Sedeo sam na kamenoj klupi, u vlažnom hodniku. Hvatala me je trema, kao i svaki put pred nastup. Nervozno sam cupkao nogom i pokušavao da saberem misli. Da sam se bar setio nečega, bilo bi mi lakše. Čeznuo sam da dođem do jedne rečenice, ili jedne reči koju bih mogao da ponavljam kao mantru i oteram treperavi strah koji mi se usadio duboko u grudi. Ustao sam i počeo da cupkam, pretvarajući se da se zagrevam. Razmrdao sam šake i raskrckao sve prste, kolena i skočni zglob.
Prirodno je da se plašiš, konačno sam rekao sebi. Sve je u redu, to je samo trema i prestaće čim stupiš na scenu. Moje telo je reagovalo, drhtavica je uminula za trenutak, a onda se vratila i ščepala me za vrat. Mrzeo sam to kad mi se grlo naglo osuši a na ustima pojavi žeđ. Potražio sam čuturicu, ali sam odustao. Znao sam da će me od hladne vode poterati na pišanje, a tek me je čekao adrenalinski udar. Sramota bi bila da se upišam pred celom publikom...
- Krećemo, još samo malo - prišao mi je Valde. Osmehnuo sam mu se. Pokušavao sam da pročitam na njegovom licu, šta će biti samnom. Da li me gleda s prezrenjem ili misli da ću se dobro pokazati? Njegov sedi brk je ostao miran, a u polutami hodnika nisam uspeo da vidim dobro njegove oči.
Prišao sam vratima. Sa druge strane se već čuo huk publike. Nerazgovetno sam čuo kako ceremonijal-majstor animira ljude i konačno objavljuje moje ime. Rešetkasta kapija se podigla uz škripu i zveket čekrka, a sluge su otvorile drvena vrata i ja sam istrčao na pesak arene.
Znao sam da je publika tu, skoro na dohvat ruke, ali nisam video lica. Brojne baklje i lampioni nisu bacali dovoljno svetlosti. Čuo se huk mase, kao jedan glas sazdan od hiljada pojedinačnih galama. Više nisam imao tremu. Pokušao sam da se nasmejem i da mahnem mojim fanovima. Glupavo, eto tako sam se osećao. Ali više nisam imao vremena da se bavim strahovima i brigama. Potegao sam mač i osmotrio mog protivnika. Čekao me je krvav posao...
Šesti ciklus - Dvadeset i sedmi dan
Tuga
No, šta je tu je. Već kad su ga isterali iz kancelarije u hladnu peterburšku noć, inspektor K. je bio rešen da posao obavi do kraja. Prvi svedok je bio konjić, mršava karikatura od kobile. Za jedan tren, inspektor K. je pomislio da odmah pređe na drugog svedoka, ali avaj, kobilica je bila jedini očevidac.
- Znači, jeli ste seno, a on je nešto pričao? O čemu je pričao? Samo se srušio? Hvala, vam građanko...ne, ne brinite, potpisaću izjavu umesto vas. – reče inspektor K.
Možda bi se neki drugi policajac postideo što uzima izjavu od četvoronožnog svedoka, ali ne i inspektor K. Cenio je temeljnost iznad svega.
Pijani mladić bio je sledeći na spisku svedoka. Da li treba reći da je inspektor K. mrzeo pijane svedoke?
- Pili ste, dakle, kad je građanin Potapov došao u štalu? Niste pili? Već ste bili zaspali? Ne sećate se šta je građanin Potapov govorio? Dajte se saberite, čoveče, policijski posao je u pitanju!
Inspektoru K. je postalo jasno da slučaj neće moći da zaključi ovde i sada. Morao je u noć na sneg, u trku sa vremenom, sledeći put kočijaševe službe. Iskusnim okom policijskog inspektora, K. je pronašao trag kolskih točkova. Sledio ga je do jednog dvorišta. Čistač je napao inspektora K. ali je ustuknuo kada je prepoznao predstavnika vlasti.
- Znači, oterali ste ga? Stajao je u snegu? Izgledao je kao uboden nožem? Presamićen.
Inspektor K. je uredno zapisivao izjavu u svoju crnu beležnicu. Inspektor K. je mrzeo osorne ljude koji ne vrše svoju građansku dužnost. Njuška tog čistača mu uopšte nije imponovala. Nastavio je da prati kolotrag, kao da sledi reku uzvodno, ka njenom izvoru. Ironijom sudbine, put ga je vodio ka Policijskom mostu. Inspektor K. je osećao taj kosmički vic. Sneg još ne beše pokrio tragove stopala, dvojica krupnih ljudi i jedan sitniji, reklo bi se pogrbljen, sudeći po nejednakom otisku.
- Hm...trag smrdi po nasilju. – reče sam za sebe inspektor K.
Inspektor K. je mrzeo nasilje. Umeo je da ga namirše u vazduhu, u dokaznom materijalu, u kolskom tragu koji je, kao mesečar, počeo da prati.
- Ovde su ga udarili, konjić se povodio. Ovde je ošinuo kljuse, verovatno da ugodi bahatoj gospodi. – mrmljao je za sebe inspektor K. prateći trag kroz ulice Peterburga. Zaustavio se tek isped jedne krčme u Viborškom kraju. U krčmi je odavno proglašen fajront. Inspektor K. je pokucao snažno na vrata i silom svog policijskog autoriteta uspeo da natera debelog krčmara da mu otvori. U zagušljivoj gostionici sedeo je još samo jedan gost, razdrljeni oficir.
Inspektor K. je, naravno, mrzeo razdrljene pijane oficire. K. je zastao na vratima, onjušio ustajali vazduh i ustremio se na svedoka.
- Znači pokušao je da vam se obrati nekoliko puta? Pričao je o smrti? Sin je umro od bolesti, groznica, šta li je? Sudarali ste se s ljudima? Zanimljivo. Kočija su se klatila i vrludala po ulici. Zatekli ste građanina Potapova gotovo zatrpanog u snegu?
Inspektor K. je izjurio na ulicu. Kao mahnit je potrčao niz Viboršku cestu, kao da pogledom pokušava da pronađe jedna rasklimatana kočija sa tankim, mršavim kljusetom. Srce mu je tuklo, snažno, nepravilno. Osećao je kako ga guši u grudima. To je to!
- Starac je umro od tuge! – zaključio je inspektor K. i naslonio se na zidić pored reke.
Šesti ciklus - Dvadeset i šesti dan
Ovo je moja verzija Čehovljeve priče Tuga u stilu Borhesa...
Tuga
Negde početkom prošloga veka, u nekom gradu u Rusiji, stari kočijaš Jona Potapov žudeo je da susretne čoveka. Nije mu bilo do vožnje, već do priče. A sneg je napadao i gotovo prekrio i Jonu i sablasno mršavog konjića.
Kad je žustri oficir zatražio vožnju, Joni se učinilo da se njegova sreća promenila. Pokušao je da zapodene razgovor, ali putniku nije bilo do priče. Pravio se da spava. Oficira je Jona ostavio ispred jedne krčme i tu je u istoj tišini, pokriven snegom, dočekao nove putnike. To je bila bučna trojka pijanih drugara. Ponudili su bezočno nisku cenu, vređali su i udarali kočijaša, ali se Jona svejedno radovao društvu. Pominjali su izvesnu Nadeždu Petrovnu. Izgledalo je kao da će Jona uspeti da zapodene razgovor, ali pijanci mu dobaciše novčić i nestadoše u mraku.
Jona zavapi u sebi. Tuga ga je razdirala. Zar na svetu nije bilo nikoga da čuje njegovu priču o smrti koja je zakucala na pogrešna vrata? Čak je i dokoni čistač dvorišta oterao starog kočijaša. Jona se sklonio se u kraj i predao svojoj tuzi. Nije mogao da zna da u ovom trenutku ne postoji nijedno ljudsko biće koje želi da mu se obrati. Vratiše se u štalu, u topli kutak.
Konjče ga je slušalo i zajedno sa slamom, grickalo kočijaševu tugu.
Šesti ciklus - Dvadeset i peti dan
Već danima sanjam zaron, pod punom ronilačkom opremom. Ista ona aktivnost koju sam toliko puta ponovio u svojim tinejdžerskim danima, uz oca avanturistu. U snu je i on prisutan, tu je i cela ekipa, razni muškarci i žene u neoprenskim odelima, mokri, raščupani, uzavrli od uzbuđenja. Prostor u kome se nalazimo je nekad otvoren, plaža ili kamp, češće zatvoren kao neki bazen ili kao neka naučna institucija, možda neka ronilačka barkasa. Sanjam svaki korak pripreme za ronjenje, proveru opreme, punjenje boca, fizički pregled, da li si sigurno zdrav, da li te nešto boli, kako su ti sinusi, curi li ti nos? Ponekad, moj otac hoće da me ubije. Ponekad je to samo sitna pakost ili sabotaža opreme, zavrne mi bocu ili mi sakrije masku. Ali to nije glavni doživljaj. Zaron je glavni horor u mom snu. Uvek se odvija u nekakvom plićaku, hodam ka dubokoj vodi, posrnem, padnem. Zagnjurim lice u blatnjavu ili peskovitu vodu. Zaron je bez orijentira, samo propadam u dubinu i ne znam da li sam još uvek u plićaku ili sam na dnu mora. Kao bačen u svemir, kao živ zakopan, zaranjam u mutnu vodu. Jedva dišem, oko mene nikoga, samo snoviti nagoveštaj da sam odgovoran za neke ljude. Ali ja ne umem da vodim ronjenje, pustite me da ronim sam. Već u sledećem trenutku nikog nema osim mene, moj zaron postaje incident, pad. Ne postoji kraj, san se uvek prekine. Nekad se vrati na početak i onda sve kreće iznova, pregled opreme, uzbuđeni ljudi, korak, posrtaj, blato, dno...
