Prekid filma. Kaktus je ok. Kaktus, nisam siguran šta je ovo trebalo da znači, možda je bolje da nastavim zapisivanje onako kako treče, ovde je npr. bio prekid, hoću da dođem do kreativnosti, za sad samo prsti blebeću. Pitam se,pitam se, pitam se. Užas. Maša, setio sam se Maše. To je strašno. Mislim da nisam pogrešio, ali nekako i dalje mi je to čudno. Šta je bilo toliko loše u njoj? Valjda zato što je bila prerano tako velika. Negativna je bila, u stvari. Ja sam je ... tražim neku reč a da nije izdao, nisam je izdao, ali recimo da sam laprdao više nego što sam posle mogao da ostvarim, stara moja boljka. Nisam joj ništa dužan, nismo se ni poljubili. Nijednom. Tamara me nije računala, ne računam ni ja Mašu. Mirisala je na Rusiju i na kancelarije uvoznika nafte. Od njenog negativizma ostao je samo fatalizam. Nije mi žao, ali opet...

To je tako, gledaš dugo u problem i onda se odjednom promeni perspektiva, kao da se zamene uloge, odjednom shvatiš da problem ne postoji nego se preselio u tebe. Sad si ti problem. Izgleda u početku kao prevara, ali zapravo je jasno, ti si kriv. Ja sam ranije mislio da je to laž, kletva, da je to neka slučajnost, ali u stvari nema druge, ti jedino možeš biti kriv. Sve što tražiš od spolja, ne postoji. Sve je pena. Tvoje zlo. Misliš da si prevaren, ali u stvari samo si zao. Kameni čika. Pa kako onda tako? Pa višeslojno je, nisi kameni čika ali i jesi, sve je u nekoliko slojeva nema crnobelo, ti si kameni čika, manje kamen od nekih drugih, ali kameniji od mnogih. Ne možeš da budeš umetnik, to je.

Velika je površina koju treba ispuniti smislom. Lakše je žvrljati smisao u ćošku. Tu je sve jasno i poznato. Svaka crtica je važna. Samom sebi, naravno. Šta je onda to prepoznavanje, šta je ta iskra koja sevne? Talenat, valjda i ništa drugo. Osim toga, na tržištu kamenih čika, kameno pisanje je dobra roba. Užas. Ja sam protiv toga. Ali moraš nešto ozbiljno da promeniš, moraš da platiš malo skuplje tu ulaznicu. Odvratan si mi. Gadim se. Stvarno si debelokožac. I jebo te Miomir.

Ne, sad ne to. Posle ćemo. Treba da se radi, misli da se misli i radi da se kopa duboko. Posle ćemo to. Ne mora to tako. Glup si uvek bio paz zašto nebi imao i glupave prijatelje. Sve se slaže. Zao si, takav ti je i drugar. Tačka.

Promena. Limunada. Svrbi te noga, ne možeš da se češeš, nije dozvoljeno. Razmaženo štene. Lupaš gluposti. Trebalo bi da se vratiš na Orkut. Nekad ne možeš, nije uvek badnji dan, kako se kaže.

(užas, bez ovog što ovde pišem, to je tačno 5000 karaktera, kakav sam manijak postao)

