Trinaesti ciklus - Trinaesti dan

ONA DOLAZI

"Češkam, dodirujem, milujem ti ramena. Verujem, klanjam se, klečim pred tvojim svetovima. Okeani se stapaju. Toliko te volim, a na kraju će biti da sam ponovo slomio nečije srce."

Pogledao sam kroz prozor u vedro nebo. Serđ Tankian je pevao poslednju pesmu. Seo sam na ulegli trosed i spustio dve kafe na olupani stočić.

"Draga moja, reci mi da znam, jer ti me voliš, da voliš me ti. Pusti me da idem. Uzmi me za ruku i svršimo s tim. Slomila je koščice na stenje provalije dok pevao sam; La, la, la, laž! La, la, la laž!"

Brava je zarežala. Opirala se ključu. Popustila je uz jecaj. Uvukla je jezičak posle dva kruga, ali su vrata i dovratak ostali zagrljeni. Kvaka se nakašljala.

- Šta je? – povikao sam goropadno – Ne možeš da mi upadneš u život tako lako kao što si nekad mogla?
- Otvaraj, balvane bosanski!

"Ruke vremena se lome, civilizacija je na ispitu, satovi uništavaju vreme. Da li veruješ u mene? Bio sam slep, napustila si me, bacila u nemilost vremenu. Ostavila si me da umrem, sam u vremenu..."

Ako sam bio spreman za kraj sveta, nisam za plavu kosu upertlanu u krunu od pletenica. Povukao sam se u dnevnu sobu i legao na trosed. Srknula je kafu i vratila šoljicu na stočić.

- Nema kraja sveta. Sve si izmislio. Nisi želeo da poveruješ. Čekao si čudo. Misliš da si besmrtan samo zato što si u pravu? Hiljadu posto si u pravu, ali ipak moraš propasti. Umesto ljubavi uzeo si mač da otmeš ono što ti nisu dali oni koji te nisu voleli. Da si bar postao pobunjenik, nego si ostao mamin sin...

"Dok je lomila koščice smejao sam se, slep u vremenu, ostavljen da umrem; La, la, la, laž! La, la, la, laž!"

Trinaesti ciklus - Dvanaesti dan

LUDAČE VII

Tijana me je sačekala pre škole na zidiću sa dvorišne strane. Prišao sam i pogledao je upitno.
- Razgovarale smo sa Lolom...
- I? Šta je rekla?
- Dale smo joj tvoj telefon. Nazvaće te da ti objasni.
- Ćorak?
- Aha, baš bezveze...
- Ideš li na književnost, danas nam dolazi ona nova.
- Naravno, moram da snimim kakva je!

U učionicu je stupila gotovo ljutito. Dugačka suknja nije mogla da sakrije lepo izvajane listove bivše rukometašice. Kosa boje vrganja spuštala joj se do sredine leđa. Prešla je prodornim zelenkastim očima preko đačkih lica. Uglovi jarko namazanih usana iskrivili su joj se u podsmešak. Kroz razred je prostrujala zavist. Da je bila starija od učenica, govorio je crveni školski dnevnik. Setio sam se stihova iz "Pesme nad pesmama" koji govore o lepoti strašnoj kao vojska pod zastavama.

- Moje ime je Tatjana Stefanović. Predavaću vam književnost. Izvadite vežbanke. Tema pismenog zadatka je "Kraljević Marko". Čujem li šapat, cela klupa leti napolje.

Dobio sam dvojku. Niko nije dobio više od trojke. Devojke su besno pušile i smišljale kako da se osvete dugonogoj kučki.

Otac je likovao.

- Ha-ha! Znao sam! Pogledaj samo kakve si gluposti naškrabao! Profesorka je milosrdna, zaslužio si keca!

Lola me je zaista pozvala telefonom. Objasnila mi je gde stanuje i pitala me kad mogu da svratim. Videli smo se iste večeri. Na vratima su me dočekali njeni roditelji. Izgledali su kao sa reklame, nasmejani i još pomalo zaljubljeni. Ispostavilo se da im je Lola sve ispričala o mojim pismima. Poželeo sam da se neboder sruši i proguta me zemlja. Dobio sam kratko i ljubazno objašnjenje o tome da njeno odbijanje nema veze sa mojim osobinama, već nekakvim kosmičkim silama. Neobično, ali uvek posle takvog govora devojka predlaže da ostanemo prijatelji i savetuje me da ne tugujem mnogo. Poslušao sam je samo zato što me je u tom trenutku više pekla dvojka na pismenom.

Časovi književnosti postali su mi jedini pravi izazov u školi. Pročitao sam ponovo sve pesme o Marku Kraljeviću i bacio se na proučavanje kritika. Ponovo sam napisao sastav i predao ga ocu. Primio ga je ćutke i vratio mi rad ocenjen četvorkom. Znao sam da mi nikada neće dati peticu, pa sam se usredsredio na Tatjanina predavanja.