Nekad se san preseli u neki drugi svet. Idem da kupim hleb od pekara koji mislima oblikuje pogače. On ih pravi tako da su za svakog drugačije, u skladu sa njegovim podsvesnim. Jedan hlepčić se otme kontroli i odleti. Gazda uzleće da ga dohvati, jure se preko krovova grada i između oblaka. Ja to sve pratim, kao kamerom. Onda zli hleb eksplodira, a gazda se vrati u obliku astralnog mehura. Ja sam samo hteo četiri vekne hleba. Moji drugari i drugarice su došli da prespavaju kod mene. Svega ima, ali nema hleba.
Nekad se san preseli u neki drugi svet. Idem da kupim hleb od pekara koji mislima oblikuje pogače. On ih pravi tako da su za svakog drugačije, u skladu sa njegovim podsvesnim. Jedan hlepčić se otme kontroli i odleti. Gazda uzleće da ga dohvati, jure se preko krovova grada i između oblaka. Ja to sve pratim, kao kamerom. Onda zli hleb eksplodira, a gazda se vrati u obliku astralnog mehura. Ja sam samo hteo četiri vekne hleba. Moji drugari i drugarice su došli da prespavaju kod mene. Svega ima, ali nema hleba.
Šesti ciklus - Dvadeset i treći dan
Sedeo sam na dnu mora. Pogledao sam u instrumente i zaključio sam da je to moj kraj. Nisam se nalazio u jednoj od onih opasnih situacija u kojima i ne znate koliko ste blizu smrti. Mirno sam sedeo i gledao u ribice, znajući da moje vreme ističe. Nikad nisam mislio da je to neko posebno važno iskustvo, iako je vreme teklo drugačije nego sada. Spreman sam da vidim da je to bio trenutak života, ne mnogo različit od nekog vođenja ljubavi ili dobrog ručka. Podsetio me na porođaj kome sam prisustvovao. Minja, mlada mama-Haski spremala se da na svet donese mlade. Sedela je u uglu prostorije i gledala me tim prodornim plavim očima po kojim su je svi znali. Činilo se da je to vreme kao i svako drugo, ali u jednom momentu video sam da se nešto u noj menja. Promena koja ju je obavijala dešavala se iznutra, ali izvan njenog dosega. Gledao sam u direktnom prenosu jednu fascinantnu transformaciju. U tom trenutku, činilo mi se da će se ona ili poroditi ili pretvoriti u nešto sasvim drugo, mačku ili vanzemaljca. Kad je porođaj počeo i kad je prvo štene izašlo na svetlost dana, mistični element u Minjinom pogledu nije više bio tu. Vraćam se na moje podvodno iskustvo. Imam utisak da je sa mojim izlaskom na površinu nestao taj mistični element koji sam snažno osećao, dok sam sedeo na dnu mora i čekao smrt...
Šesti ciklus - Dvadeset i drugi dan
Nije tako bilo. To se nije dogodilo onako kako su vam pričali. Znam, reći ćete da se meni ne može verovati, da su sva merila obzira odavno prestala da se primenjuju na moj slučaj. Svejedno, stojim pri svojoj tvrdnji. Jednostavno niste bili tamo i ne možete da sudite. Slaba odbrana, razumem to, svhatam i vašu potrebu da me krivog ili pravog razapnete na stubu srama, ali ponavljam.
Nije se tako dogodilo. Bilo je sasvim drugačije. Sećate se kad su došli i promenili ceo svet? I ja sam se kao i vi probudio drugačiji. Moja koža je bila obnovljena, a krv je strujala jače u mojim obrazima. Osećao sam dubinu promene. Počeo sam da se raspitujem kod svojih kolega naučnika. Sa poletom školarca bacili smo se na dešifrovanje problema. Ha! Kakva reč! To je za veliku većinu vas bio blagoslov, a ne problem. Znam, i ja sam osećao dobrobit Njihovog dara. Ali morao sam da saznam više. Uskoro su počeli da stižu prvi izveštaji i već je bilo jasno. Totalna genetska modifikacija! Ne samo da je promenjena srž DNK, već su izvršena i sva morfološka prilagođenja. Kako to da vam plastično objasnim? Jednostavno smo apgrejdovani, ažurirani. Oni su promenili suštinu naše tvari i učinili nas u drugačijim, a u isto vreme potpuno istim. Svako je dobio na raspolaganje idealnu verziju sebe. Kakva divna kob!
Planeta je ustajala i odlazila u kupatilo da opere zube, obrije se ili umije. Meridijan po meridijan, svi ste se shvatali da ste bolji. Niko se više nije žalio na svoj odraz u ogledalu. Svi su postali lepi, mladi, atletski građeni. Svi redom, od svetskih vođa, preko armije beskućnika, do hordi izgladnelih i unesrećenih.
Početnu euforiju neverice zamenio je strah. Osećali ste u dubini, da ste ostali isti. I ja sam osetio tu planinu sumnje. Pa ipak, talas sreće je prostrujao celim svetom. Izlazili ste na ulice i grlili se, plakali zajedno i pokazivali prstom u ljubičasto obojeno nebo. Za trenutak, cela planeta je postala jedna velika molitva.
A onda su pronađeni oni drugačiji. Oni koji nisu promenjeni. Kao talas koji se odbije o betonski kej i rasprsne u milion penušavih kraka, svetom je kolao drugi nalet užasa. Da li je ova sreća prolazna? Da li su ti ljudi vraćeni u stari oblik i zašto? Da li će takva sudbina zadesiti i sve nas? Reakcija je bila munjevita i nemilosrdna. Svi do jednog su ulovljeni. Mučeni su i istraživani, samleveni kroz mašinu progresa i nauke.
Tada sam video ono što vi niste. Zavirio sam u svaku ćeliju i ugledao isti DNK. Ti ljudi su bili dodirnuti, ali ne i promenjeni. Jedan od njih se zvao profesor Zim. Imao sam priliku da se upoznam sa njim dok smo čekali red na njegovu autopsiju. Mirno je pušio poslednju cigaretu i šapnuo mi je istinu. On nije želeo da bude drugačiji. Pokazao mi je svu besmislenost Njihovog postupka. Otkrio mi je sa žaljenjem da će vaša masovna histerija postati novi standard normalnosti. Dekadencija će sada dosegnuti novi stepen. Umesto da nas uzdignu, Oni su nas gurnuli preko granice. Čovečanstvo će se konačno istanjiti, nestati rastopljeno preko granica svoje besramne sujete. Slutio sam to i ranije, ali mi nije bilo važno, bavio sam se samo svojom naukom. Sat po sat, kroz priču, gonjen svojom znatiželjom došao sam do mogućnosti da zavirim ispod svoje nove kože. Svi smo poludeli, razumete li me? Svi! Ja to nisam mogao da dozvolim.
Zato sam ih oslobodio.
Nije se tako dogodilo. Bilo je sasvim drugačije. Sećate se kad su došli i promenili ceo svet? I ja sam se kao i vi probudio drugačiji. Moja koža je bila obnovljena, a krv je strujala jače u mojim obrazima. Osećao sam dubinu promene. Počeo sam da se raspitujem kod svojih kolega naučnika. Sa poletom školarca bacili smo se na dešifrovanje problema. Ha! Kakva reč! To je za veliku većinu vas bio blagoslov, a ne problem. Znam, i ja sam osećao dobrobit Njihovog dara. Ali morao sam da saznam više. Uskoro su počeli da stižu prvi izveštaji i već je bilo jasno. Totalna genetska modifikacija! Ne samo da je promenjena srž DNK, već su izvršena i sva morfološka prilagođenja. Kako to da vam plastično objasnim? Jednostavno smo apgrejdovani, ažurirani. Oni su promenili suštinu naše tvari i učinili nas u drugačijim, a u isto vreme potpuno istim. Svako je dobio na raspolaganje idealnu verziju sebe. Kakva divna kob!
Planeta je ustajala i odlazila u kupatilo da opere zube, obrije se ili umije. Meridijan po meridijan, svi ste se shvatali da ste bolji. Niko se više nije žalio na svoj odraz u ogledalu. Svi su postali lepi, mladi, atletski građeni. Svi redom, od svetskih vođa, preko armije beskućnika, do hordi izgladnelih i unesrećenih.
Početnu euforiju neverice zamenio je strah. Osećali ste u dubini, da ste ostali isti. I ja sam osetio tu planinu sumnje. Pa ipak, talas sreće je prostrujao celim svetom. Izlazili ste na ulice i grlili se, plakali zajedno i pokazivali prstom u ljubičasto obojeno nebo. Za trenutak, cela planeta je postala jedna velika molitva.
