MOST OPROŠTAJNOG ZAGRLJAJA
Sedim u Dijaninom vrtu. Divim se namreškanoj površini jezerceta od peska. Ostrvo od belutaka ukrašeno je patuljastim borovima. Trava mi golica potkolenicu. Mahnem rukom da sklonim nestašnu vlat, ali to je Divna. Zadirkuje me milovanjem. Kikoćemo se. Sestra Magda nas pogleda prekorno i počinje predavanje.
– Celina ne opstaje bez delova. Stoga je dragoceno sve što napaja delove. Izvori samo privremeno bivaju crpeni. Tok ne sme da se prekine. Ljudski rad nije bogatstvo, već ciljana upotreba izvora. Oenon? Koja su osnovna načela pristupanja izvorima?
Buckasta devojčica češka obraščić. Mrda nosićem i pokušava da se priseti odgovora.
– Poštuj celinu, vrati sve što uzmeš, ne pokušavaj da vladaš izvorom, idi tamo gde je izvor, ne traći rad, poboljšavaj uslove za pristup izvorima...i uvek potroši najmanje da bi obavila najviše. – recituje Oenon.
– Tako je! Zajednice zavise od izvora i od pojedinaca. Ako jedan čovek kopa rupu, kako to nazivamo? Mav?
– Energija – odgovara lenjo štrkljavi curetak. Tada još nije imala luckastu šišku.
– Ako deset ljudi kopa rupu? Dobroslava?
– Gužva! – Sve devojčice se zakikotaše.
– Tačno, da bi skup pojedinaca uspešno opstajao, potrebno je da tvore celinu koja je veća od prostog zbira delova...
– Sinergija! – viknula je Brigit iz poslednjeg reda.
– Bravo, malena – hvali je Sestra Magda i nastavlja – Zato postoje Hramovi. Da bi svaka zajednica imala što bolje pojedince. Šta je najopasniji protivnik celine? Ena?
Dete!
Tamaran je uvela mališana u kuću. Musav je i razbarušen kao da se tek probudio. Divlje dete, rođeno izvan Hrama. Okrenula sam se ka Majci Irmgarit.
– Najopasniji protivnik celine je sila izvan celine koja prisvaja bogatstva i može da udari nekažnjeno bilo kog pojedinca ili zajednicu!
Andraš me začuđeno gleda.
– Svako naselje koje skrene sa puta iscelenja Majke Zemlje, krnji načela. Oslabili ste zajednicu, to je jedan činilac – razmišljala sam glasno, obraćajući se čas Tamaran, čas Andrašu, čas Irmgarit – Nomadi su se okomili na sela, postali su sila izvan celine. Zašto? Nešto ili neko ih na to nagoni.
– Brzo, Majko Irmgarit, pošaljite glasnike u Krivi Istok, Škripavi Rit i Mljakavicu. Neka obaveste nomade da što pre posete Krznenu Fućku.
Seljani buknuše u žagor i prepirku.
– Želim da se susretnem sa divljim ljudima i oslobodim vas jarma. Biće mi potrebna vaša pomoć. Evo šta sve treba uraditi.
Počela sam da izdajem naređenja.
* * *
Premalo nas je ostalo na svetu da bismo mogli da priuštimo prolivanje krvi. Načela kojima se priklanjamo predviđaju slobodu zajednice da postavlja uslove sopstvenog postojanja. Tako su nastala putujuća sela divljih ljudi koji žive sa druge strane pravila. Ipak, deo su celine pa stoga sile zakonitosti deluju i na njih. Žive lovačkim životom koji je ponekad pun nasilja. Pljačkaju kad nisu u mogućnosti da trguju. Snažna zajednica koja poštuje načela može da izbegne sukob. Nomadima su neophodni hrana i oprema koju ne mogu da proizvedu. Zauzvrat nude sirovine koje su seljanima nedostupne, ali ne i preko potrebne. Nesrazmera ih saterava da pristanu na razmenu. Ko je vođa nomada? Ko to ugrožava opstanak celine?