Osmi ciklus - Sesti dan

vezba - 3500 u cugu

Mora da je u pitanju bio neki konsenzus između starijih članova, budući da niko nije iznosio tu temu na sto. Svi su jednostavno izbegavali da pominju tu temu i na tome bi se sve i završilo, da se onomad Bašak nije napio. Stajao je na sred livade i psovao Vaag. Kad su Ugra i Guomš došli da ga sklone pod strehu, napao ih je i otimao se. – Vi ste pseći izmet, a Lugduša ste pojeli! – tako je rekao i zaustavio ih u mestu. Ukopaše se kao da ih je grom pogodio. Ma osećalo se to u vazduhu, nije da nije. Kad mi je Hrefa prepričao šta se na livadi dogodilo, samo sam klimnuo glavom. Nisam bio iznenađen, samo sam slegnuo ramenima. Razumem, stvarno razumem. Bilo je pitanje dana kada će se to ponovo dogoditi, a ne bih voleo da me to zatekne. Ne znam, to je valjda bilo pitanje odrastanja. Odavno nismo klinci ni Hrefa ni Orgren ni ja, ali ostao je taj deo priče koji je kad-tad morao da dođe na red. Ili na sto, jel'? Posle je Bašak dolazio da nam se izvinjava, pominjao je kako nije hteo da povredi Yetu i kako je Lugduš poginuo slavno u jurišu, jašući na divljoj svinji kao što i dolikuje pravom ratniku. Kleo se u Gorka i Morka da je lično video kako je kamen iz katapulta znječio Lugduševog vepra. Naravno, nismo hteli da mu stajemo na muku. Srkali smo gljiv-pivo i klimali glavom. Orgren, kreten, nije mogao da se suzdrži, cerekao se sve vreme. Srea naša, pa izgleda glupavo, tako ga priroda udesila, izgleda kao strašilo za vrane. To sa Lugdušem, mi nije teško palo koliko susret sa Yetom. Plakala je kao kiša u novembru, uslinavila mi nov kožuh, odrala mi leđa noktima, još uvek me žiga u grudima, koliko je tukla pesnicama o moj oklop, jecajući. Yeta je strašna cura, strašna. Sa onim nosom i minđušama u njemu, nema joj ravne. Zna da baci koplje, bolje i od Orgrena. Posle smo se seksali dole kod potoka, nisam mogao da uzjašem posle toga, veruj mi. Tek onda se smirila, počela da trepće onako...kao mesec joj se lice zaokruglilo, hehe. Onda sam otišao do šamana i sve mu ispričao. Ćuti šaman, ćuti i puši. Daje mi lulu. Povučem jedan dim, ugušim se, peče ko prostrelna rana. Posle mi prijalo, nekako je sve postalo, pa...podnošljivo. Smejem se, drago mi za šamana, dobar je skroz. Kaže, Darik, sad si postao muškarac. Ko? Da ne misliš možda da je mislio na to s Yetom? Ma ne, kaže to što si popušio je Lugduševa medicina. Ko bi rek'o! Uvek sam mislio da će se taj deo mog odrastanja dogoditi mnogo...pa, recimo dramatičnije. Bar neki dvoboj da bude, neka šorka s pljuvanjem, a ne tako...duvka. Kažem ja šamanu, ma odlično, samo još da ste mi sačuvali jedan ćevap od onih Lugduševih prstiju i sve bi bilo potaman. Kaže, nismo, sve smo oglodali. Veli mi još da se ne tugujem mnogo zbog toga, Lugduš je bio masan, svi su dobili proliv od njega. Tje, nisam baš siguran da li je to bilo od Lugduša, ali u svakom slučaju matori im se dobro osvetio. Vratim se, polupijan, teturam se. Dočekuje me moj skivg. Bacim se u krevet i podmetnem glavu na njegovu mekanu pečurku. Sanjao sam loše. Mislim da sam povraćao, ne bih znao tačno da kažem, pošto skvig sve pojede s mene, hehe. U san mi je dolazio otac, tukao me kamdžijom i terao me da jedem izmet svinja. Ma, ništa posebno, jedan od onih snova koji se završavaju tako što skočim sa skreveta i zveknem glavom u šlem koji visi na suprotnom zidu. Ustao sam i presvukao se. Ne volim kad se dan završi ovako tripozno. Zato sam zgrabio svoj luk i tobolac i izašao u sumrak. Volim sumrak jer je onda nekako, mračno. Sve se vidi lepo. Životinje se ocrtavaju u beličastim tonovima naspram dubokog crnila rastinja. Nanišanim i ulovim ono što mi se prohte. Posle uz vatricu grickam sveže meso i pitam se kad će na mene doći dan da pojedem nekog. Ko će to biti? Da li Orgren? Taj bi bio dobar zalogaj, onako mišićav. Možda Hrefa? Znam samo da ne bih voleo da pojedem Yetu...

Osmi ciklus - Peti dan

Jutro je mirisalo na kišu. Tamni oblaci su jurišali preko planinskih vrhova na horizontu. Ostala je još samo jedna oaza plavetnila na istočnoj strani, tamo gde se sunce rađalo. Zeleni pašnjaci su svetlucali tu i tamo gde se sočna trava rosila. Na brežuljku, kao slomljeni zubi veštice, prkosno stoje zarasli zidovi ruševine. Prst nekadašnje kule, preteći pokazuje ka nebu. Unutar zidina je pepeo logorišta uboge družine.

"Sprema se oluja. Samo da ne zagrmi", mrmlja starica sebi u bradu dok prevrće po ognjištu.

Ispod vlažnih ugaraka, ispod osmuđenog tresetišta starica pronalazi žive komade tinjajućeg ugljevlja. Iskusnim pokretima, baka dodaje vunicu, piljevinu i lišajeve na ćilibarne žilice. Rađa se prvi plamičak. Raduje se Ilona, kao da je otrgla dete od smrti.

"Ona mala još uvek spava?"

Ratnica prilazi ognjištu i sumnjičavo gleda prve pramenove dima. Njeno lice je bledo i orošeno znojem. Briše ruke o tešku kecelju koja viri ispod oklopa. Pored Ilone, stavlja dva debela puha i jednog mršavog zeca. Baba baja nad vatricom koja gricka prve snopove iverja. Ilona je očekivala da će jutro osvanuti bez Jasne.

"Još si tu? Znači da je strašnije nego što mislim. Ili si se ti to malo poplašila?"

Silvana se iskobeljava iz teškog, vlažnog ćebeta. Razgrće krpe od uzglavlja iz kojih vadi delove kožnog oklopa. Pre nego što će staviti štitnik na podlakticu, Ilona prepoznaje ljubičaste i žute modrice. Ljupka Silvana je streličar, dakle. Jasna čuči pored ognjišta i prezrivo gleda u oklopljenu plavojku.

"Probudi malenu. Ne možemo da ostanemo ovde još dugo."