A onda su pronađeni oni drugačiji. Oni koji nisu promenjeni. Kao talas koji se odbije o betonski kej i rasprsne u milion penušavih kraka, svetom je kolao drugi nalet užasa. Da li je ova sreća prolazna? Da li su ti ljudi vraćeni u stari oblik i zašto? Da li će takva sudbina zadesiti i sve nas? Reakcija je bila munjevita i nemilosrdna. Svi do jednog su ulovljeni. Mučeni su i istraživani, samleveni kroz mašinu progresa i nauke.
Tada sam video ono što vi niste. Zavirio sam u svaku ćeliju i ugledao isti DNK. Ti ljudi su bili dodirnuti, ali ne i promenjeni. Jedan od njih se zvao profesor Zim. Imao sam priliku da se upoznam sa njim dok smo čekali red na njegovu autopsiju. Mirno je pušio poslednju cigaretu i šapnuo mi je istinu. On nije želeo da bude drugačiji. Pokazao mi je svu besmislenost Njihovog postupka. Otkrio mi je sa žaljenjem da će vaša masovna histerija postati novi standard normalnosti. Dekadencija će sada dosegnuti novi stepen. Umesto da nas uzdignu, Oni su nas gurnuli preko granice. Čovečanstvo će se konačno istanjiti, nestati rastopljeno preko granica svoje besramne sujete. Slutio sam to i ranije, ali mi nije bilo važno, bavio sam se samo svojom naukom. Sat po sat, kroz priču, gonjen svojom znatiželjom došao sam do mogućnosti da zavirim ispod svoje nove kože. Svi smo poludeli, razumete li me? Svi! Ja to nisam mogao da dozvolim.
Zato sam ih oslobodio.
Šesti ciklus - Dvadeset i prvi dan
Došlo je vreme da se pitamo dokle će Stranac ostati među nama. Primili smo ga u dobroj veri, kao što svakoga primamo. Jeo je naš hleb, pio našu vodu i milovao naše kćeri. Sa sobom je doneo mnoge neobične stvari i zadužio nas. Ali ovde je već drugu generaciju i vreme je da preispitamo odluku naših dedova.
U časovima očajanja, odlazio sam u krater Dolaska. Sedeo sam na obodu i posmatrao duboki ožiljak na licu zemlje. Čudio sam se neobičnoj hrpi kamena i metala koja se pušila i još uvek se puši. Moj um nije mogao da pojmi misteriju tog mesta. Kako je moguće da je Stranac živ posle stotinu godina? Zašto je mesto Dolaska još uvek u plamenu?
Sedeo sam, dakle i proganjale su me misli. Nisam uspeo da se smirim, a sažvakao sam već tri cela Lista. Osećao sam peckanje u mišićima i znao sam da je vreme da se vratim u selo. Ipak sam ostao. Od čitavog roja misli ostala mi je samo jedna. Pokušao sam da je uhvatim, ali je ona kao uznemirena muva mahnitala u mojoj glavi. Nisam mogao više da je pratim i onda sam pogledao duboko u ponor. Moja svest je putovala u tamu dok nisam dospeo do hladne barijere. Nemirna misao je sada bila iznad mene, video sam samo njen odraz u vodi. Spustio sam svoje biće u barijeru i prošao na drugu stranu, tamo gde je vrelina zmajeve zone. Radoznala, misao me je pratila. Počeo sam da osećam tu vezu. Vratio sam se, korak po korak i odmah sam zazvao ovaj skup. Moram da vam kažem istinu.
Stranac ne postoji! On nije živ. Kao što je mesto njegovog dolaska samo naizgled večno, tako je i on prolazan jer je stvoren, a ne rođen. Zato podignite kamen, braćo moja. Došao je trenutak da ga zatučemo, pokvarimo, iskidamo i zavirimo u njegovo metalno telo.
U časovima očajanja, odlazio sam u krater Dolaska. Sedeo sam na obodu i posmatrao duboki ožiljak na licu zemlje. Čudio sam se neobičnoj hrpi kamena i metala koja se pušila i još uvek se puši. Moj um nije mogao da pojmi misteriju tog mesta. Kako je moguće da je Stranac živ posle stotinu godina? Zašto je mesto Dolaska još uvek u plamenu?
Sedeo sam, dakle i proganjale su me misli. Nisam uspeo da se smirim, a sažvakao sam već tri cela Lista. Osećao sam peckanje u mišićima i znao sam da je vreme da se vratim u selo. Ipak sam ostao. Od čitavog roja misli ostala mi je samo jedna. Pokušao sam da je uhvatim, ali je ona kao uznemirena muva mahnitala u mojoj glavi. Nisam mogao više da je pratim i onda sam pogledao duboko u ponor. Moja svest je putovala u tamu dok nisam dospeo do hladne barijere. Nemirna misao je sada bila iznad mene, video sam samo njen odraz u vodi. Spustio sam svoje biće u barijeru i prošao na drugu stranu, tamo gde je vrelina zmajeve zone. Radoznala, misao me je pratila. Počeo sam da osećam tu vezu. Vratio sam se, korak po korak i odmah sam zazvao ovaj skup. Moram da vam kažem istinu.
Stranac ne postoji! On nije živ. Kao što je mesto njegovog dolaska samo naizgled večno, tako je i on prolazan jer je stvoren, a ne rođen. Zato podignite kamen, braćo moja. Došao je trenutak da ga zatučemo, pokvarimo, iskidamo i zavirimo u njegovo metalno telo.
Šesti ciklus - Dvadeseti dan
Ovaj dan je nestao u piću i priči koja je trajala od devet ujutru do devet sledećeg dana. Ipak, bilo je važno jer se otvorio neki čep... nešto se vratilo u mene.
Šesti ciklus - Devetnaesti dan
Uauuh. Vreme je da predahnem. Saznao sam danas toliko mnogo o sebi i to sve onih najgorih stvari za koje sam znao da su u meni, a lagao sam sebe da su se popravile za ovih godinu dana. Najvažnije je to što sam saznao da neću moći da se opametim samo čitajući Junga, to jest, kopajući u prošlost. To je samo deo puta. Tačnije, onaj deo koji će ukloniti psiho-probleme, ali ne onaj deo koji će me naučiti da fokusirano mislim. Religičnost redovnog pisanja je jedna vrsta discipline, ali zapravo ono što mi nedostaje je duboka misao, konstantna misao, ideja. Evo i sad pokušavam da napravim kao da izgleda da ja nešto mislim samo ne dovoljno. A činjenica je da me mrzi da mislim pa i najmanje, evo ti primer sa pričom o ronjenju. Ispala je loša jer me mrzelo da produbim misao. Nisam mogao da izdržim ni to malo. A mislio sam da ću uz Necu moći da uhvatim koji trik kao da se može u razgovoru sa majstorom napredovati ako i sam nisi majstor. Jer nije strašno ako nisi, samo moraš da slediš, da se predaš. Ok, strah je nestao, ali postaješ neupotrebljiv, a zbog čega? Pa zato što te mrzi da se potrudiš da misliš i zato što kuljaju one stare stvari, postaješ balvanast a to je samo zbog nemisli.
Nema tog šteka, bad guy, sunovrat, jedino tako će moći napred. Ponovo u ceo ciklus, ponovo skok sa tog uzanog parčeta duše. Nije čudo što demon šapuće, hoće da reši problem tako što će da pobaca sve sa tog malog parčenceta, da ostanem samo ja. Užas. Zlokob. Dakle, to je potrebno, skok. Da, borba je glavna sa mrzom, ali ne fizičkim, već tim misaonim. Digni abdomen!
Nema tog šteka, bad guy, sunovrat, jedino tako će moći napred. Ponovo u ceo ciklus, ponovo skok sa tog uzanog parčeta duše. Nije čudo što demon šapuće, hoće da reši problem tako što će da pobaca sve sa tog malog parčenceta, da ostanem samo ja. Užas. Zlokob. Dakle, to je potrebno, skok. Da, borba je glavna sa mrzom, ali ne fizičkim, već tim misaonim. Digni abdomen!
Šesti ciklus - Osamnaesti dan
Tavia Ćapak je osećala da joj je tetka-Sreća namignula. Danas, baš na dan kad je birala svog muža za ognjište, prišao joj je Gualu, najjači ratnik u selu. Preko svojih drugarica je saznala da će na izbor izaći i Danu, momak na koga je odavno bacila oko. Izgleda da se njen trud oko veština isplatio, jer je pouzdano znala da će baba-Zeima stajati sa njene leve strane tokom celog rituala. Sad još i Gualu! Hej!
Tavia nije bila naročito zgodna devojka. U selu je svakako bila lepša od većine cura, ali po izgledu nije mogla da se meri sa vitkom Leil ili sa crvenokosom Perer. Tavia čak nije bila ni najveštija. Svi su znali da u svim ognjišnim i veštičavim poslovima prednjači Kajani. Ni u ljubavnom umeću nije bila na prvom mestu kad je bilo jasno da je Ula gospodarica tajnih užitaka. Hihi!