Divljaci su stigli pred zoru. Na pragu novog svetla i stare tmine čovek se oseća nesigurno, razdražljivo i pospano. Nisu se trudili da prikriju dolazak. Pucao je bič, čulo se bahato podvriskivanje kolovozaca. Najpre sam ugledala bigu u koju su bili upregnuti jarci. Zdepasti kočijaš nosio je dugačku perjanicu zbog koje je delovao krupnije. Bio je oklopljen napršnjakom od kostiju, a u dovratku kočija stajala su zadenuta kratka koplja. Trigu su vukli poniji. Vozač je imao posadu, kopljanika i strelca. Kad su prešli most, izišla sam i pozvala ih da se zaustave. Naravno, oglušili su se. Jaropreg je prvi udario u zamku. Točak je naglo propao, a kočija se opasno nagnula u stranu. Vozač je odskočio i ugruvao se tako da nije mogao odmah da ustane. Tropreg je pokušao da se zaustavi, ali su se konji sapleli i ruda je popustila. Životinje su se razbežale, a posada je poletela preko prednje stranice ratnih kočija.
– Nadam se da ćete sledeći put biti raspoloženiji za razgovor – doviknula sam im.
Uzvraćali su psovkama i pretnjama. Vratiće se, u punom broju predvođeni devojkom jarosnih očiju.
* * *
Tokom dana, seljani Krznene Fućke kopali su nove zamke za kočijaše. Podigli su grudobrane i naoružali se strelicama od opsidijana. Pojačanja su stigla predveče. Iz Mljakavice je došao Serđ, tršavi momak u pratnji četvorice strelaca. Papa Roko je poslao Svantevita i trojicu kopljanika. Škripavi Rit doprineo je petoricom praćkaša. Predvodio ih je lovac čije je ime bilo teško izgovoriti. Najviše sam se obradovala Čaki i Miški.
– Od Papa Roka smo doznali šta se sprema – rekao je Miška.
– Nadam se da neće doći do borbe, ali moramo biti spremni na sve.
– Tu smo da pomognemo – namignuo mi je Čaka.
Vrškom koplja opisala sam kružnicu u prašini.
– Zatvorila sam Fućku zamkama i koljem. Postavila sam strelce ovde i ovde, tako da nomadi moraju da siđu sa kola da bi se borili. Opasno je ako probiju grudobran – pokazala sam na ulaz u selo.
– Trebalo bi da ih dočekamo na mostu – primetio je Miška.
– Predaleko je, a nas je premalo da bismo mogli da ih zadržimo. Osim toga, želim da izbegnem borbu. Izaći ću pred njih. Ako dođe do bitke...
Miška mi je spustio ruku na rame.
* * *
Čula sam tutnjavu pre nego što sam ugledala prve dvokolice. Izbrojala sam petnaestak dvoprega, troprega i četvoroprega. Napredovali su sporo, u strahu od prepreka. Iz grupe se izdvojila kvadriga. Nosila je dva zdepasta crnokosa ratnika i plavojku.
Pogled mi je pao na zemlju kojom je most bio zastrt. Iz grumena crnice bokorila se žilava lipnica. Spustila sam se da pomilujem plavozelene vlati. Raspertlala sam sandale. Bosim stopalima stala sam na treset. Ukorenila se na svom tlu.
Kad je tandrkanje kočija utihnulo, uspravila sam se i pozdravila devojku jarosnih očiju. Kosa joj nije bila upertlana u krunu od pletenica. Raspušteni slepljeni pramenovi podsećali su na plamen. Stas joj je bio vretenastiji nego što ga pamtim. Snaga od koje sam uvek strepela, kao da je bila udvostručena. Koža, ah, ta koža koju sam tako dobro poznavala, bila je tamna poput krzna planinske lavice.
– Ena?
Pitanjem mi je u hvatila pogled. Hladni bes ratnice povukao se za tren i vratio kao vreli bes ljubavnice. Sestra Magda nije htela da mi kaže kuda si otišla. Tražila sam te ali nisam mogla da ti pronađem trag.
– Besna na Hram, poželela si da se osvetiš? – pitala sam je ravnim glasom.
Zenice su joj se skupljale i širile, a boje dužice uskomešale. Šake su je zasvrbele. Prerasla sam kapitena, postala sam vođa ratničkog naroda, živa sila promene.
– Postala si spoljni uticaj, dželat. Zaraza koja je već jednom zamalo uništila čovečanstvo.
Kriknula je i potrčala ka meni. Spustila se nisko, kao kad vodi loptu ka golu.
