Trinaesti ciklus - Jedanaesti dan

ZVONČIĆI ZVONE

"Došla si mi u snu, gde niko nije ono što jeste, a sve reči postaju kao čarolija našeg sveta, pojačane tvojim rečima – cepaju planetu na kriške."

Šta to zvoni? Kakav se to zvončić javlja? Crna banana, srebrne toke, trepće narandžasto oko.

"Draga moja, draga moja, nedostaješ mi draga moja, oh, oh, oh!"

Zvrji mi u glavi. To se na stolu batrga plastika. Zar nisam prekinuo sve veze?

"Lišće uzalud pada, dok bog i boginja gube razum, reči su tvoje kraljevstvo, satovi ubijaju vreme, a knjige čitaju, krvarimo iz nehata – borimo se u ime onih koje obmanjujemo."

Ekran se budi i žmirka. Prozori u prozorima. Sitan ispis. Stigla vam je pošta.

"Ostavi me na miru! Ostavi me na miru! Zar ne vidiš da me uvek poremetiš, a bliži se kraj sveta i želim da me ostaviš na miru! Ostavi me na miru!"

Prestalo je. Usahla je banana. Istopila se plastika. Samo još trepće monitor. Ime i adresa poznati redakciji. Reči koje mogu da prelome.

Ona dolazi.