Jasna odlazi do lijanom obraslog zida kule. Kao privučena magnetom, Silvija nerado ide za njom u stranu. Ilona se pravi da raspiruje vatru. Opasnost je bliža nego što su očekivali. Ove ruševine su možda grob. U daljini, na nebu se vide prve iglice gromova.

"Vatrica!"

Devojče je izmilelo odnekud i stislo se uz staricu. Pruža prstiće ka plamičku i smeje se. Raduje se jutru, jer sablasne ruševine joj se čine manje strašne. Ula ne vidi oluju na zapadu, ona gleda u komad plavetnila na istoku. Trava je tako zelena, a vazduh mirisan. Uz jednu lijanu na zidiću, penju se puževi.

"Moramo da krenemo. Ne smemo ovde zanoćiti."

Silvija i Jasna stoje jedna do druge, smrknutih lica. Treba bežati. Smrt je blizu. Ilona klima glavom. Čudno je to. Plava i garava, krhka i krupna, strela i mač, ove dve žene izgledaju kao dan i noć, ali opasnost ih spaja. Eno nam je zora rumena, a tu je i sedi sumorni suton, smeje se baba sama za sebe. Šta nas je to spojilo, pita se starica.

Osmi ciklus - Cetvrti dan

Izmaknuo sam se pre nego što je stigao da me udari ramenom. Video je da sam ga prozreo. Zateturao se pored mene i promrmljao nešto, verovatno izvinjenje. Ne bi to rekao da je znao da ću ga već u sledećem trenutku saplesti. Pao je na pločnik i jeknuo. Mislim da se nezgodno dočekao na desnu ruku. Prolaznici su se smešili trapavom grubijanu, ali su se odmah i zapanjili kad sam mu skočio na leđa i šutnuo ga u bubrege. Očito su smatrali da je pravedno da intelektualni naočarko izbegne batine, ali im se nije svidela ideja da knjiški crv može da bude siledžija. Jeste, priznajem, bio sam siledžija. Ne samo što sam ga šutnuo u nezgodno mesto, nego sam ga zgrabio za kosu i tresnuo je nekoliko puta o beton. Nije ni pokušavao da ustane. Urliknuo sam mu na uvo, čisto onako, da malo zazvoni. Tu mi je ponestalo ideja. Mašio sam se ranca i potražio svoje najoštrije olovke. Izabrao sam jednu tvrdu, dobro našiljenu. Kao šilom, izbo sam ga po vratu, leđima i trtici. Bacio sam olovku i zaustavio svoje nasilje nad njim tako što sam mu pljunuo jednu odvratnu šlajmaru u uvo. Hteo sam još nešto da mu radim, ali stvarno nisam imao ideju šta. Mislim, da sam nekako mogao da ga zarobim i ponesem kući, setio bih se još raznih načina na koje sam mogao da ga mučim. Ovako, pustio sam ga da otpuzi do jaruge i tamo se ispruži. Ljudi su me sad gledali sa poštovanjem. Malo nasilja, nije na odmet. Mnogo nasilja ih zgražava, ali previše nasilja uteruje strah. Jedan momak mi je dodao cigaru, a jedna ženica mi je dobacila upaljač. Kasirka na uličnom kiosku mi je dodala pirošku, za džabe. Baš je lepo biti siledžija.

Osmi ciklus - Treci dan

Glava mi je potpuno prazna, sav sam se pretvorio u jedan veliki grč. Na pragu sam velikog otkrića i velikog prodora. Hvata me uobičajena treskavica od napretka. Okrećem glavu od vode i kajem se u isto vreme. Ali mislim da je gotovo, mislim da ću ovaj put skočiti napred, bez obzira na ludu glavu. Toliko mnogo žica koje kidaju naše biće, toliko mnogo uslovnosti, toliko mnogo nemogućnosti, a tako jednostavni zadaci. Ne...

Moram da obratim pažnju na to kako ulazim, važno je da slušam njih i da pumpam stanje...misli na taj paralelizam, Oskar-Sarkastikus. Diži vokal u prvom čitanju, sve više i više, otvori grlo. Dva kruga sa odelom, dok oni zamaknu pa onda izlazi, kad zamaknu drugi put, ulazi i sprovede ceo onaj dečiji zez sa cipelama, počni da fiksiraš te akcije. "Uletanje, prikazivanje, sletanje" i opet dva kruga pa odlazi. Drži stanje iza zavese. Ulazi da diriguje-pokaže gostima-pravi kakofoniju-utopiju. Znači promenjeno je, ulazim kad jeca prođe songom pored zavese (polako ulazi, kao što je i bilo). I stane. Kad se završi druga strofa, okret i ide napred u ono isto. Stane, sporije i naznačnije uzimanje dima u onom delu kad stane preko puta maše. Izvuci svu histeriju iz svih akcija. Treća kakofonija, isto tako, bez histerije, čak ni u besnom trku. Kad se zaustavljam iz krugova, egzaktan stop, promena tempa, unutrašnja intencija. Plakanje polako, sve napred, take time...mikrofon...izlazi i fejd kad sam već izašao. Dijalozi, dobro naučiti, držati stanje. Tik uz zavesu, okret na ko ste vi, korak napred pre monologa.