– Ljudski rod plitko diše, ali je još živ. Iz Hrama izvire lekoviti nauk, a dokaz da načela deluju sam ja – Isceliteljka. Ako ti gordost nije spržila svu ljubav, videćeš pravim očima.
Brigit skače i obara me na mekano tresetište. Ruke su mi raširene i prikovane čeličnim stiskom ratnice. Plavi pramnovi miluju mi lice. Mirišu na putovanje, logorske vatre i smeh lovaca. Šta ako priznam grešku, odbacim oklop? Morala bih na dug i dalek put, ponovo bez tebe.
– Možeš ostati samnom. Pokazaću ti kako da se vratiš na raskršće. Iščezni u sažižućoj svetlost ljubavi koja će te pročistiti.
Brigit obara glavu. Obrazi samo što nam se ne dodirnu. Spušta laktove na zemlju i oslobađa me. Zagrlim je i privijem na grudi. Bes i ponos natapaju poroznu zemlju. Kopljolista lipnica žedno upija suze.
– Smršala si, ličiš na motku – konačno progovara Brigit.
Kikoćemo se.
Trinaesti ciklus - Peti dan
SNOKRADICE 1
Ubili su me.
Na megdanu kao što i priliči vitezu.
Noć pre boja, večerao sam sa vojvodom Balšom. Sedeo je na divanu i pijano nas odmeravao. Oči su mu već bile užareni topaz prošaran rubinskim žilicama. Vino mu se cedilo niz bradu. Govorkalo se da je nikada nije rezao ni češljao i da je toliko otvrdnula da može da odbije handžar. Skidao je prsten po prsten i bacao kneževima. Trpali su zlato u nedra i blagoslovili Balšu Velikog. Brundao je da mu prinesu još pečenja. Glavom je dao znak slugama da me posluže. Dobio sam veliki komad plećke. Oklevao sam da je dotaknem. Boljari su me streljali pogledom. Stracimirovićima, Đurđevićima i Balšićima iznosilo se najbolje meso. I Kosačama, naravno, Vukčićima i Hercegovićima. Ipak su najbliža rodbina vojvodina sa ženine strane.
A ja? Golja. Lukić iz Blatišta. Nikad boja nije video, golobrad i zelen. Lovio pralje i utve po jezeru, šaputali su mi iza leđa. Izjahao umesto oca mi, kneza Tvrtka. Poštovali su ga i Balša i Stjepan i Kotroman i sve velike vojvode. Plašili ga se zato što se iznenada povukao u močvaru i podigao dvor, kažu, uz pomoć vila. Jedina vila u kući bila je mati Katarina, sestra kraljice Elene. Okuražio sam se, izvadio nož i odsekao zalogaj.
– Fino, fino momče! – gunđa vojvoda – Nije fukara kao naši.
Momci se smeju. Balša ih podstiče na grohotne urlike.
– Nadam se da fino jašeš, rođo, kao što fino i mezetiš?
Ćutao sam. Vojvodi se ne odgovara. Meso je bilo dobro zabibereno. Močio sam ga u trpki umak od ribizli.
– Jesi li već za ženidbu? Nego šta si? Kad se posle mejdana ovenčaš slavom, daću ti moju kćer Jevdokiju za ženu. Čuješ li? - brunda Balša.
Pretrnuo sam, ne znam da li me vojvoda šupa ili ne.
– Bogom brate veliki vojvodo, daće hrišćanski bog, baš tako će biti.
Balša se nije nasmejao. Odobrava mi i proliva krvavu tečnost iz pehara. Podigao je čašu i sluge su priskočile da natoče još vina. Večera je trajala do kasno, ali sam se povukao kad su Ignja Joković i Uglješa Mraković potegli noževe i uhvatili se u kosti. Iskrao sam se i odšunjao do štale. Timario sam Ljubešu i pokušavao da se prisetim je li Jevdokija ona ćopava ili ona ćorava.
* * *
Konja sam izgubio posle juriša. Jahao sam sa vojvodinim momcima, koleno uz koleno. Naperio sam teško koplje i podbo Ljubešu. Udar je bio strahovit. Borbeni red azapa raspršio se kao jato vrabaca pred sokolovima. Razgonili smo ih tamo i onamo. Ruka mi je utrnula od podizanja i spuštanja buzdovana. Pratio sam zov krvi i izgubio se u prašini. Nisam primetio kada sam se odvojio od buljuka vojvode Balše. Krici ranjenih protivnika i povici pijanih vitezova stopili su se u megdanski poj.