Ali Tavia je imala nešto što niko u svih pet sela nije imao. Znala je da se drži ponosno i da hoda graciozno ili da zamamno vrcka svojim oblinama. Umela je da stekne prijateljice, pomiri ih ili zavadi kad je to potrebno. Znala je sve veštine podjednako dobro, čak je umela da raspoznaje lekovite i otrovne biljke i mogla je da računa preko sto. Od majke je naučila da čita muškarce. Nije moglo da joj se dogodi da odabere pogrešnog ratnika ili muža. Zato se i iznenadila Gualuovom posetom. Takav junak bi trebalo da šapuće sa Perer ili Ulom, zna se da ratnike samo JEDNO interesuje. Haa-haa!
Tavia je čestitala sama sebi i vratila se u kolibu da se još jednom pomoli Majci, pre nego što otpočne ritual. Stavila je mirisne trave na priručni oltar i pobožno je ponavljala reči mantre. Kad je sunce prešlo greben, Tavia se preobukla u najbolju haljinu i još jednom je nauljila i raščešljala svoju dugu crnu kosu. Ispred kolibe ju je dočekao buljuk devojaka. Tu su bile i prijateljice njenih prijateljica, najveća počast koju su mogli da joj prirede! Pa daa!
Sa velikom pratnjom iza sebe, Tavia je stupila pred staramajke. Matrone su već raspalile ognjište. Devojčice su pevušile drevne pesme i uzdisale diveći se Taviji. Baba-Zaima je istupila iz kruga i stala sa Tavijine leve strane.
- Etlogi, uwoduhi anitsutsa! - Zaima se obratila skupu.
Matron Milentes je izvela muževe i povela ih oko vatre. Jedino je Danu bio približno Tavijine visine. Ostali su bili sitni i nežni, pravi ognjišni muškarci. Dvoumila se da li da izabere Mijana ili ne. To ju je mučilo celog ciklusa. Na kraju je u momačku kuću podmetnula štene. To je presudilo. Danu se pokazao kao najpažljiviji i najspretniji. Čak je za psića napravio pojilicu i čuvao mu je kosti od ručka. Da, izbor Danua je bio pun pogodak. Ohoho!
- A qua duli...Danu! - ponosno je rekla Tavija. Samo trenutak je prošao u tišini, a onda su staramajke jedva vidnim klimanjem glave odobrile izbor.
Ceo skup je ciknuo od radosti, bilo je mnogo tapšanja i neko je započeo onu divnu prolećnu pesmu. Devojčice su bacale latice cveća i plesale oko vatre. Danu je primio od Tavije kremen i kresivo, a on je njoj vratio peškir koji mu je dodala matron Milentes. Slavlje je moglo da počne! Tavijin krug prijateljica je postavio trpezu, starije devojčice su donosile piće. Te večeri se jeo hleb od tri zrna i pio svež jogurt. Kad je baba-Zaima objavila ponoć, ratnici su doneli divljač i to celo pečenje! Mljac-mljac!
I tako je počelo vreme Tavijinog ognjišta. Nešto kasnije ste i vi došli mili moji. Ali pre toga, ima još jedna priča koja mora da se ispriča. Kako je Gualu došao u ognjište i kako je Tavia ukrotila najjačeg ratnika u selu, baka će vam pričati drugi put. Lak san, unučići moji. Hu...huu!
Tavia nije bila naročito zgodna devojka. U selu je svakako bila lepša od većine cura, ali po izgledu nije mogla da se meri sa vitkom Leil ili sa crvenokosom Perer. Tavia čak nije bila ni najveštija. Svi su znali da u svim ognjišnim i veštičavim poslovima prednjači Kajani. Ni u ljubavnom umeću nije bila na prvom mestu kad je bilo jasno da je Ula gospodarica tajnih užitaka. Hihi!
Ali Tavia je imala nešto što niko u svih pet sela nije imao. Znala je da se drži ponosno i da hoda graciozno ili da zamamno vrcka svojim oblinama. Umela je da stekne prijateljice, pomiri ih ili zavadi kad je to potrebno. Znala je sve veštine podjednako dobro, čak je umela da raspoznaje lekovite i otrovne biljke i mogla je da računa preko sto. Od majke je naučila da čita muškarce. Nije moglo da joj se dogodi da odabere pogrešnog ratnika ili muža. Zato se i iznenadila Gualuovom posetom. Takav junak bi trebalo da šapuće sa Perer ili Ulom, zna se da ratnike samo JEDNO interesuje. Haa-haa!
Tavia je čestitala sama sebi i vratila se u kolibu da se još jednom pomoli Majci, pre nego što otpočne ritual. Stavila je mirisne trave na priručni oltar i pobožno je ponavljala reči mantre. Kad je sunce prešlo greben, Tavia se preobukla u najbolju haljinu i još jednom je nauljila i raščešljala svoju dugu crnu kosu. Ispred kolibe ju je dočekao buljuk devojaka. Tu su bile i prijateljice njenih prijateljica, najveća počast koju su mogli da joj prirede! Pa daa!
Sa velikom pratnjom iza sebe, Tavia je stupila pred staramajke. Matrone su već raspalile ognjište. Devojčice su pevušile drevne pesme i uzdisale diveći se Taviji. Baba-Zaima je istupila iz kruga i stala sa Tavijine leve strane.
- Etlogi, uwoduhi anitsutsa! - Zaima se obratila skupu.
Matron Milentes je izvela muževe i povela ih oko vatre. Jedino je Danu bio približno Tavijine visine. Ostali su bili sitni i nežni, pravi ognjišni muškarci. Dvoumila se da li da izabere Mijana ili ne. To ju je mučilo celog ciklusa. Na kraju je u momačku kuću podmetnula štene. To je presudilo. Danu se pokazao kao najpažljiviji i najspretniji. Čak je za psića napravio pojilicu i čuvao mu je kosti od ručka. Da, izbor Danua je bio pun pogodak. Ohoho!
- A qua duli...Danu! - ponosno je rekla Tavija. Samo trenutak je prošao u tišini, a onda su staramajke jedva vidnim klimanjem glave odobrile izbor.
Ceo skup je ciknuo od radosti, bilo je mnogo tapšanja i neko je započeo onu divnu prolećnu pesmu. Devojčice su bacale latice cveća i plesale oko vatre. Danu je primio od Tavije kremen i kresivo, a on je njoj vratio peškir koji mu je dodala matron Milentes. Slavlje je moglo da počne! Tavijin krug prijateljica je postavio trpezu, starije devojčice su donosile piće. Te večeri se jeo hleb od tri zrna i pio svež jogurt. Kad je baba-Zaima objavila ponoć, ratnici su doneli divljač i to celo pečenje! Mljac-mljac!
I tako je počelo vreme Tavijinog ognjišta. Nešto kasnije ste i vi došli mili moji. Ali pre toga, ima još jedna priča koja mora da se ispriča. Kako je Gualu došao u ognjište i kako je Tavia ukrotila najjačeg ratnika u selu, baka će vam pričati drugi put. Lak san, unučići moji. Hu...huu!
Šesti ciklus - Sedamnaesti dan
Oduvek sam znao da sam drugačiji od drugih. To mi je bilo jasno još u obdaništu. Način na koji su sva druga deca balavila i mlatila zvečkom, nije mi prijao. Ja sam bio spreman da odigram partiju šaha kao pravi školarac iako nisam umeo da vežem svoje pertle. Oh, sa tuđim pertlama je išlo lako, ali nikako nisam mogao da ponovim ceo postupak inverzno, to jest, na sebi. Ma i po tome sam se razlikovao, jednostavno nisam mario za pertle i portikle. Ja sam gledao u budućnost, video sam iza vela svakodnevnice.
Kad sam pošao u osnovnu školu, već mi je bilo muka od svega. Toliko sam se razlikovao od drugih klinaca, da mi je to bilo nepodnošljivo. Njihovo ponašanje mi je bilo nepodnošljivo banalno. Odlučio sam da ih ignorišem. To mi je veoma teško padalo, zbog toga što nisam mogao da ih u potpunosti informišem o tome koliko su svi oni pogrešni i prizemni. Tad još nisam jasno video tu viziju, nisam imao svoju, tako da kažem, aktivnost kojom bih dokazao koliko sam napredniji od drugih.
Zato mi je laknulo kad sam prešao u srednju školu. Tamo sam mogao da otvoreno briljiram u svakom pogledu. Prestao sam da primećujem masu i počeo sam da im se obraćam preko medija, a ne direktno. Vodio sam tok školskog života putem školskih novina. Na velikom odmoru sam odlazio u kancelariju i primao najucveljenije učenike i tešio ih savetom. Tiskali su se u gomilama ispred vrata i čekali svoj trenutak susreta samnom. Veoma često sam ispravljao profesorke, jednu sam čak i ošamario zbog toga što je uporno grešila i nije htela da uvidi svoju pogrešnost. Znam, nije lepo od mene, ali već tad sam došao u fazu u kojoj me je ljudska glupost povređivala poput noža.
Na fakultet nisam ni išao. Zašto da gubim vreme? Posetio sam jednom ili dvaput to ogavno mesto, tobož riznicu znanja. U stvari, fakulteti su kao fabrika za preradu ribe, samo melju ljude i izbacuju ih upakovane kao sardine. Bio sam na iskušenju da zađem među taj brucoški svet i pomognem im, ali moje dužnosti su postale kosmičke i činilo mi se nedolično da trošim svoje vreme na problem koji je mogao da se reši prosto jednim pakovanjem dinamita.
