Osmi ciklus - deseti dan

Devet i trista, trebalo je devet i po

Došao sam iz pozorišta sa dva sata sna i mnogo sati mučnog prolaska kroz tešku priču. Onesvestio sam se tek kad sam napisao nešto za časopis i nisam mogao da se probudim do pet ujutru. Čuo sam kako me Andrijana doziva, ali u tom trenutku sam je mrzeo. Osećao sam se kao cepanica. Nisam mogao čak ni da joj kažem nešto ružno, a kamoli da je gurnem. Sva sreća pa je umor imobilisao moje divljačko stanje. Da sam bio malo manje kontuzovan, protestvovao bih što me budi, rekao bih joj nešto ružno. Ja samu stanju da povredim one koje volim, kao da to nema veze. Oprosti mi, lud sam. To je moj konstantni izgovor, opravdanje. Osećam da je moja duša svakim danom sve prljavija. Jučerašnji dan je bio kao Lajpcig, ista situacija. Razotkrivanje jednog velikog zla. Višeslojno zlo. Želeo sam da višeslojno mislim, a došao sam do višeslojnog zla. Ta količina zla i mrzovolje, to je nešto strašno. Ponekad se bojim da nema spasa, a onda se setim da sasenja uvek ima, ali sam sebe podsetim na đavola koji se poziva na human zakon da bi spasio svoju đavolsku kožu od istrebljivača. Sanjao sam potpuno bizaran san, u kome se pretapaju distopična budućnost, put kroz vreme i politički atentat. Bio sam ubijen. Tumarao sam nekakvim postapokaliptičnim pejsažima sa nekakvom kvazi-školskom ekipom. Sanjao sam putovanje autobusom, strme ulice San Franciska i vojnike britanskog ekspedicionog korpusa iz vremena američkog rata za nezavistnost. Tražili smo vevericu, a ubili premijera. Onda sam ja postao premijer, ali je mene ubio čovek koji se vratio iz budućnosti da promeni istoriju. Tako konfuzno se i osećam. Kao da se moja prošlost povampirila i ubija me, a li nema čoveka iz budućnosti da to zaustavi. Čitam novine, vozim se autobusom. Strašno je. Teško mi je bilo da se protiv toga svega pobunim, jer mi se čini suviše jadno da bi zaslužilo bilo kakav gnev. Ali to je laž. Ja i ne treba da sam protiv toga, nego da se ne slažem sa stanjem stvari kakvo jeste. I tu je kvaka. Kad bih pustio da osetim za trenutak sav taj užas, užas GSP-a, užas primitivizma koji se u sve spustio, užas radikalizma, užas nepostojanja budućnosti, osetio bih se nemoćan kao buba i počeo da razmišljam o bekstvu. To mi se juče u jednom trenutku i dogodilo. Poželeo sam da pobegnem. Ali nemam gde da pobegnem osim na zemlju. Samo što bi me odlazak u Kanadu verovatno kultivisao, a pitanje je da li će odlazak u Jagodinu da me izoluje ili će samo da produbi moj dlakavi koren. A jesam istinski plakao kad sam se povezao sa činjenicom da izbora nema, kladionica, ćelav ili upeglan kod Miškovića, to je jedini izbor koji moja braća imaju. Kako sam uspeo to sve da prodam juče? Narkoman? Ili zlo. Ceo dan juče filtrira se zlo, ono se pomalja iz vode. Nema opravdanja. Nema opravdanja šta se dogodilo. To je bilo "ko te jebe" zlo. Odjednom se to zlo produbilo, propalo je kroz tih nekoliko slojeva. Htelo je da pogodi samo Necu, a probušilo je do nivoa i nivoa. Jadniče. Ne možeš navodno da se zaustavš, a ni sad nećeš. Kad bi samo malo gledao stvarnost i puštao stvari da utiču na tebe. Grabiš, samo grabiš i trpaš u džepove, to je jedini benefit koji trenutno imaš. De razmisli još jednom zašto dolaziš, zašto si tu i opusti se, samo nemoj da grabiš sa stola, reče čovek lepo. Ima cilj naše zajedničko okupljanje, taj jedan cilj krika uperen protiv svega sa čime se ne slažemo. Protiv toga što svi žive kao da je ovo sve normalno i ništa niko ne radi da bude bar malo bolje umesto sve gore. Protiv intelektualnih elita koje su nazadne. Samo što ne shvataš jadniče da moraš da napraviš razliku između sebe i Jelene Blečić. Ne možeš da budeš to isto samo u podrumu, ne možeš da budeš ljut na nju iz puke zavisti što je ona mejnstrim. Kapiraš? Zašto živiš na drugoj strani ako nema u tebi poriva za nezavisnim buntom. Ili sudiš ili sklanjaš stvari od sebe. To je isto kao kad nisi hteo da ideš na proteste studentske. Kao tebe se to ne tiče. Šteta što Milica nije oštrije reagovala, trebala je da me ostavi onda i onog trenutka kad sam joj dao ono imbecilno objašnjenje. O, da imao sam posle toga proces, sanjao sam da dolaze i po moju decu, kakav lažov. Šta sutra da kažeš Neci? Ubili su me vanzemaljci, to je moj proces. Kretenu. Poželi više, to je prvi stepenik. Treba da poželiš malo više, bar da jedno oko otvoriš. Onda će se otvoriti ta trunka, to je ideja da znaš i slažeš se o čemu se radi i da se bar intelektualno složiš to je to intelektualno saosećanje. I onda znaš zašto sve to, znaš čemu sve to, a nisi protiv. Onda možeš da se posvetiš preciznom izvođenju akcija uz prizvano sećanje i možda otvoriš ventil. Samo treba da se potrudiš. Sramotno se ponašaš. Idealno bi bilo kad bi mislio malo o tim stvarima. Šta je to živeti u Srbiji danas? To znači da je život mnogo strašan. Na celoj planeti je strašan. Kad zažmuriš i pitaš se šta je život, pa kad se ispred tebe otvori prazno polje, nepregledna pustoš koju treba popuniti, da se čovek smrzne. Ali negde drugde mogućnosti tog popunjavanja su obeležene nekakvim konsekventnim izborima. Ovde, ostaje praznina. Može se sve! I ne može se ništa. Srbija je jedina zemlja u kojoj se proizvodi infantilnost. Sve je infantilno. Sve je potpuno infantilno i zakucano. Sve je sudbina, sve je tako mora biti. Moj stav je tipičan srpski. Šta ja sad da ti radim. I šta hoćeš da uradim? Pa naravno da ne može ništa da se uradi, sedi ćuti i prilagodi se. Šta je to tipično za neki uzrast, šta bi trebalo da radi čovek koji ima 32 godine u Srbiji i u svetu? Svejedno je da li pobegneš u svoju kućicu ili u Kanadu. Dom, to je pitanje. Šta je dom? Tamo gde živiš. Suština doma je da ga uređuješ, to znači biti domaćin. Kakav si ti domaćin? Tvoj dom je uvek prljav i nikad nije problem to što je prljav. Tvoj dom je uvek neodređen, nema nikakvu boju. Više liči na brlog nego na dom. To što si naučio da sipaš rakiju gostima, jebem ti domaćinstvo. Pre neki dan komšija čisti sneg, tebi smešno, misliš da je u pitanju zaludan čovek, ali on želi da nešto bude bolje u okolini njegovog doma. Jeste on lud, jugonostalgični anarho-komunista, ali ima poriv da uredi svoj dom. I tu dolazimo ponovo do pitanja, pa šta ja da radim? Pa na primer, da u jednom javnom činu radiš stvari tako precizno da se pošalje poruka koja kaže....eeejj breeeee vidi kako je grozno, ne može tako, mnogo boli! Jesi se zaplakao na kraju predstave, to samo dokazuje da možeš da prepoznaš poruku, to znači da poruka postoji. Razmišljaj o tome. Priključi se toj temi. Možda ne možeš da razviješ sopstvene teorije ili još uvek ne možeš da se povežeš sa punim užasom, ali možeš da primećuješ stvari, da počeneš da ih prinosiš svom skamenjenom osećanju i da se slažeš sa temom, da se staviš u funkciju te teme. Nisi ti bitan, sve i da najbolje igraš na svetu. Bitno je da si blizu temi i da precizno obavljaš sve zadatke. Traži od sebe da misliš, misliš, misliš više. Evo ti dobar primer jučerašnje vežbe. Kakvog ima smisla, sve i da je priča najlepša, sve i da si nad njom proveo dane i mesece da je izbrusiš, kakve veze ima ta priča sa bolnom činjenicom da živiš u zemlji iz koje želiš da pobegneš, baš kao i više od 50% mlađe populacije (do 50 god). Kakve to veze ima. To je isto kao da si pobegao u kuću i obrađujes si svoju bašticu. Murakami? Pa i on čovek pati svoj bol, ali i bol Japana. On se ne izoluje od japanske stvarnosti visokokapitalističnog potrošačkog društva koje pravi usamljenike kao što je on. Nigde nećeš pronaći da se iole suvisli misleći čovek, umetnik ne povezuje sa pitanjem kako je u njegovom domu. A video si da ne možeš da pišeš o vilama i vilenjacima i da jednostavno pobegneš u šarenilo, to si jasno video, ne vredi ti da se lažeš. Pa i priča o četiri žene u ruševini, i ona može da ima jedan stepen svesti (kroz onu priču o bežanju), samo je pitanje da li želiš da držiš otvorene oči li ne. A šta zatvara tvoje oči, umor? To što te neko tera da misliš i trudiš se. Pa ti si ološ, lepo ti kaže čoveki. Ološ. To znači aktivno zlo.