Obreo sam se na proplanku pokraj vode. Potok je penušao kao rujno vino. Vrbak je ispljunuo nekoliko gazija. Okružili su me. Odbacio sam šestoper i potegao sablju. Kopljanik me je udario postrance, jedva sam se održao u sedlu. Strelice su šuštale, uzalud tražeći prorez u oklopu. Gradio sam se štitom i izmahnuo na pešaka koji je pokušao da mi dohvati čizmu. Okrenuo se u mestu kao plesač i pao u travu. Dva bašibozuka pohrlila su istovremeno ka meni. Pokušao sam da ih izbegnem, ali Ljubeša nije mogao hitro da se okrene na mekanoj zemlji. Trozubac me je pogodio u grudi. Tresnuo sam na ledinu i odmah se uspravio. Dorat je ciknuo. Gazije su ga skolile i gurale ka rečici. Doviknuo sam nešto, ali su skočili na mene kao psi na vuka. Lice mi se zarilo u blato. Više nisam osećao ruke. Čekao sam čeličnu hladnoću smrti. Čim je strelac presekao vezice i podigao štitnjak, bodeži su mi se zarili u plećku. Navrla je krvca, boje rubina, boje ribizle.
SNOKRADICE 2
Bele kobasice neće dočekati crkveni zvon. Takav je običaj. Uostalom, pokvarile bi se do ručka. Sveža teletina melje se sa mesnatom slaninom. Začini se peršunom, limunom, indijskim orahom, đumbirom, crnim lukom i kardamonom. Tako dobijenom pastom pune se sveža svinjska creva i seku na kobasičice, ne duže od raspona između palca i malog prsta. Domaćica veoma kratko kuva vajsvurst u belom vinu. Kad izvadi gotove hlepčiće iz pećnice i stavi novi pleh, biće vreme da posluži kobasice.
Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka. Čitaju sa zidova istoriju gostionice Regaler. U prošlost ih nosi muzika bavarskog harmonikaša. Melodija skakuće u krug. Od nje zalepeću punjeni fazani, migolje se preparirane vidre, namiguju pozlaćene trofejne lobanje srndaća. Prva slika prikazuje rumenog starca. Stoji ponosno na kamenu temeljcu. Iz kola vire zajapureni, ali nipošto umorni neimari. Sa druge slike šepuri se parni traktor. Iza je brvnara okićena cvećem. Grade se štala i ambar. Na trećoj je slici široka dvospratnica blago zakošenog krova. Drvena tabla hvali mlekaru, pekaru, mesaru, pivaru i zoološki vrt. Da je fotografija starija svedoči mladost gazde i gazdarice. Ona je u venčanici a la Džeki Kenedi, on je u koži i čoji sa prigodnom peruškom na šeširiću. Istočni zid popločan je pohvalama, zahvalnicama, priznanjima, poveljama i odlikama koje porodici Regaler dodeljuju šahovski i fudbalski klub "Bavarska šuma", sportsko lovačko društvo "Matias Klostermajer", društvo za zaštitu muzikanata "Kurce dirndl", pokret gorana "Bajer", institut za zaštitu bavarske kuhinje "Rajnhajcgebot", akademija za kobasice iz Pasaua i hor penzionera "Arion". Na naspramnom zidu je samo grb viteza Urliha fon Regalera. Nakošen crveni štit, sa crnom lentom i crvenim krugom u sredini. Istina, traka je bend sinister, što ukazuje na bastardno plemstvo. Potpis nadopunjuje porodičnu istoriju beležeći da je Urlih uspeo da se oženi Valentinom, ćerkom vojvode Fon Bavaria-Landshuta.
Gospodin Regaler prestaje da svira harmoniku. Široko se osmehuje ispod zašiljenih brkova. Klima bundevastom glavom i odlaže instrument. Po mirisu prepoznaje da gazdarica donosi doručak. Vreme je da ustane, nazuje gumene čizme i namiri krave, konje, patke, guske, koze, ovce, zečeve i svinje. U gospođi Regaler nema plemenite krvi, ali ima nešto od duha vojvotkinje Valentine. Čak i u pamučnoj trenerci iz vremena Dojče Demokratiše Republik, deluje kraljevski. Kratka pepeljasta kosa u stilu princeze Dajane, još je prošarana plavim pramenovima.