Zato sam morao dalje, prolazio sam kroz faze brzinom munje. Juče sam bio romantik, samuraj, sutra već budistički monah, prekosutra sadu, guru, Braman! Moj razvitak je transcendirao ovu duhovnu stvarnost i odveo me do samih granica postanja. E, tu sam već postao malo nervozan. Razumite me! Nalazio sam se pred ogledalom. Trebalo je stati pred njega, videti sveukupnost i reći - Tat tvam asi! To si ti! Brinuo sam se kako će stvarnost podneti da me ugleda i shvati da sam ja nešto drugo! Nisam želeo da budem odgovoran za cepanje prostorno-vremenskog kontinuuma, znate. Bar ne još...
Kad sam pošao u osnovnu školu, već mi je bilo muka od svega. Toliko sam se razlikovao od drugih klinaca, da mi je to bilo nepodnošljivo. Njihovo ponašanje mi je bilo nepodnošljivo banalno. Odlučio sam da ih ignorišem. To mi je veoma teško padalo, zbog toga što nisam mogao da ih u potpunosti informišem o tome koliko su svi oni pogrešni i prizemni. Tad još nisam jasno video tu viziju, nisam imao svoju, tako da kažem, aktivnost kojom bih dokazao koliko sam napredniji od drugih.
Zato mi je laknulo kad sam prešao u srednju školu. Tamo sam mogao da otvoreno briljiram u svakom pogledu. Prestao sam da primećujem masu i počeo sam da im se obraćam preko medija, a ne direktno. Vodio sam tok školskog života putem školskih novina. Na velikom odmoru sam odlazio u kancelariju i primao najucveljenije učenike i tešio ih savetom. Tiskali su se u gomilama ispred vrata i čekali svoj trenutak susreta samnom. Veoma često sam ispravljao profesorke, jednu sam čak i ošamario zbog toga što je uporno grešila i nije htela da uvidi svoju pogrešnost. Znam, nije lepo od mene, ali već tad sam došao u fazu u kojoj me je ljudska glupost povređivala poput noža.
Na fakultet nisam ni išao. Zašto da gubim vreme? Posetio sam jednom ili dvaput to ogavno mesto, tobož riznicu znanja. U stvari, fakulteti su kao fabrika za preradu ribe, samo melju ljude i izbacuju ih upakovane kao sardine. Bio sam na iskušenju da zađem među taj brucoški svet i pomognem im, ali moje dužnosti su postale kosmičke i činilo mi se nedolično da trošim svoje vreme na problem koji je mogao da se reši prosto jednim pakovanjem dinamita.
Zato sam morao dalje, prolazio sam kroz faze brzinom munje. Juče sam bio romantik, samuraj, sutra već budistički monah, prekosutra sadu, guru, Braman! Moj razvitak je transcendirao ovu duhovnu stvarnost i odveo me do samih granica postanja. E, tu sam već postao malo nervozan. Razumite me! Nalazio sam se pred ogledalom. Trebalo je stati pred njega, videti sveukupnost i reći - Tat tvam asi! To si ti! Brinuo sam se kako će stvarnost podneti da me ugleda i shvati da sam ja nešto drugo! Nisam želeo da budem odgovoran za cepanje prostorno-vremenskog kontinuuma, znate. Bar ne još...
Šesti ciklus - Šesnaesti dan
Dišem. Prepoznajem taj zvuk, to ja dišem. Iza ušiju čujem kamenčiće koje valja okean. Zvuči kao kikot vilinske dece. Tromo se krećem u toj stranoj vasioni. Svaki pokret me skupo košta, zato puštam da me guzica vuče nadole. Sedim naheren kao uraganom srušena kuća. Osluškujem mehuriće. Tako je divno ovde, na dnu.
Moje misli plutaju, od njih ne vidim šta je ispod površine svesti. Ne postoji sledeći trenutak, samo ovaj sada. Malo mi je hladno, osim u licu. Da mogu da se znojim, verovatno bih sad brisao graške sa čela. Nisam zabrinut, naprotiv. Ostalo mi je još veoma malo vazduha, a to znači veoma malo života. To vremena što imam, ispunjava me. Zato nisam u žurbi. Moje vreme je rastegnuto je preko celog mog postojanja.
Setio sam se porođaja. Oči koje gledaju u granicu poznatog sveta. Svest koja klizi do same ivice konačnosti. Ne znamo šta je sa druge strane. U tom trenutku, ona je mogla da postane neko drugi, nešto vanzemaljsko. Mogla je da umre, ostane na dnu, kao ja sad. Nešto u njoj se menjalo. Za trenutak je stala na liniju i onda se vratila nazad. Ustala je i donela novi život na ovaj svet. Kao da je nešto u njoj porodilo nju samu.
Gledam u instrumente. Još pedeset bara. Na ovoj dubini, to je još minut, možda dva. Smejem se, ali čujem samo žubor svog disanja. Ponovo se susrećem sa njenim očima. Pogled joj pliva, kao na ulju. Uplašeno me gleda. Zašto? Ništa strašno se ne dešava, ljubavi moja. Sedim i čekam kraj, čikam granicu. Zagrliću te, znam da možeš da me osetiš, čak i kroz skafander.
Moje misli plutaju, od njih ne vidim šta je ispod površine svesti. Ne postoji sledeći trenutak, samo ovaj sada. Malo mi je hladno, osim u licu. Da mogu da se znojim, verovatno bih sad brisao graške sa čela. Nisam zabrinut, naprotiv. Ostalo mi je još veoma malo vazduha, a to znači veoma malo života. To vremena što imam, ispunjava me. Zato nisam u žurbi. Moje vreme je rastegnuto je preko celog mog postojanja.
Setio sam se porođaja. Oči koje gledaju u granicu poznatog sveta. Svest koja klizi do same ivice konačnosti. Ne znamo šta je sa druge strane. U tom trenutku, ona je mogla da postane neko drugi, nešto vanzemaljsko. Mogla je da umre, ostane na dnu, kao ja sad. Nešto u njoj se menjalo. Za trenutak je stala na liniju i onda se vratila nazad. Ustala je i donela novi život na ovaj svet. Kao da je nešto u njoj porodilo nju samu.
Gledam u instrumente. Još pedeset bara. Na ovoj dubini, to je još minut, možda dva. Smejem se, ali čujem samo žubor svog disanja. Ponovo se susrećem sa njenim očima. Pogled joj pliva, kao na ulju. Uplašeno me gleda. Zašto? Ništa strašno se ne dešava, ljubavi moja. Sedim i čekam kraj, čikam granicu. Zagrliću te, znam da možeš da me osetiš, čak i kroz skafander.
Probudio sam se u svetlu, okupan toplotom i okružen mehurićima. Snažnim zamasima, plivao sam uvis, ka površini. Učinilo mi se da sam opet onaj stari, pribran i orijentisan. Već sam gledao na časovnik, pravio novi proračun, prilagođavao parametre, pratio vođu, brinuo se i za druge. Ali kada sam dospeo u čamac, kad je moje smežurano lice dodrinula njena topla drhtava ruka, znao sam da nisam isti. Znao sam da je negde dole u magnovenju ostala moja granica.
Šesti ciklus - Petnaesti dan
Jutros sam se probudio umoran. To je zbog maltera. Uvek sam umoran kad pretnodnu noć jedem malter. Odmalena me građevinski materijal ascocira na hranu. Kad ugledam slatke ciglice poređane na stovarištu, otvori mi se apetit. Pesak doživljavam kao najfiniji kakao, a šljunak kao hrskave čvarke. Crepove bih grickao u slast, baš kao u priči o Ivici i Marici. Ta građevinska glad dođe i prođe, to je neka moja tajna strast. Bar je tako bilo do pre mesec dana.
Dobio sam otkaz. Firma u kojoj sam radio je bankrotirala. Zapao sam u vrtlog depresije. Sve moje biljke su uvenule, čak i kaktusi. Praznina u mom životu preselila se u moju dušu, a odatle je poplavila ceo prostor. Pre dve nedelje, pobegle su i bubašvabe.
Tada sam prvi put dobio tu potrebu. Ne sećam se tačno kako je to počelo. Znam da sam iscrpeo sve uobičajene metode samouništenja. Popušio sam sve cigarete, dva džointa, sve čokoladice, teglu džema. Sljuštio sam i jedno plastično pivo, talog od rakije i onu votku što sam njome dezinfikovao makazice za nokte. Nije mi pomogla ni savremena tehnologija. Sedeo sam ispred računara dok mi Internet nije obesmislio i poslednji tračak svesti. U tom stuporu post-sajber šoka, nisam imao kud. Zagrebao sam noktima po gipsanim pločama i olizao prste. Kreč je bio pikantno kiselkast, ali mi je smetao kartonski ukus. Bacio sam se na lajsnu u predsoblju, raskovao je i počeo da jedem mrvice maltera. To je zaustavilo moj tremor, ali mi je otvorilo apetit za građevinskim materijalom.