Podsticala je razmišljanje i obrušavala se na odgovore naučene napamet. Zadavala je istraživačke zadatke, zahtevala da se probije opna površnosti. Bio sam oduševljen njenom doslednošću. Tatjana nije popuštala iako su devojke bile besne i zaskakale razrednu zahtevajući da se profesorka Stefanović izbaci iz škole. Strogoću nije zamenila smehom, već ga je protkala kroz rad. Časove smo provodili sedeći u krugu, šetajući se kroz park, ili bismo se spustili na obalu reke. Ponekad bi nas izbacila iz učionice i posle dve cigarete pozvala da se vratimo. Na tabli bi nas dočekala igra "Asocijacije", preuzeta iz poznatog televizijskog kviza, ali sa zagonetnim pojmovima iz književnosti. Ponekad smo čitali odlomke iz romana, a kada bi došao red na dramu, delila nam je uloge i postavljala male pozorišne komade. Vodila nas je u pozorište i bioskop, savetovala koje knjige da čitamo. Pomogla nam je da pokrenemo školske novine i predložila me za prvog urednika.

Redakcija se sastajala u njenom stanu nedaleko od škole. Od Tatjane je postala Taša. Dolazili smo joj u posetu dva puta nedeljno i uživali u dugim pričama. Neću zaboraviti da nas je opominjala da je posao pisca najteži na svetu. Pokazivala nam je beleške sa fakulteta i proricala paklene teškoće svakome ko se usudi da upiše "jugosvetsku". U učionici je i dalje tražila mnogo rada i znanja, a red je mogla da održava samo jednim prekornim pogledom. Devojke su potpuno zaboravile na sukob s početka, čak su profesorku zvali na rođendanska slavlja i sedeljke.

Pred kraj godine, razredna je svratila da nam kaže da nam je želja uslišena i da nam od sledeće godine profesorka Stefanović više neće predavati književnost.

Posle sedmog časa, Tijana me je pronašla iza škole, na sportskom terenu. Sela je i obgrlila me.

- Baš bezveze ovo za Tašu...

Klimnuo sam i ušmrknuo suze.

- Išla sam kod razredne da molim da je zadrže...
- Jaoj, Tiko, mi smo je oterali... – jauknuo sam.
- Rekla je da je sad kasno i da sledeći put dobro razmislimo šta želimo.

Pritiskalo me je osećanje da sam kriv za Tašin otkaz.

Trinaesti ciklus - Jedanaesti dan

ZVONČIĆI ZVONE

"Došla si mi u snu, gde niko nije ono što jeste, a sve reči postaju kao čarolija našeg sveta, pojačane tvojim rečima – cepaju planetu na kriške."

Šta to zvoni? Kakav se to zvončić javlja? Crna banana, srebrne toke, trepće narandžasto oko.

"Draga moja, draga moja, nedostaješ mi draga moja, oh, oh, oh!"

Zvrji mi u glavi. To se na stolu batrga plastika. Zar nisam prekinuo sve veze?

"Lišće uzalud pada, dok bog i boginja gube razum, reči su tvoje kraljevstvo, satovi ubijaju vreme, a knjige čitaju, krvarimo iz nehata – borimo se u ime onih koje obmanjujemo."

Ekran se budi i žmirka. Prozori u prozorima. Sitan ispis. Stigla vam je pošta.

"Ostavi me na miru! Ostavi me na miru! Zar ne vidiš da me uvek poremetiš, a bliži se kraj sveta i želim da me ostaviš na miru! Ostavi me na miru!"

Prestalo je. Usahla je banana. Istopila se plastika. Samo još trepće monitor. Ime i adresa poznati redakciji. Reči koje mogu da prelome.

Ona dolazi.

Trinaesti ciklus - Deseti dan

LUDAČE VI

Glavne u odeljenju bile su Tijana i Ana. Bilo je beznadežno zaljubiti se u njih. Ana je imala dugačku ravnu crnu kosu i vesele tamnosmeđe oči. Imala je orlovski nos. Kad se pojavi u belom džemperu, plisiranoj suknjici i crnim čizmama, pogledi nisu zalazili iznad okovratnika. Šalila se oštro kao rapir koji se provuče između rebara i ubada srce. Tijana je vladala toplinom velike majke. Nadvisivala je većinu devojaka, ali nije bila štrkljasta. Sve je na njoj bilo bujno i oblo, uvojci, lice i stas. Kad je govorila svi su ćutali, a smejala se zvonko. Predvodila je i bežanje sa časova i pomoć ranjenoj kuci iz dvorišta i pritužbe razrednoj i molila profesore da isprave nepravedno smanjenu ocenu đaku koji se trudio.