Gospođa Regaler spušta porcelansku činiju na drveni sto. Bele kobasice plutaju u vinu u kome su se kuvale. Uskoro stižu i sveže zemičke i perece, senf, čaj od začinskih trava, sok od narandže, tonik od šargarepe i krigla svetlog piva. Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka prionjuju na bavarski doručak.
Ubili su me.
Na megdanu kao što i priliči vitezu.
Noć pre boja, večerao sam sa vojvodom Balšom. Sedeo je na divanu i pijano nas odmeravao. Oči su mu već bile užareni topaz prošaran rubinskim žilicama. Vino mu se cedilo niz bradu. Govorkalo se da je nikada nije rezao ni češljao i da je toliko otvrdnula da može da odbije handžar. Skidao je prsten po prsten i bacao kneževima. Trpali su zlato u nedra i blagoslovili Balšu Velikog. Brundao je da mu prinesu još pečenja. Glavom je dao znak slugama da me posluže. Dobio sam veliki komad plećke. Oklevao sam da je dotaknem. Boljari su me streljali pogledom. Stracimirovićima, Đurđevićima i Balšićima iznosilo se najbolje meso. I Kosačama, naravno, Vukčićima i Hercegovićima. Ipak su najbliža rodbina vojvodina sa ženine strane.
A ja? Golja. Lukić iz Blatišta. Nikad boja nije video, golobrad i zelen. Lovio pralje i utve po jezeru, šaputali su mi iza leđa. Izjahao umesto oca mi, kneza Tvrtka. Poštovali su ga i Balša i Stjepan i Kotroman i sve velike vojvode. Plašili ga se zato što se iznenada povukao u močvaru i podigao dvor, kažu, uz pomoć vila. Jedina vila u kući bila je mati Katarina, sestra kraljice Elene. Okuražio sam se, izvadio nož i odsekao zalogaj.
– Fino, fino momče! – gunđa vojvoda – Nije fukara kao naši.
Momci se smeju. Balša ih podstiče na grohotne urlike.
– Nadam se da fino jašeš, rođo, kao što fino i mezetiš?
Ćutao sam. Vojvodi se ne odgovara. Meso je bilo dobro zabibereno. Močio sam ga u trpki umak od ribizli.
– Jesi li već za ženidbu? Nego šta si? Kad se posle mejdana ovenčaš slavom, daću ti moju kćer Jevdokiju za ženu. Čuješ li? - brunda Balša.
Pretrnuo sam, ne znam da li me vojvoda šupa ili ne.
– Bogom brate veliki vojvodo, daće hrišćanski bog, baš tako će biti.
Balša se nije nasmejao. Odobrava mi i proliva krvavu tečnost iz pehara. Podigao je čašu i sluge su priskočile da natoče još vina. Večera je trajala do kasno, ali sam se povukao kad su Ignja Joković i Uglješa Mraković potegli noževe i uhvatili se u kosti. Iskrao sam se i odšunjao do štale. Timario sam Ljubešu i pokušavao da se prisetim je li Jevdokija ona ćopava ili ona ćorava.
* * *
Konja sam izgubio posle juriša. Jahao sam sa vojvodinim momcima, koleno uz koleno. Naperio sam teško koplje i podbo Ljubešu. Udar je bio strahovit. Borbeni red azapa raspršio se kao jato vrabaca pred sokolovima. Razgonili smo ih tamo i onamo. Ruka mi je utrnula od podizanja i spuštanja buzdovana. Pratio sam zov krvi i izgubio se u prašini. Nisam primetio kada sam se odvojio od buljuka vojvode Balše. Krici ranjenih protivnika i povici pijanih vitezova stopili su se u megdanski poj.