Doneo sam iz podruma štemajz i macolu i počeo sam da se hranim svojim stanom. Odvaljivao sam parčiće maltera, sve do koske - do cigle i betona. Ždrao sam malter pa onda srećan i otupeo, kao posle dobrog drkanja, padao u krevet, u snove šarenih ideja. Posle sam umoran, kao zacementiran iznutra, ali spreman za nove dane...
Dobio sam otkaz. Firma u kojoj sam radio je bankrotirala. Zapao sam u vrtlog depresije. Sve moje biljke su uvenule, čak i kaktusi. Praznina u mom životu preselila se u moju dušu, a odatle je poplavila ceo prostor. Pre dve nedelje, pobegle su i bubašvabe.
Tada sam prvi put dobio tu potrebu. Ne sećam se tačno kako je to počelo. Znam da sam iscrpeo sve uobičajene metode samouništenja. Popušio sam sve cigarete, dva džointa, sve čokoladice, teglu džema. Sljuštio sam i jedno plastično pivo, talog od rakije i onu votku što sam njome dezinfikovao makazice za nokte. Nije mi pomogla ni savremena tehnologija. Sedeo sam ispred računara dok mi Internet nije obesmislio i poslednji tračak svesti. U tom stuporu post-sajber šoka, nisam imao kud. Zagrebao sam noktima po gipsanim pločama i olizao prste. Kreč je bio pikantno kiselkast, ali mi je smetao kartonski ukus. Bacio sam se na lajsnu u predsoblju, raskovao je i počeo da jedem mrvice maltera. To je zaustavilo moj tremor, ali mi je otvorilo apetit za građevinskim materijalom.
Doneo sam iz podruma štemajz i macolu i počeo sam da se hranim svojim stanom. Odvaljivao sam parčiće maltera, sve do koske - do cigle i betona. Ždrao sam malter pa onda srećan i otupeo, kao posle dobrog drkanja, padao u krevet, u snove šarenih ideja. Posle sam umoran, kao zacementiran iznutra, ali spreman za nove dane...
Šesti ciklus - Četrnaesti dan
Hodali smo opušteno, ploveći kroz masu. Mimoilazili smo se, kao slučajno, i jedni drugima slali znake laganim pokretom glave. Sve je bilo spremno, kucnuo je čas. Uputio sam se ka liftu. Iza mene su stajali moji najbolji prijatelji. Znao sam da mogu da se pouzdam u njih. Oni su znali da mogu da mi povere najvažniji zadatak. Kod mene je bila bomba. Svi smo zajedno u ovome, ali ja ću presuditi tiranima. Moj prst će biti na obaraču.
Lift nas nosi iznad ljudi, visoko u kancelarije u kojima caruju aparati. Vrata se otvaraju i ja već znam da su oni tu. Čekaju nas. Znali su da ćemo doći. Kao u usporenom snimku, oficir urla na oklopnike. Bacamo se u trk. Čuju se prvi rafali. Dolaze negde iz daljine.
Utrčavam u mračnu prostoriju. Pravo u zasedu. Dok padam na zemlju, vidim užas na licima svojih saboraca. Plan je propao.
Ne, ne može tako.
Hodamo kroz masu ljudi. Ugledam Majkija, klimnem mu glavom. Zastanem ispred jednog izloga i uhvatim Selenin pogled. Namignem joj i naglo menjam pravac. Idem ka liftu. Ponašam se kao i svaki drugi građanin. Glumim da sam nervozan i frustriran čekanjem. Ulazim u kabinu, iza mene su Pop, Anja i Levi. Pritiskam dugme pogrešnog sprata.
Znam da nas čekaju i ovog puta me neće iznenaditi. Uzdižemo se daleko iznad običnog sveta, u bogovske visine kancelarija direktora korporacije. Iz lifta istrčavam u hodnik, znam da se negde alarm već oglasio. Čujem Majkijeve rafale. U jednom skoku se spuštam niz stepenice. Pištolj mi je već u ruci. Oficir urla, pena prska sa njegovih usana. Kasno je za njega, već je pao, a sa njim i ustrojstvo komandovanja. Pop i Anja ostaju da očiste sprat. Levi i ja se probijamo do glavne komore. Imamo sve šifre, prolazimo bez zaustavljanja, mi smo rešeni da uništimo ovaj veštački svet.
Stupam u komoru, osećam se kao komarac na dnu silosa. Ostao je još samo jedan stepenik. Postavljam bombu na vrh Računara. Okrenem se! Iza mene je džinovski robot. Prokletinja je aktivna! Svi ginemo u jednom bljesku. Izneverio sam svoje prijatelje još jednom.
Ne, ne može tako.
Probijam se kroz masu ljudi i hvatam zavereničke poglede mojih drugova. Ulazim u kabinu lifta, oni su već tu, čuvaju mi leđa. Oni ne znaju da li ću ih i ovaj put izdati, ali su tu uz mene. Penjemo se visoko, visoko skoro na sam vrh korporacijske zgrade. Pre nego što sam se iskrao u hodnik, Majki me je uhvatio za rukav.
-Nemoj me izneveriti ovaj put.
On zna.
Klimnem glavom i zaustim nešto da mu kažem, ali ne mogu. On već zna. Trčim ka glavnoj komori, nestrpljivo ubacujem šifre, guram se kroz poluotvorena vrata. Uskačem na platformu, penjem se ka vrhu silosa. Pravim se da nisam ugledao džinovskog robota, čekam da napravi prvi korak. U trenu se menjam, postajem metalan i golem. U treptaju oka, ja sam robot i pariram udarac! Zaseda u zasedi! Moja ljudska volja čeličnom pesnicom smrska robotski život. Ništa me ne zaustavlja, na vrhu sam. Postavljam bombu u ležište.
Okrenem se još jednom. U dnu silosa vidim Majkija, Anju, Popa, Levog, Selenu. Ne mogu da pritisnem dugme. Ne mogu da uništim svet. Žao mi je prijatelji, moraću da vas izdam još jednom.
Lift nas nosi iznad ljudi, visoko u kancelarije u kojima caruju aparati. Vrata se otvaraju i ja već znam da su oni tu. Čekaju nas. Znali su da ćemo doći. Kao u usporenom snimku, oficir urla na oklopnike. Bacamo se u trk. Čuju se prvi rafali. Dolaze negde iz daljine.
Utrčavam u mračnu prostoriju. Pravo u zasedu. Dok padam na zemlju, vidim užas na licima svojih saboraca. Plan je propao.
Ne, ne može tako.
Hodamo kroz masu ljudi. Ugledam Majkija, klimnem mu glavom. Zastanem ispred jednog izloga i uhvatim Selenin pogled. Namignem joj i naglo menjam pravac. Idem ka liftu. Ponašam se kao i svaki drugi građanin. Glumim da sam nervozan i frustriran čekanjem. Ulazim u kabinu, iza mene su Pop, Anja i Levi. Pritiskam dugme pogrešnog sprata.
Znam da nas čekaju i ovog puta me neće iznenaditi. Uzdižemo se daleko iznad običnog sveta, u bogovske visine kancelarija direktora korporacije. Iz lifta istrčavam u hodnik, znam da se negde alarm već oglasio. Čujem Majkijeve rafale. U jednom skoku se spuštam niz stepenice. Pištolj mi je već u ruci. Oficir urla, pena prska sa njegovih usana. Kasno je za njega, već je pao, a sa njim i ustrojstvo komandovanja. Pop i Anja ostaju da očiste sprat. Levi i ja se probijamo do glavne komore. Imamo sve šifre, prolazimo bez zaustavljanja, mi smo rešeni da uništimo ovaj veštački svet.
Stupam u komoru, osećam se kao komarac na dnu silosa. Ostao je još samo jedan stepenik. Postavljam bombu na vrh Računara. Okrenem se! Iza mene je džinovski robot. Prokletinja je aktivna! Svi ginemo u jednom bljesku. Izneverio sam svoje prijatelje još jednom.
Ne, ne može tako.
Probijam se kroz masu ljudi i hvatam zavereničke poglede mojih drugova. Ulazim u kabinu lifta, oni su već tu, čuvaju mi leđa. Oni ne znaju da li ću ih i ovaj put izdati, ali su tu uz mene. Penjemo se visoko, visoko skoro na sam vrh korporacijske zgrade. Pre nego što sam se iskrao u hodnik, Majki me je uhvatio za rukav.
-Nemoj me izneveriti ovaj put.
On zna.
Klimnem glavom i zaustim nešto da mu kažem, ali ne mogu. On već zna. Trčim ka glavnoj komori, nestrpljivo ubacujem šifre, guram se kroz poluotvorena vrata. Uskačem na platformu, penjem se ka vrhu silosa. Pravim se da nisam ugledao džinovskog robota, čekam da napravi prvi korak. U trenu se menjam, postajem metalan i golem. U treptaju oka, ja sam robot i pariram udarac! Zaseda u zasedi! Moja ljudska volja čeličnom pesnicom smrska robotski život. Ništa me ne zaustavlja, na vrhu sam. Postavljam bombu u ležište.
Okrenem se još jednom. U dnu silosa vidim Majkija, Anju, Popa, Levog, Selenu. Ne mogu da pritisnem dugme. Ne mogu da uništim svet. Žao mi je prijatelji, moraću da vas izdam još jednom.