Osmi ciklus - Drugi dan

bljak, evo ga prvi pokusaj parodije tuga/cehov

Večernji sumrak. Krupne i morke pahulja snega padaju po konjskim leđima, ljudskim ramenima, kapama, kočijama, točkovima, uzdama, telefonskim stubovima. Kočijaš Jona Potapov, sav je beo kao priviđenje. Presavio se koliko se može saviti živo telo, pa još toliko. Noge su mu na sedištu, a trup ko zna gde, valjda negde još jednom presavijen negde u visini dijafragme. I konjče je belo i nepomično, liči na jeftin kolač u vidu konjića. Zapravo, u zaprezi i jesu dve rage, kao što propis o konjušarima u Peterburgu nalaže, samo je Jona toliki siromah da je samo jedno pravo kljuse, a drugo je kartonsko. Na točkićima.Odavno se Jona i njegovi, uslovno rečeno, konjići ne miču s mesta. Jutros su izašli iz svog staništa, i ceo dan nepomično čekaju prvu mušteriju. Već se i tama spustila na grad, a svetiljke fenjera i pokoji požar oživljavaju ulice Pitera.

- Kočijašu, u Viborški kraj! – začu Jona. – Gde je kočijaš!

Jona se trže i kroz nanos snega trepće u čoveka u šinjelu.

- U Viborški kraj! – ponavlja vojno lice – Idi čoveče, mislio sam da si Sneško, de penji se na ta kočija pa u Viborški kraj!

Jona trza uzde, vojnik uskače u saonice. Jona bi da se druži, okreće glavu na ramenima kao da je lutak. Ovamo vozi, a onamo gleda. U to kočija pogazi nekoliko ljubavnika, dva gospodina sa štapom i jednu zalutalu, poluzaleđenu kokoš.

- Kud si navalio – viču za njim.

- Ovi ne umeju da hodaju! Drži desno – ljuti se čovek u uniformi. – Ne brini Sneško, biću ti svedok da su namerno naleteli na tvog konja dok si išao trotoarom. To su se oni zaverili protiv nas.

Jona se opet okreće ka putniku i mrda usnama. Rekao bi nešto, ali je uvrnuo vrat tako da ni dašak vazduha ne može kroz Jonino grlo.

- Šta? – pita vojno lice

- Aaa...moj vrat...

- Šta kažeš?

- Kažem da mi je ove nedelje umro brat!

- Od čega je umro

- Uvrnuo se!

- Hm, ko će ga znati, de vozi opet će da nalete na nas.

Kočija udaraju u stub, kartonski konjić ostaje zgužvan na ulici. Na stubu ostaje i nesretni oficirm, ali Jona šiba dalje. Odvija svoj vrat, pridiže se i zamahuje bičem na preostalo, polu-živo konjče. Konačno stižu u Viborški kraj. Jona se čudi što njegovog putnika nema. Čeka ga sat, dva, sneg opet pada.

Šljapkajući trotoarom, prolaze šljapkajući tri praseta.

- Kočijašu, do Svinjskog mosta! – viče grbavo prase drhtavim glasom. – Trojica, za dvadeset kopejki.

Jona trza ude. Dvadeset kopejki je mala cena, ali tri praseta su tri praseta. Joni je svejedno, samo da vozi. Gurajući se i psujući, prasići prilaze sankama, jedva se penju na sedište. Počinje prepirka koje prase će da pojede kožne navlake, a koje će da gricka drvenu klupicu. Odlučlili su da grbavko kao najmanji dobije drvo. Ali prasenac se uspne iza Jone i proždere mu kapu.

- Fuj, al ti je kapa! U celom Petrogradu nema gora!

- Hihihi – kikoće se Jona – kakva je takva je!

- De, vozi vidiš da već treći put gazimo prosjake, hoćeš da te gricnem i po vratu?

- Glava mi puca – kaže jedan od prasića – juče smo kod Dukmasovih pojeli cela kola, sa sve osovinom

- Laže – ljudi se drugo prase – pojeli smo sve osim osovine

- Hihi – smeška se Jona – Veseli mladići – prasići!

- Fuj, đavo da te nosi – besni grbavo prase – De raspali žešće i gledaj da ne voziš preko dece ovaj put, zaglavljuju ti se u točkovima.

Jona oseća da se grbavi prasac uzmuvao. Sluša psovke, probija se kroz masu ljudi. Prasići psuju, pričaju o nekim pomijama Nadežde Petrovne. Kad je dočekao kratku pauzu, osvrnuo se i počeo da mrmlja:

- A meni je ove nedelje umro konjić

- Meni se čini da je još uvek pomalo živ – uzdiše grbavi prasac. – Nego ti ošini malo bičem pa da krenemo brže.

- De ga podstakni malo po vratu

Jona oseća prasetove zube na svom vratu. Krv pršti, meša se sa očerupanom kosom.