Obreo sam se na proplanku pokraj vode. Potok je penušao kao rujno vino. Vrbak je ispljunuo nekoliko gazija. Okružili su me. Odbacio sam šestoper i potegao sablju. Kopljanik me je udario postrance, jedva sam se održao u sedlu. Strelice su šuštale, uzalud tražeći prorez u oklopu. Gradio sam se štitom i izmahnuo na pešaka koji je pokušao da mi dohvati čizmu. Okrenuo se u mestu kao plesač i pao u travu. Dva bašibozuka pohrlila su istovremeno ka meni. Pokušao sam da ih izbegnem, ali Ljubeša nije mogao hitro da se okrene na mekanoj zemlji. Trozubac me je pogodio u grudi. Tresnuo sam na ledinu i odmah se uspravio. Dorat je ciknuo. Gazije su ga skolile i gurale ka rečici. Doviknuo sam nešto, ali su skočili na mene kao psi na vuka. Lice mi se zarilo u blato. Više nisam osećao ruke. Čekao sam čeličnu hladnoću smrti. Čim je strelac presekao vezice i podigao štitnjak, bodeži su mi se zarili u plećku. Navrla je krvca, boje rubina, boje ribizle.
SNOKRADICE 2
Bele kobasice neće dočekati crkveni zvon. Takav je običaj. Uostalom, pokvarile bi se do ručka. Sveža teletina melje se sa mesnatom slaninom. Začini se peršunom, limunom, indijskim orahom, đumbirom, crnim lukom i kardamonom. Tako dobijenom pastom pune se sveža svinjska creva i seku na kobasičice, ne duže od raspona između palca i malog prsta. Domaćica veoma kratko kuva vajsvurst u belom vinu. Kad izvadi gotove hlepčiće iz pećnice i stavi novi pleh, biće vreme da posluži kobasice.
Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka. Čitaju sa zidova istoriju gostionice Regaler. U prošlost ih nosi muzika bavarskog harmonikaša. Melodija skakuće u krug. Od nje zalepeću punjeni fazani, migolje se preparirane vidre, namiguju pozlaćene trofejne lobanje srndaća. Prva slika prikazuje rumenog starca. Stoji ponosno na kamenu temeljcu. Iz kola vire zajapureni, ali nipošto umorni neimari. Sa druge slike šepuri se parni traktor. Iza je brvnara okićena cvećem. Grade se štala i ambar. Na trećoj je slici široka dvospratnica blago zakošenog krova. Drvena tabla hvali mlekaru, pekaru, mesaru, pivaru i zoološki vrt. Da je fotografija starija svedoči mladost gazde i gazdarice. Ona je u venčanici a la Džeki Kenedi, on je u koži i čoji sa prigodnom peruškom na šeširiću. Istočni zid popločan je pohvalama, zahvalnicama, priznanjima, poveljama i odlikama koje porodici Regaler dodeljuju šahovski i fudbalski klub "Bavarska šuma", sportsko lovačko društvo "Matias Klostermajer", društvo za zaštitu muzikanata "Kurce dirndl", pokret gorana "Bajer", institut za zaštitu bavarske kuhinje "Rajnhajcgebot", akademija za kobasice iz Pasaua i hor penzionera "Arion". Na naspramnom zidu je samo grb viteza Urliha fon Regalera. Nakošen crveni štit, sa crnom lentom i crvenim krugom u sredini. Istina, traka je bend sinister, što ukazuje na bastardno plemstvo. Potpis nadopunjuje porodičnu istoriju beležeći da je Urlih uspeo da se oženi Valentinom, ćerkom vojvode Fon Bavaria-Landshuta.
Gospodin Regaler prestaje da svira harmoniku. Široko se osmehuje ispod zašiljenih brkova. Klima bundevastom glavom i odlaže instrument. Po mirisu prepoznaje da gazdarica donosi doručak. Vreme je da ustane, nazuje gumene čizme i namiri krave, konje, patke, guske, koze, ovce, zečeve i svinje. U gospođi Regaler nema plemenite krvi, ali ima nešto od duha vojvotkinje Valentine. Čak i u pamučnoj trenerci iz vremena Dojče Demokratiše Republik, deluje kraljevski. Kratka pepeljasta kosa u stilu princeze Dajane, još je prošarana plavim pramenovima.
Gospođa Regaler spušta porcelansku činiju na drveni sto. Bele kobasice plutaju u vinu u kome su se kuvale. Uskoro stižu i sveže zemičke i perece, senf, čaj od začinskih trava, sok od narandže, tonik od šargarepe i krigla svetlog piva. Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka prionjuju na bavarski doručak.