Šesti ciklus - Trinaesti dan
Danas je bio jedan veoma težak dan. Iz potpunog poraza dotkao sam radost. Sutra će biti još teži dan, jer treba sada pobedu sačuvati. Potrebno je ponoviti ceo ciklus, poći ponovo iz nule, iz mraka i primeniti svo znanje i maksimum svesti da bi se stepen koncentracije održao i povećao. Stepen igre održao i povećao.
Za mnoge stvari, ja sam korak ispred, ali za mnoge sam tek zakoračio. To sad vidim. Uvek kad počnem da se tešim da to nije kod mene tako loše, znači da sam tek krenuo. I dalje sam zlurad i zao. Lenj i pokaren. Ulizica. Zaista pravi čovek koji pomaže drugim ljudima. Fuckin' good guy.
Stay focused. Razmisli. Nisi dobar niti će sve biti dobro samo od sebe. Napor. Uspeo si juče, iz osećanja da ne možeš da naparaviš napor, došao si do napora. Imao si i sreće. Da se radilo normalno, pojela bi te prekoncentracija. Stejt koji si imao u igri, to je to, samo mora još. Ne može da se zadovoljiš krpicama jer već sutra one su tufnice, a prekosutra ništa...
Čuvaj se, budalo jedna gorda.
Za mnoge stvari, ja sam korak ispred, ali za mnoge sam tek zakoračio. To sad vidim. Uvek kad počnem da se tešim da to nije kod mene tako loše, znači da sam tek krenuo. I dalje sam zlurad i zao. Lenj i pokaren. Ulizica. Zaista pravi čovek koji pomaže drugim ljudima. Fuckin' good guy.
Stay focused. Razmisli. Nisi dobar niti će sve biti dobro samo od sebe. Napor. Uspeo si juče, iz osećanja da ne možeš da naparaviš napor, došao si do napora. Imao si i sreće. Da se radilo normalno, pojela bi te prekoncentracija. Stejt koji si imao u igri, to je to, samo mora još. Ne može da se zadovoljiš krpicama jer već sutra one su tufnice, a prekosutra ništa...
Čuvaj se, budalo jedna gorda.
Šesti ciklus - Dvanaesti dan
Nekada davno, dok je svet još bio živ, male stvari su bile mnogo uzbudljivije. Radovao sam se šarenim slikama na kutiji. Drhtao sam u slatkoj strepnji, da li će me ona pogledati. Svaka igra je bila samo jednom polovinom u ovom svetu, a drugom potpuno u mojoj mašti. Mislio sam da taj osećaj nikad neću uspeti da povratim. A pokušavao sam da ga dosegnem uz pomoć ludila, obesti, raznim vrstama impulsivnog i preteranog ponašanja. Čak sam i seo da pišem, naivno verujući da će me otiskivanje u nepoznato, jednog trenutka ukotviti na ostrtvu Drhtaja srca moga.
Danas mi se taj osećaj vratio. Osetio sam da se praznina popunila, ali samo do pola - kao što i treba biti. Druga polovina se krila u mom snu.
Hodam nepoznatim prostorom, lebdim. Kao balon, penjem se u vis, prolazim između komično ozbiljnih lica tinejdžera. Sve im je bitno. I kako izgleda papirna kapa na njihovoj glavi, poslednji krik mode, i kako hodati pravo, a gledati sa strane, i ko je s kim zastao da se rukuje. Plutam iznad njihovih stolova, ulazim u njihove sobe. U svakoj prostoriji pokušavam da pogodim, ko tu stanuje? Kako izgleda osoba koja je iza sebe ostavila ovaj sto.
Slatka jeza ispita. Kako je lepo kad ne moraš da se ponašaš kao da je sve to važno. Zategnut i opušten, putujem kući. Oh, tek sad mi sleće na dušu lepota tog čina. Idem kući!
Plačem od sreće...
Danas mi se taj osećaj vratio. Osetio sam da se praznina popunila, ali samo do pola - kao što i treba biti. Druga polovina se krila u mom snu.
Hodam nepoznatim prostorom, lebdim. Kao balon, penjem se u vis, prolazim između komično ozbiljnih lica tinejdžera. Sve im je bitno. I kako izgleda papirna kapa na njihovoj glavi, poslednji krik mode, i kako hodati pravo, a gledati sa strane, i ko je s kim zastao da se rukuje. Plutam iznad njihovih stolova, ulazim u njihove sobe. U svakoj prostoriji pokušavam da pogodim, ko tu stanuje? Kako izgleda osoba koja je iza sebe ostavila ovaj sto.
Slatka jeza ispita. Kako je lepo kad ne moraš da se ponašaš kao da je sve to važno. Zategnut i opušten, putujem kući. Oh, tek sad mi sleće na dušu lepota tog čina. Idem kući!
Plačem od sreće...
Šesti ciklus - Jedanaesti dan
Vratio sam se malo unazad. Učinilo mi se da sam nešto video, ali toga više nije bilo. Požurio sam kući. Imao sam utisak da će se svakog časa to ponovo pojaviti. Znao sam da me prate. Kada će me pronaći, bilo je samo pitanje dana. Autobus je brzo stigao. Nisam zagledao lica ljudima, znao sam da će me paranoja samo još više umoriti. Zadremao sam u sedištu i probudio se tek nešto pre moje stanice. Na pijaci sam kupio jabuke. Nisam išao kod iste prodavačice, tražio sam neko novo lice. Na kraju sam ih kupio od onog seljaka, njegove su ipak najbolje. Jedem samo sortu Ajdared.
Laknulo mi je kad sam došao kući i zaključao vrata. Iz predsoblja su vonjale čizme i cipele, a sa krova je dolazio smrad mačije mokraće. Pogledao sam rupu iznad ogledala. Znao sam da pacov neće iskočiti iz nje, pa sam nastavio pravo u kuhinju. Moje čarape su opet pobegle iz korpe i dopuzale do fotelje.
Ostavio sam jabuke na kuhinjskom stolu i prelio vrelom vodom ustajale sudove. Nisam imao snage da ih sada perem, ruke su mi se tresle. Osim toga, još nije počelo da bije na crkotinu iz sudopere, a to je bio dobar znak.
Zatvorio sam prozore. Bili su prljavi. Nekad mi je to smetalo, a sad mi je odgovaralo. Oni nisu mogli da me vide kroz zamućena stakla. Znao sam da me gledaju, tu su baš iznad oblaka.
Sivilo. Zuji kompjuter. Na krevetu leš.
Uzdahnem duboko i odlazim u kupatilo. Sednem, dobro se iskenjam. Opet nema papira.
Dobro sam istrljao ruke i vratio se u kuhinju. Nož. Uzeo sam nov nož i seo u fotelju. Primaknuo sam sto i seo da jedem. Šta danas? Sisa? Najbolje sam čuvao za kraj.
Odsečem veliki komad gruda. Zagrizem u slatko meso. Drhtim od uzbuđenja dok kidam ljudsko tkivo i proždirem ga. Znam da će me pronaći, svakog trenutka će pokucati na moja vrata, razvaliti ih i povikati – FBI! Ali sada, dok me adrenalin udara, endorfin miluje, a slatka krv curi niz moju bradu, sada je svet moj. Samo moj.
Šesti ciklus - Deseti dan
Danas sam napravio dobar progres na projektu Miško. Napisao sam još pet strana i doterao sam priču. Hoću da je završim bar u prvoj ruci, da mogu da mu je poklonim sad u nedelju. Mislim da ću uspeti ako sutra ceo dan budem zapeo. Sad je postalo zanimljivije.
Ne znam šta još da kažem, prilično sam zaglavljen između. Ni tamo ni amo. Iza mene je crnilo i mrak, a ispred mene su rajske slike. Oba puta su mi nedostupna. Tu sam, gde sam. U mestu. Ne smem da sunem napred, iskidaću se na školje koje me drži.
Sad je izgleda vreme da se ostane miran i čeka razvoj situacije (moja omiljena nindža-rečenica)
Ne znam šta još da kažem, prilično sam zaglavljen između. Ni tamo ni amo. Iza mene je crnilo i mrak, a ispred mene su rajske slike. Oba puta su mi nedostupna. Tu sam, gde sam. U mestu. Ne smem da sunem napred, iskidaću se na školje koje me drži.
Sad je izgleda vreme da se ostane miran i čeka razvoj situacije (moja omiljena nindža-rečenica)
Šesti ciklus - Deveti dan
Danas sam pokušao da nastavim priču o Mišku u svetu narodne poezije, ali mi nije uspelo. Prvo, umoran sam od planine, ceo dan mi se spava, a lice mi gori. Drugo, sad sam kao pušten s lanca, skidam neke gruzijske narodne horove, a krenuo sam od ukrajinskih ženskih horova.
U glavi mi je i dalje Master/Kafka i teza o pogrešnoj nestrpljivosti. Čudno je to kako se percepcija i rezon menjaju u odnosu na sile koje nas gone. Sve više razumem priču o vezanostima (hindu filosofija). Ponekad se osvrnem i pogledam u sebe i vidim gumene niti koje me drže. Vidim kako se moje biće zapinje i trza kao ulovljena muva u paukovoj mreži, samo oscilacije više liče na poludeli 3D jo-jo.