- Hihihi - smeje se – vesela gospoda prasići, Bog vam dao zdravlja.

Jona se okreće na sedištu da ispriča kako je umro njegov konjić, a pre toga njegov sin, a još pre toga njegova žena, a mnogo pre toga i on sam, kad prasići pljunu dva'es kopejki i nestaju. Opet je sam, i za njega nastaje tišina.

Tuga je umirena za kratko vreme i sad se javlja još snažnije, razdire mu grudi. Jonine oči lutaju ka masi sa obe strane ulice, niko da mu priskoči u pomoć, pozove policiju ili bar napadne Tugu. Ali gomila ne žuri i ne haje za to što Tuga čerupa njegov grudni koš, vadi srce i odlazi. Jonine grudi pucaju, iz njih se izliva tečnost i poplavljuje ceo svet. Ništa se više ne vidi. Jona se pretvorio u ništavnu ljušturu. Sve će biti pokriveno blatom nekoliko dana, a onda će na vrhu jedne planine osvanuti Barka i u njoj pometnja.

- Ženo, jel imamo na spisku kartonske konje? – pitaće zbunjeno Noa...

Osmi ciklus - Prvi dan

(ono je bio sedmi, nego me mrzelo da ispravljam)

Tuga by Cehov, erotska verizija 2.0

Večernji je sumrak. Napolju pada sneg, krupnim pahuljama. Mekani pokrivač pao je preko grada. U malenoj sobici, na raskošnom krevetu koji miriše na francuski parfem i ljubav što se plaća, zgrčena leži Joana Potapov. Savila se, koliko se čovek saviti može, sklupčala se i ne miče. Odavno ona tako leži, ljubavnici još nisu počeli da pristižu. Već se i tama spustila na Peterburg, ulična vreva je sve bučnija. A Joana je sasvim utonula u misli, vratila se u rodni kraj iz koga je došla, naivno verujući da su ulice Pitera popločane zlatom. Šta je to pronašla ovde, čega nije bilo u njenom selu, na salašu njenog oca?

- Ehej, malena! Stigao sam! – čuje se gromki glas.

Joana se trgne i uspravi u krevetu. Trepće, kao da pokušava da odagna san sa očiju. Na vratima ugleda čoveka u šinjelu.

- Hej! To sam ja, Panfilov! Zar si zaspala? Zar si zaboravila? – smeje se oficir.

Joana klima glavom, prelazi rukama kroz kosu. Nije se ni doterala, još uvek je u spavaćici. Oficir se stušti u fotelju i sa stolića grabi votku. Joana ustaje, nestabilna je, tetura se.

- Gde si pošla? – navaljuje vojno lice.

On je povuče za ruku, Joana se sruči u njegovo krilo, kao pokošena. Oficiru se smeši brk, njega ne zanima da li je ona budna ili pospana, da li je obučena ili našminkana. Ona je sad tu, u njegovom krilu, topla. Prelazi rukama požudno preko njenih kolena, grubim šakama joj stiska ramena, dok u njemu votka podgreva žar. Joana šapuće nešto, jedva čujno, zatim ponavlja, malo glasnije.

- Meni je, gospodine, ove nedelje umro sin... od groznice. Tri dana je ležao u bolnici i umro...Božja volja!

Oficir se mršti. Iskapi čašu votke, brzo sipa novu turu i nutka devojku. Nije raspoložen da sluša njenu muku, on je ovde zbog svoje.

- De, srkni malo, prijaće ti. – veli oficir.

Joana guta vatrenu vodu i uzdiše teško, drhti. Pokušava da kaže još nešto, nema snage ni da skloni ruke koje joj se zavlače ispod spavaćice. Nije joj važno šta će sa njom biti, ona želi samo da je neko zagrli, da joj kaže bar jednu reč. Konačno, uspeva da uhvati njegov pogled. On ustaje besno. Joana gotovo da padne na krevet.

- Idem u Viborški kraj, možda mi se tamo posreći, kad već ovde nije ! – besno sikće oficir i lupa vratima iza sebe.

Joana ostaje nepomična na krevetu, tako kako se srušila. Prolazi vreme, sat, dva. U sobu utrčava madam Oštrocka.

- Joana, prekini da se izmotavaš, inače danas ništa nećeš zaraditi. Brzo se doteraj, evo ti stižu trojica, možda uspeš da nadoknadiš štetu. Siroti gospo'n Panfilov je mogao da ti ostavi lepu svoticu, ovako...trojica za dvesta, pa ti vidi!

Joani je sada svejedno, trojica ili tri stotine. Njoj je bitno da neko bude tu, zbog nje. Gurajući se, mladići ulaze a vrata. Počinje prepirka, ko će gde da sedne. Dvojica dugajlija se, konačno smeste na fotelji, a grbavko stoji pored kreveta.

- Pa? Šta je ovo? Nama su obećali pravu damu, u toj spavaćici izgledaš kao obična drolja. – krešti grbavko.

Joana se kikoće.

- Kakva je, takva je. – veli ona.

Grbavko zamahne ka Joani, kao da će da je ošamari. Prekidaju ga dugajlije.