Trinaesti ciklus - Četvrti dan
MEKSIHRVATSKO PRIMORJE
Uzeli su mi deo života. Nisu ga oteli. Kopirali su ga. Samo jedan delić. Spavam mirno, pokriven ćebetom, Kasja spava na fotelji, muzika svira ispod glasa. Oboa boji tugom klarinetov ples na šljunku od table, konge i tarabuka. Počeli su tananim promenama. Začuo sam radio i otkačeno didžejevo ćeretanje. Smenjivalo se sa lucprdastim melodijama koje najavljuju reklame. Kasja pokušava da se podvuče pod krevet. Nešto se komeša ispod pokrivača.
Ne mogu da se pomerim. To više nisam ja, razumete li? Moj dvojnik odlazi...
Meksihrvatska. Sunce sija letnjim zanosom. More se preliva svim tonovima žada. Talasi su zapenili. Priobalje je posuto ostrvcima. Obala je ispresecana lavirintom dokova i kosturima naftnih bušotina koje su pretvorene u tobogane. Ljudi se zabavljaju, dobacuju i dovikuju. Nalazim se na lukobranu. Miomir je naslonjen na zidić od žućkastog kamena. Dočekuje me čašom nečega s puno kocki leda, možda je viski ili je rum. Debelo staklo zvekeće ledenicama dok nazdravljamo. Bacim pogled preko zida. Stari mornar se igra sa fokodilima. Fokodili? Potomak foke i krokodila, naravno! Vrlo ljupka životinjica, sa veoma opasnim zubima. Morski vuk gunđa i psuje. Izvlači iz vode mrežu punu plastičnih čaša, pivskih konzervi, kantica za sladoled.
Imamo najbolji apartman, sa pogledom na oblake.
Još ruma ili viskija? Naravno, druškane! Nisam pijan. Plovim kroz vazduh gust i sladak kao med. Sve klizi kao irski liker. Idemo do prijavnice hotela. Zaglavili smo se u liftu? Ne, nismo. Lift propada. Nemački bankar dubokih zalizaka vidno je iznerviran. Tetka narandžaste kose je uplašena. Šta ako lift nastavi da propada sve do Pakla? Ne brigaj, tetkice, samo treba da pritisnemo dugmence i odglavimo se.
U ovom restoranu gosti se sami poslužuju. Kasirki dobro stoji uniforma.
Gospode, nikad nisi imao stila, vajka se Miomir. Devojke su već tu, odevene za ples. Crni kompletić, šarena suknjica, duge noge, sve vuče na osamdesete. Devojka broj jedan ima kosu boje gavranovih kletvi. Prepoznaje me. Pripija se. Ruka mi sklizne sama. Obgrlim je oko struka. Savršeno se uklapamo. Devojka broj dva ima kosu boje posekotine na prstu. Ostala je sama, Miomir je otišao po još viskija ili ruma.
Šećeru? Ljubavi?
'Ajde nešto da pojedemo. Vidi, ovo je plastični poslužavnik. Guraš ga niz metalni držač i biraš. Tri četvrtine plastičnog sendviča, Šest petina betonskog kolača, sedam osmina motornog ulja. Energetski napitak? Naravno, dug nas čeka put. Plaćam osmehom i zgužvane velikane trpam u džep kasirki. Grudi su joj male i tople. Devojka broj jedan koluta očima i negde odlazi. Nisam se ni okrenuo a devojka broj dva je na meni. Da, srećo, pripadamo jedno drugom. Čekaj, nešto sam zaboravio. Ovde nešto nije u redu. Dve devojke? Istovremeno? Šta ako se devojka kose boje gavranovih kletvi vrati i vidi me kako čvrsto grlim devojku kose boje posekotine na prstu? Malena, da ti nešto pokažem. Uzmeš ovaj poslužavnik i naručiš šta ti je volja.
Znao sam.
Devojka broj jedan se vraća i vodi me u hotelsku sobu. Tamo je već i devojka broj dva. Nećemo voditi ljubav. Ni udvoje, ni utroje. Ovde ću se probuditi, već predosećam to. Zato sedam na krevet i zagrlim ih obe. Udišem miris breskve i miris kajsije. Vas dve ste obe ja, razumete li? Sve je u redu kad si pijan, zar ne? Poljubac za kraj?
Uredno su presavili isečak mog života i sklonili ga u arhivu.
Možeš da nastaviš spavanje.
Vratili su mi muziku.
Sve je u redu.