Danas imam svrab, a sutra će to već biti bol, prekosutra će da me peče, nakosutra ću osetiti blaženi dodir anđela, onog tamo dana videću svetlost, pa ću sledećeg dana moći da se posvetim, narednog dana spustiću se na zemlju, i posle tog dana moći ću da proizvodim, pa će sledećeg dana demon ponovo da me napadne, onda će ponovo nastati sumnja, pa svrab, pa bol i tako sve u krug.
U glavi mi je i dalje Master/Kafka i teza o pogrešnoj nestrpljivosti. Čudno je to kako se percepcija i rezon menjaju u odnosu na sile koje nas gone. Sve više razumem priču o vezanostima (hindu filosofija). Ponekad se osvrnem i pogledam u sebe i vidim gumene niti koje me drže. Vidim kako se moje biće zapinje i trza kao ulovljena muva u paukovoj mreži, samo oscilacije više liče na poludeli 3D jo-jo.
Danas imam svrab, a sutra će to već biti bol, prekosutra će da me peče, nakosutra ću osetiti blaženi dodir anđela, onog tamo dana videću svetlost, pa ću sledećeg dana moći da se posvetim, narednog dana spustiću se na zemlju, i posle tog dana moći ću da proizvodim, pa će sledećeg dana demon ponovo da me napadne, onda će ponovo nastati sumnja, pa svrab, pa bol i tako sve u krug.
Šesti ciklus - Osmi dan
(to je dan koji sam proveo na Kosmaju)
Bio je predivan dan na Kosmaju. Vreme je bilo sjajno, čak sam uspeo i da pocrnim. Atmosfera je bila prijatna, ali i konstruktivna, s obzirom da sam išao u posetu mom bišem Masteru. Bilo je teško izbeći sve zamke, ne brljaj, ne ćuti, misli, ne kritikuj, ne trudi se da budeš zabavan, ne mudrijaj, ne zapitkuj, idi do kraja. U tom smislu, plovio sam uspešno kroz ceo dan. A onda je Master kresnuo temu. Teza izvučena iz Kafkinog dela - "Uvid u pogrešnost nestpljenja, prvi korak ka samoprosvećenju". Oko stola je zavladala neprijatna tišina, svima se digla kosa na glavi. Naravno, Master nije proširio temu, niti je odlučio da je ponovo otvori, ali je očekivao neki odgovor od mene. Mogao sam da ćutim, ili da nešto pametno kažem. Ali pitanje je ostalo u meni i potonulo duboko. Setio sam se Junga i onog što sam čitao o sadržanom i sadržaniku, setio sam se patnje i nestrpljenja apsurdne pozicije moje koja stalno traži novi krug. U stvari, nije mi bilo krivo što sam loš, nego što sam u bljesku video koliko sam daleko od tog uvida. Moj uvid se odnosi na nestrpljenje, više nego na pogrešnost...
Elem, odgovorio sam Masteru pričom o Jungovoj tezi i o tome kako se to odnosi na mene. Bio je zadovoljan odgovorom i dobio sam pohvalu. Njegovi učenici su očito imali teškoću da uopšte lociraju šta je njihovo pogrešno nestrpljenje...
Sad tek znam zašto Misaoni ljudi vole Mastera. Zato što je on hrana za um, blago iz dubine. Kafkina teza ostala je samnom i sledeći dan, evo i još uvek je žvaćem. Strašno je to jer uvid znači realizaciju, a ja se još uvek opirem pogrešnosti. U stvari, znam da je potreban put i proces i znam da on ide izokola, samo sam se malo lecnuo koliko je dugačak, to je sve.
Iz onoliko uvida koliko ga imam, tačnije iz ideje koja povremeno blicne kao mogućnost uvida, radim Rad i trudim se da se redovni viđam sa demonom. Pametno, reče Master, potrebno je stvari raditi polako i pametno. Time se rukovodim.
Čak i sad u trenutku kad se demonski zmaj izvija u punoj veličini i skiće na mene, znam da treba stvari raditi ukroćene glave. Ali taj motor - kako je taj motor nestrpljenja snažan. Neki ljudi ga upregnu i tako glisiraju kroz život. Kakvo iskušenje!
Bio je predivan dan na Kosmaju. Vreme je bilo sjajno, čak sam uspeo i da pocrnim. Atmosfera je bila prijatna, ali i konstruktivna, s obzirom da sam išao u posetu mom bišem Masteru. Bilo je teško izbeći sve zamke, ne brljaj, ne ćuti, misli, ne kritikuj, ne trudi se da budeš zabavan, ne mudrijaj, ne zapitkuj, idi do kraja. U tom smislu, plovio sam uspešno kroz ceo dan. A onda je Master kresnuo temu. Teza izvučena iz Kafkinog dela - "Uvid u pogrešnost nestpljenja, prvi korak ka samoprosvećenju". Oko stola je zavladala neprijatna tišina, svima se digla kosa na glavi. Naravno, Master nije proširio temu, niti je odlučio da je ponovo otvori, ali je očekivao neki odgovor od mene. Mogao sam da ćutim, ili da nešto pametno kažem. Ali pitanje je ostalo u meni i potonulo duboko. Setio sam se Junga i onog što sam čitao o sadržanom i sadržaniku, setio sam se patnje i nestrpljenja apsurdne pozicije moje koja stalno traži novi krug. U stvari, nije mi bilo krivo što sam loš, nego što sam u bljesku video koliko sam daleko od tog uvida. Moj uvid se odnosi na nestrpljenje, više nego na pogrešnost...
Elem, odgovorio sam Masteru pričom o Jungovoj tezi i o tome kako se to odnosi na mene. Bio je zadovoljan odgovorom i dobio sam pohvalu. Njegovi učenici su očito imali teškoću da uopšte lociraju šta je njihovo pogrešno nestrpljenje...
Sad tek znam zašto Misaoni ljudi vole Mastera. Zato što je on hrana za um, blago iz dubine. Kafkina teza ostala je samnom i sledeći dan, evo i još uvek je žvaćem. Strašno je to jer uvid znači realizaciju, a ja se još uvek opirem pogrešnosti. U stvari, znam da je potreban put i proces i znam da on ide izokola, samo sam se malo lecnuo koliko je dugačak, to je sve.
Iz onoliko uvida koliko ga imam, tačnije iz ideje koja povremeno blicne kao mogućnost uvida, radim Rad i trudim se da se redovni viđam sa demonom. Pametno, reče Master, potrebno je stvari raditi polako i pametno. Time se rukovodim.
Čak i sad u trenutku kad se demonski zmaj izvija u punoj veličini i skiće na mene, znam da treba stvari raditi ukroćene glave. Ali taj motor - kako je taj motor nestrpljenja snažan. Neki ljudi ga upregnu i tako glisiraju kroz život. Kakvo iskušenje!
Šesti ciklus - Sedmi dan
Danas, sam opet pisao o Mišku u svetu narodne poezije. Što sam više pisao, sve mi je bilo zabavnije. Nemam unapred pripremljen plan, već samo nižem ideje. Baš mi je prijalo.
Sutra ujutru idem na Kosmaj, pa neću biti tu za sutrašnji post. To ću nadoknaditi u četvrtak.
Evo samo jedna zabeleška koja mi je pala na pamet tokom brijanja.
Ja ne umem da crtam. Ne umem da komponujem ili sviram. Ne umem da programiram. Ne umem da vajam. Moje je da rađam ideje. Čudna mi čuda, svi ljudi misle, elem opremljeni su da rađaju ideje. Tačno! Zbog toga moje ideje moraju da budu naoštrene, naštimovane, poređane i izvajane. Moraju da budu bistre i zdrave, kao što nabolja voda dolazi sa najvećih dubina.
Eto...
Sutra ujutru idem na Kosmaj, pa neću biti tu za sutrašnji post. To ću nadoknaditi u četvrtak.
Evo samo jedna zabeleška koja mi je pala na pamet tokom brijanja.
Ja ne umem da crtam. Ne umem da komponujem ili sviram. Ne umem da programiram. Ne umem da vajam. Moje je da rađam ideje. Čudna mi čuda, svi ljudi misle, elem opremljeni su da rađaju ideje. Tačno! Zbog toga moje ideje moraju da budu naoštrene, naštimovane, poređane i izvajane. Moraju da budu bistre i zdrave, kao što nabolja voda dolazi sa najvećih dubina.
Eto...
Šesti ciklus - Šesti dan
Danas sam umesto klasičnog vežbanja odlučio da napravim jednu priču u stilu "Odaberi svoju pustolovinu", sigurno se sećate tih knjižica. Ko se neseća - klinja! (vidi ovde).
Elem, priča je posvećena mom bratu Mišku, pa je on glavni lik te sumanute epopeje u kojoj će susretati sve likove iz srpskih narodnih epskih pesama.
Obećavam da neću biti mnogo surov prema Kraljeviću Marku i ostalom bašibozuku.
Elem, priča je posvećena mom bratu Mišku, pa je on glavni lik te sumanute epopeje u kojoj će susretati sve likove iz srpskih narodnih epskih pesama.
Obećavam da neću biti mnogo surov prema Kraljeviću Marku i ostalom bašibozuku.
Subscribe to:
Posts (Atom)