Idi lezi, spavaj, odmori se. Probudi se bez straha. Probudi se i razmisli prvo o razlozima i o temi, onda o tome šta je to Ranko sa 12 godina koji neće na spavanje ili na kupanje, onda pročitaj malo tekst i podseti se. Prođi ga nekoliko puta. Idi i ne greši više, jer nema više opravdanja. Nemoj da dozvoliš da ti se ponovi Lajpcig, de iskoristi jednom bar jedno iskustvo u životu. Glupavost tvoja je samo u tome što ne razmišljaš o svojim iskustvima, što ne razmišljaš uopšte. Uzdaš se u svoju podsvest, koja je puna ludila i koja tome i ne služi, da ti bude vodič kroz svet dobra i zla.

Vreme je, sad je trenutak. Nije u pitanju sad il nikad, ali je vreme sad, to je momenat. To je pravi trenutak. Tu je i iskušenje, lova ili misao, sve se poklopilo savršeno, ovo je vreme u kome ćeš stati na put umetnika ili ne, ovo je trenutak u kome se odgovara na taj poziv. U ime tog poziva, promenićeš sve. Moraš da dođeš do jedne druge misli, do jednog drugog toka. Da ne bi tvoje emocije i tvoja sloboda bila u rukama trojice najgnusnijih muškaraca koje poznaješ, onog skota oca Milinka, onog debelog uplašenog zla Miomira i onog mističnog kupidona Ilije. Bori se. Pruži otpor. Nije fora samo u tome da se skloniš, budeš drugačiji. Fora je u tome da se odupreš, na lep način. Ne na svađanje ili viku ili ignorisanje. Sve su to gorilske, a ne njudske akcije. Ne moj živeti kao gorila, počni da se boriš za čoveka u sebi.