Uzeli su mi deo života. Nisu ga oteli. Kopirali su ga. Samo jedan delić. Spavam mirno, pokriven ćebetom, Kasja spava na fotelji, muzika svira ispod glasa. Oboa boji tugom klarinetov ples na šljunku od table, konge i tarabuka. Počeli su tananim promenama. Začuo sam radio i otkačeno didžejevo ćeretanje. Smenjivalo se sa lucprdastim melodijama koje najavljuju reklame. Kasja pokušava da se podvuče pod krevet. Nešto se komeša ispod pokrivača.
Ne mogu da se pomerim. To više nisam ja, razumete li? Moj dvojnik odlazi...
Meksihrvatska. Sunce sija letnjim zanosom. More se preliva svim tonovima žada. Talasi su zapenili. Priobalje je posuto ostrvcima. Obala je ispresecana lavirintom dokova i kosturima naftnih bušotina koje su pretvorene u tobogane. Ljudi se zabavljaju, dobacuju i dovikuju. Nalazim se na lukobranu. Miomir je naslonjen na zidić od žućkastog kamena. Dočekuje me čašom nečega s puno kocki leda, možda je viski ili je rum. Debelo staklo zvekeće ledenicama dok nazdravljamo. Bacim pogled preko zida. Stari mornar se igra sa fokodilima. Fokodili? Potomak foke i krokodila, naravno! Vrlo ljupka životinjica, sa veoma opasnim zubima. Morski vuk gunđa i psuje. Izvlači iz vode mrežu punu plastičnih čaša, pivskih konzervi, kantica za sladoled.
Imamo najbolji apartman, sa pogledom na oblake.
Još ruma ili viskija? Naravno, druškane! Nisam pijan. Plovim kroz vazduh gust i sladak kao med. Sve klizi kao irski liker. Idemo do prijavnice hotela. Zaglavili smo se u liftu? Ne, nismo. Lift propada. Nemački bankar dubokih zalizaka vidno je iznerviran. Tetka narandžaste kose je uplašena. Šta ako lift nastavi da propada sve do Pakla? Ne brigaj, tetkice, samo treba da pritisnemo dugmence i odglavimo se.
U ovom restoranu gosti se sami poslužuju. Kasirki dobro stoji uniforma.
Gospode, nikad nisi imao stila, vajka se Miomir. Devojke su već tu, odevene za ples. Crni kompletić, šarena suknjica, duge noge, sve vuče na osamdesete. Devojka broj jedan ima kosu boje gavranovih kletvi. Prepoznaje me. Pripija se. Ruka mi sklizne sama. Obgrlim je oko struka. Savršeno se uklapamo. Devojka broj dva ima kosu boje posekotine na prstu. Ostala je sama, Miomir je otišao po još viskija ili ruma.
Šećeru? Ljubavi?
'Ajde nešto da pojedemo. Vidi, ovo je plastični poslužavnik. Guraš ga niz metalni držač i biraš. Tri četvrtine plastičnog sendviča, Šest petina betonskog kolača, sedam osmina motornog ulja. Energetski napitak? Naravno, dug nas čeka put. Plaćam osmehom i zgužvane velikane trpam u džep kasirki. Grudi su joj male i tople. Devojka broj jedan koluta očima i negde odlazi. Nisam se ni okrenuo a devojka broj dva je na meni. Da, srećo, pripadamo jedno drugom. Čekaj, nešto sam zaboravio. Ovde nešto nije u redu. Dve devojke? Istovremeno? Šta ako se devojka kose boje gavranovih kletvi vrati i vidi me kako čvrsto grlim devojku kose boje posekotine na prstu? Malena, da ti nešto pokažem. Uzmeš ovaj poslužavnik i naručiš šta ti je volja.
Znao sam.
Devojka broj jedan se vraća i vodi me u hotelsku sobu. Tamo je već i devojka broj dva. Nećemo voditi ljubav. Ni udvoje, ni utroje. Ovde ću se probuditi, već predosećam to. Zato sedam na krevet i zagrlim ih obe. Udišem miris breskve i miris kajsije. Vas dve ste obe ja, razumete li? Sve je u redu kad si pijan, zar ne? Poljubac za kraj?
Uredno su presavili isečak mog života i sklonili ga u arhivu.
Možeš da nastaviš spavanje.
Vratili su mi muziku.
Sve je u redu.
Subscribe to:
Posts (Atom)