- Joj, glava mi je puna, juče smo kod Dukmasovih ja i Vaska popili četri flaše konjaka. – kaže jedan dugonja.

- Lažeš, ne razumem samo zašto lažeš! – brani se drugi.

- Hihihi – kikoće se Joana – Vesela gospoda!

- Dobro, bre, oćemo mi nešto da radimo ili ne? – besni grbavko – Hoće neko da počne već jednom? Šta je ovo, pijandura ili animir-dama?

Joana oseća da se grbavko uzmuvao, sluša njegove psovke, nije joj važno. Usamljenost malo po malo čili iz njenih grudi. Ona sluša dugajlije kako pričaju o Nadeždi Petrovnoj. Joana ih pomno sluša.

- A meni je ove nedelje sin umro! – prozbori ona konačno.

- Ih, svi ćemo umreti – kaže grbavko, nezainteresovano – nego pitanje je oćemo li malo da se milujemo pre toga? Zna se po šta smo došli, curo, nemoj da se praviš blesava!

- Ha, ha, ova je neki težak slučaj – kaže dugonja – možda hoće da je malo podstakneš?

Joana oseća lepljiv dodir na svom vratu. Grbavkova ruka podrhtava, halapljivo spušta šake niz njena leđa.

- Hihi – kikoće se Joana.

Grbavko se osmeli i stušti se pored nje. Joana legne i pruži se preko celog kreveta. Dugajlije dobacuju, a grbavko zadigne njenu spavaćicu, miluje joj stomak, prelazi prtima preko belih pamučnih gaćica, kao omađijan. Joana gleda u plafon.

- Sin mi je umro. Čudno je to. Poslala sam ga kod babuške, da ga sakrijem od smrti, ali eto. Ona umesto da dođe meni, otišla je njemu.

Grbavko, kao neki insekt, pokušava da se popne na Joanu, da uzme njeno mlado telo, tako izloženo na krevetu. Odustaje, besno stavlja novac na stočić i odlazi. Dugonje ga zadirkuju i svi napuštaju sobu.

Opet je sama, opet u tišini. Tuga, umirena za kratko vreme ponovo se javlja i razdire joj grudi. Hoće li se danas pojaviti neko, bar jedan čovek koji bi je saslušao? Ali svima se žuri, svi žele da je uzmu, zgnječe i ostave, a tuga je velika, beskrajna.

Ulazi sobarica, tetkica Ruška. Joana živne i pokušava da zapodene razgovor. Babuška mumla sebi u bradu, pospremi kao mačka repom i odlazi. Joana ne može više da izdrži. Bol je oštar, sve strašniji. Pokušava da otpije iz druge, iz treće čaše votke, ali nije žedna pijanstva, žedna je priče. Uskoro će biti nedelja kako joj je sinčić umro, a ona se još ni sa kim nije porazgovarala. A treba razgovarati, greota malog deteta, njena ćerkica je ostala bez brata. Slušalac bi morao da je sažaljeva, da uzdiše sa njom, da je zagrli, uteši, nariče.

U gluvo doba, iza ponoći, Joana se budi u zagrljaju konjušara. On je priprost momak, ali je tu samo za nju. Grli je nežno, baš onako kako je sanjala.

- Tako je to, dragi moj, nema više mog Kuzme, upokojio se...zamisli da imaš sina, i ti si njemu otac. I odjednom, umre, zar to nije žalosno?

Konjušar klima glavom, privija Joanu još bliže na svoja prsa. Njegova blizina je greje, snažne ruke pružaju utočište. Prija joj lako milovanje i njegov dah u njenoj kosi. Joanino telo se migolji samo od sebe, ona se prepušta. Konjušar se obavija oko nje, ona se zanosi i priča mu sve, sve redom kako je bilo, sve što njena duša traži da bude umireno. Konjušar je voli, nemo i nežno, kao da je sneg koji je napadao preko nje stavio mekani pokrov....

Šesti ciklus - Trideseti dan

Nisam slikar, ali dozvolite mi da vam predstavim jednu scenu. Razvijte je polako u svojoj glavi, kao što fotograf iz hemikalija izvlači pozitiv.

Preko olovnosivog neba, uzdiže se atomska pečurka. Na horizontu, planine i brda se već tope. Umesto prirode, pejzaž je tmuran, gradski. Zgrade se još nisu pretvorile u radioaktivnu prašinu i razvejale u nepostojanje. U prednjem planu, baš tu ispred vas, na jednom betonskom igrališu, kao na proplanku igraju se deca. Ludo se zabavljaju, za njih vreme ne postoji niti će ikada postojati. Lica im se zare od beskrajne igre, svakim delom tela su u pokretu. Odaju ih samo šiškice, koje se znojave, lepe za dečije vedro čelo...