Otac je bio veoma ljut što ništa ne učim. Nije vredelo to što sam mu uvek donosio najbolje ocene. Objašnjavao sam mu da je gimnazija drugačija, da se profesori trude da razgovaraju sa nama, podstiču nas da pitamo, puštaju nam filmove, tonske zapise, pokazuju fotografije. Isticao sam se na svim časovima. Dozvoljavali su mi da pričam zanimljivosti iz istorije, geografije, biologije, fizike, divili se znanju latinskog i starogrčkog, uživali u raspravama koje sam pokretao na časovima sociologije, logike i filozofije.

Odlikaši koji uvek dižu dva prsta nisu omiljeni ni u jednoj školi , ali zahvaljujući Tijani i Ani postao sam maskota odeljenja. Njihova naklonost ulila mi je sampouzdanje. Umesto da na velikom odmoru stojim sa strane kao semafor u slepoj ulici, počeo sam da letim kroz društvene oblake kao jedrilica. Sam sam sebe iznenadio vedrinom i duhovitim dosetkama koje su se prepričavale. Upozano sam i učenice drugih odeljenja i iznutra posmatrao kako se menja raspored na lestvice, a klasično odeljenje postaje sve poštovanije.

- Hej, genijalac, ajde s nama.

Tijana i Ana su mi mahnule da im se pridružim. Pritrčao sam i pratio ih do ulaza u školsko dvorište.

- Kuda ćete? Za pet minuta nam počinje čas.

Zakikotale su se, a Tijana me je čvrknula u razdeljak.

- Bežimo sa časova, Bosanac.
- Idemo na kafu, tu prekoputa – dodala je Ana.

Zastao sam. Čak i kada sam najviše mrzeo školu u osmom osnovne nije mi padalo na pamet da izostajem. Pokušao sam da zamislim šta bi mi otac kazao. Sećam se kad mi je pričao da nije učestvovao u studentskim protestima u vreme hipika, smatrajući da je obrazovanje najvažnije, a svaki propust čist gubitak. Nedoumicu je razrešila Anina ruka koja mi je obujmila mišicu.

- Idem, idem – nasmejao sam se.

Otišli smo u kafić na vrhu novog tržnog centra. Zapalile su cigarete i pre nego što nam je buckasta kelnerica u zelenoj karlsbergovoj pregači spustila na sto kafe za devojke i sok za mene.

- Ana i ja smo se kladile... – rekla je Tijana preko gutljaja kafe.
- Kladile smo se da ćemo pogoditi ko ti se dopada najviše u razredu.
- Uh!
- Ajde, ajde nama možeš da kažeš. Nikom nećemo reći, a možemo i da ti pomognemo – smeškala se Tijana.
- Hm...

Nina je imala oči kao Mišel Fajfer, možda nešto svetlije. Da je ćutala, večno bih bio zaljubljen. Srećom već na prvom odgovaranju iz nje je pokuljala glupost i sprala mi čežnju kao što bujica odnese brvno. Tea je bila zanimljiv sagovornik, ali je pričala samo o Heseu i drogama. Zaključio sam da je previše plava. Osim toga, po nju je dolazio ćelavi grmalj koji je mogao biti mesar, dizač tegova ili razbojnik. Gabrijelina kosa je bila vatrenocrvena, a oči crne kao grafit. Podsećala me je na amazonku. Za njenu naklonost već su se otimali Vukan i Marko, pa sam odustao od primisli da se takmičim.

- Lola Pavlović – rekao sam naposletku i zarumeneo se do ušiju.

Tiha i povučena, Lola je ličila na koker-španijela s toplim smeđim očima i prijatnim osmehom iznad kog je lebdeo mladež. Premestio sam se u klupu ispred njene. Do pred kraj polugodišta upoznao sam je dovoljno da se zaljubim. Nisam se usuđivao da joj otvoreno kažem da mi se dopada, pa sam joj pisao poruke. Tada još nisam znao ništa o Crnogorkama, pa sam se čudio zašto mi ne daje nikakav znak. Pismanca su uzalud postajala sve duža, kitnjastija i deblja od stihova.

- Hej, pa to je sjajno! Ona je preslatka – uskliknula je Tijana.
- Ništa ne brini, porazgovaraćemo s njom – namignula mi je Ana.

Eto, otac mi je bio advokat, a tek sam tad shvatio vrednost dobrog zastupnika. Bio sam siguran da će mi Tijana i Ana pomoći da saznam na čemu sam. Užasavala me je pomisao da bi Lola mogla da postane druga Ljiljana.

U učionicu sam se vratio preporođen i nasmejan. Razredna je svratila da nam kaže da smo konačno dobili zamenu za profesorku književnosti.

- Mlada je... i zgodna – dodala je razredna, kao da šapuće kletvu.