Šesti ciklus - Dvadeset i deveti dan

Večernji sumrak dolazi skriven iza koprene snega. Pahulje zavodljivo plešu oko fenjera i nežno se spuštaju na krovove, konjska leđa, ljudska ramena, kape. Kočijaš Jona Potapov se presvaio na sedištu i ne miče. Odveć je star da bi se bavio Onanovim grehom, ali pokušava da se zagreje misleći na toplo sunce rodnog kraja, na duleke na njivi i bujno voće u košulji komšinice sa drugog salaša.

Odavno se Jona i njegov konjič ne miču sa mesta. Mušterije nema pa nema. Već se tama spušta na grad. Bledilo fenjerske svetlosti ustupa mesto jarkim bojama. Bludnici, kockari i ljubavnici izlaze u provod, u vampirski deo dana, vreva je sve bučnija.

- Kočijašu, u Viborški kraj! - začu Jona - Kočijašu!

Jona se trže i kroz trepavice posute snegom ugleda veoma zgodnog i krupnog oficira.

- U Viborški kraj! - ponavlja vojno lice - Ti, izgleda, spavaš, šta li? U Viborški kraj!

Jona još jednom osmotri stasitu figuru vojničine koji seda u saonice. Kočijaš oblizne usnu, isteže vrat kao labud i maše bičem. Konjić neodlučno kreće s mesta.

- Kud si navalio, đavole! - već u prvom trenutku čuje Jona povike iz tame - Kuda te đavoli nose?! Drži desno!
- Ti ne umeš da voziš! Drži desno! - viče oficir iz kočija.

Kočijaš psuje i gleda u zaljubljeni par. Zaneli su se kad su prelazili ulicu i naleteli su na konja. Jona se vrti na sedištu, kao na iglama i pokušava da sa visine ošacuje je li devojka čemu?

- Ohoho! Podlaci! - brk se smeje vojnom licu - Samo gledaju gde da se sakriju, pa da se poigraju skrivanja, i naleteše na konja! Baš su nestrpljivi!

Jona se okreće i namiguje putniku, nešto bi mu predložio, ali se stidi.

- Šta me gledaš? - pita vojno lice

Jona se smeje i ponovo mu značajno namigne.

- A da se vi gospodine i ja malo povatamo? - pita kočijaš
- Šta vam pada napamet! - odbrusi vojno lice
- Pritislo me nešto, već tri dana mi se nije digla kita. Mora da je od groznice. Sad kad vas videh, pomislio sam Božja volja!

Jona se okreće da vidi da li će njegova taktika imati uticaja na oficira.

- Skreći đavole - opet se čuje iz mraka - Jesu li ti oči ispale, psinu matora! Otvori oči!
- Vozi, vozi - nervozan je putnik - Ovako ni do sutra nećemo stići, požuri de!

Kočijaš izvija vrat, zamahuje bičem pa se opet osvrće na putnika. Ali ovaj je zatvorio oči i po svemu sudeći se nije upecao. Mada, šteta živa, Jona pretpostavlja da se ispod tog grubog šinjela nalazi izvajano telo profesionalnog vojnika. Kad ga je dovezao u Viborški kraj, zaustavio se kod javne kuće. Sada je sve jasno! Nisu ni svi oficiri isti. Ponovo se presamitio na sedištu i predao svojoj meditaciji. Prolazi sat, dva, u njegovom zavičaju on je već momčić koji na tarabi ašikuje sa mlekaricom...

Šljapkajući kaljačama trotoarom prolaze prepirući se tri mladića i jedna devojka. Dvojica su visoka i mršava, treći je mali i grbav, a devojka pijana.

- Kočijašu, do Policijskog mosta! - viče grbavko drhtavim glasom. - Za dvadeset kopejki!

Jona trza uzde i cokće. Dvadeset kopejki je nepovoljna cena, ali njemu nije do cene. Rublja ili petak njemu je svejedno, samo da do večeras nekom uvali. Gurajući se psujući, mladići prilaze sankama, penju se i odjednom sva trojica navaljuju na devojče. Počinje prepirka, koji će prvi, ko će gde da se smesti, ko će spreda, a ko otpozadi. Posle duge rasprave i jogunstva, odlučili su da prvi bude grbavko, jer je njemu najmanji.

- De, teraj! - krešti grbavko i namešta se iza Jone da povali pripito devojče. - Udri! Uh, ala imaš sisu, sejo! Nema je u celom Petrogradu takva!
- Hi-hi-hi - kikoće se Jona - Baš je slatka!
- Dede, ti ne kibicuj, nego vozi! Hoćeš li tako celim putem voziti! A? Hoćeš da te sad mlatnem po vratu!
- Glavić mi puca - govori jedan od dugonj - Juče sam kod Dukmasovih karao Vaska celu noć, sljuštio četri flaše konjaka
- Ne razumem zašto laže! - ljuti se drugi dugajlija - Laže kao skot!
- Ubio me Bog ako nije istina...
- To je isto takva istina kao da imam stidne vaške!
- Hihi - smeška se Jona - Vesela ste vi družina!
- Fuj, đavo da te nosi - besni grbavko - Hoćeš li poterati stara bitango ili nećeš! Zar se tako vozi! Raspali bičem! Dede, đavole, jače, jače ošini!

Jona oseća da se grbavko zaneo u jebačini i čuje ga kako sopće. Sluša psovke, šuštanje haljina i lagane jecaje pijane devojke. Malo, po malo, iz grudni mu poče nestajati osećanje usamljenosti. Grbavko nastavlja da spopada devojku, dok dugajlije ne otkriju da se zove Nadežda Petrovna i da je kurva koju su pokupili kod Madam Šklocke.

Kad je dočekao da se grbavko smiri, Jona se osvrće i počinje da mrmlja:

- A meni se ne diže već tri dana!
- Sve nas to čeka - dahće grbavko i briše penis posle burnog snošaja. - Nego, teraj, teraj! Gospodo ja ne mogu ovako da jebem, kad ćemo već da stignemo!
- A ti ga malo podstakni...vidiš da ne vozi nego voajeriše!
- Čuješ li ti matora bitango! Po vratu ću te! Ili te nije briga šta ja govorim!
- Hihi - smeje se Jona - Veseli ste vi momci, Bog vam dao zdravlja!
- Kočijašu, jesi li oženjen? - pita jedan dugajlija
- Ja? Hihi vesela gospodo, bio sam oženjen, ali sada me to više ne interesuje, postao sam gej! Mislio sam biće mi lakše, ali evo danima već ništa!

I Jona se okreće na sedištu, da ispriča kako je doživeo neobičnu transformaciju seksualne orijentcije, ali grbavko krklja i saopštava da su hvala Bogu najzad stigli. Pošto je primio 20 kopejki, Jona gleda dugo za veseljacima koji nose pijanu kurvicu.

Opet je sam, opet nastaje tišina.

Tuga, umirena za kratko vreme, ponovo se javlja i još snažnije mu razdire grudi, spušta se na stomak i žari mu prepone. Da li će se među hiljadama ljudi naći bar jedan koji će poželeti da se Jonin žilavi ud nađe u njemu! Ali gomila žuri i ne primećuje napaljenog čičicu i njegovu tugu, golemu, bezgraničnu. Kad bi mu sad neko izdrkao, svet bi poplavio, tako smu se čini.

Jona ugleda čistača dvorišta sa naduvanom ženskom lutkom u ruci. To ga je ponukalo da mu se obrati.

- Drag moj, zar je to vreme došlo? - pitao je.
- Šta si ti sad stao ovde? Odlazi!

Jona se odveze nekoliko koraka i savija se, pokušava da se opet vrati u predele svog detinjstva. Sad već smatra da je uzaludno obraćati se ljudima. Ali nije prošlo ni pet minuta, ne može više da izdrži!

"U štalu!", misli on, "U štalu!"

I konjić kao da je shvatio njegovu misao, polazi kasom. Posle jedno sat i po, Jona već sedi kraj velike peći. Na peći, na patosu, po klupama leže naga tela, obamrla od orgijanja. Smrdi i zagušljivo je. Jona gleda u tu scenu, češka se i žali što je došao prekasno.

"Neću se ni ovde ovajditi", misli on, "Zato me obuzima tuga. Čovek koji ima iskustvo, i koji je probao svašta u životu, trebalo bi da može da reši ovaj problem!"

Iz jednog kutka ustaje mladić, sanjivo krklja i pruža ruku ka vedru sa vodom.

- Hoćeš da piješ? - pita ga Jona
- Da pijem, znači, razvalio sam se!
-E, neka ti je na zdravlje, a meni se brate, već tri dana ne diže! Moraću da odem u bolnicu! Nevolja!

Jona posmatra kakav su utisak ostavile njegove reči, ali ne vidi ništa. Mladić se pokriva preko glave i tone u san. Starac uzdiše i češka muda. Kao što je mladić bio žedan vode, tako je on žedan dobrog seksa. Skoro će biti nedelju dana kako ništa nije povalio, a već tri dana mu se ni ne diže. Treba to rešiti razborito, treba sagledati razloge zbog kojih njegov inače jogunasti kar sada spava. Treba se možda setiti unučice, Anisja je već sigurno punoletna! Ali nije mu sad do žena, jeste da su mu nekad bile privlačne, ali sada mu hetero seks izgleda tako glupo.

"Da pogledam konja", misli Jona, "Valjda tu mogu da pokušam da izvadim štetu."

Oblači se i ide u konjušnicu, gde mu je konj. Možda može da razgovara sa njim, timari ga, gladi mu ud, zamišlja da je to ud nekog dečaka.

- Sviđa ti se? - pita Jona svog konja videći njegove sjajne oči - E, pa ne brini, biće toga još. Star sam ja da bi me ti zaskočio, ali ako moj penis nije živ, tvoj još može da skače!

Jona ćuti izvesno vreme i kaže:

- Tako ti je to pastuve moj dragi. Nema više seksa za mene. Moj se izgleda zauvek upokojio. Ali recimo, da sad ti imaš neku kobilicu, i naskočiš na nju! A odjednom više ne možeš, zar to nije žalosno?

Konjče gricka seno i koluta očima na svog vlasnika. Jona se zanosi i nastavlja da ga timari...