Šesti ciklus - Dvadeset i drugi dan

Nije tako bilo. To se nije dogodilo onako kako su vam pričali. Znam, reći ćete da se meni ne može verovati, da su sva merila obzira odavno prestala da se primenjuju na moj slučaj. Svejedno, stojim pri svojoj tvrdnji. Jednostavno niste bili tamo i ne možete da sudite. Slaba odbrana, razumem to, svhatam i vašu potrebu da me krivog ili pravog razapnete na stubu srama, ali ponavljam.

Nije se tako dogodilo. Bilo je sasvim drugačije. Sećate se kad su došli i promenili ceo svet? I ja sam se kao i vi probudio drugačiji. Moja koža je bila obnovljena, a krv je strujala jače u mojim obrazima. Osećao sam dubinu promene. Počeo sam da se raspitujem kod svojih kolega naučnika. Sa poletom školarca bacili smo se na dešifrovanje problema. Ha! Kakva reč! To je za veliku većinu vas bio blagoslov, a ne problem. Znam, i ja sam osećao dobrobit Njihovog dara. Ali morao sam da saznam više. Uskoro su počeli da stižu prvi izveštaji i već je bilo jasno. Totalna genetska modifikacija! Ne samo da je promenjena srž DNK, već su izvršena i sva morfološka prilagođenja. Kako to da vam plastično objasnim? Jednostavno smo apgrejdovani, ažurirani. Oni su promenili suštinu naše tvari i učinili nas u drugačijim, a u isto vreme potpuno istim. Svako je dobio na raspolaganje idealnu verziju sebe. Kakva divna kob!

Planeta je ustajala i odlazila u kupatilo da opere zube, obrije se ili umije. Meridijan po meridijan, svi ste se shvatali da ste bolji. Niko se više nije žalio na svoj odraz u ogledalu. Svi su postali lepi, mladi, atletski građeni. Svi redom, od svetskih vođa, preko armije beskućnika, do hordi izgladnelih i unesrećenih.

Početnu euforiju neverice zamenio je strah. Osećali ste u dubini, da ste ostali isti. I ja sam osetio tu planinu sumnje. Pa ipak, talas sreće je prostrujao celim svetom. Izlazili ste na ulice i grlili se, plakali zajedno i pokazivali prstom u ljubičasto obojeno nebo. Za trenutak, cela planeta je postala jedna velika molitva.

A onda su pronađeni oni drugačiji. Oni koji nisu promenjeni. Kao talas koji se odbije o betonski kej i rasprsne u milion penušavih kraka, svetom je kolao drugi nalet užasa. Da li je ova sreća prolazna? Da li su ti ljudi vraćeni u stari oblik i zašto? Da li će takva sudbina zadesiti i sve nas? Reakcija je bila munjevita i nemilosrdna. Svi do jednog su ulovljeni. Mučeni su i istraživani, samleveni kroz mašinu progresa i nauke.

Tada sam video ono što vi niste. Zavirio sam u svaku ćeliju i ugledao isti DNK. Ti ljudi su bili dodirnuti, ali ne i promenjeni. Jedan od njih se zvao profesor Zim. Imao sam priliku da se upoznam sa njim dok smo čekali red na njegovu autopsiju. Mirno je pušio poslednju cigaretu i šapnuo mi je istinu. On nije želeo da bude drugačiji. Pokazao mi je svu besmislenost Njihovog postupka. Otkrio mi je sa žaljenjem da će vaša masovna histerija postati novi standard normalnosti. Dekadencija će sada dosegnuti novi stepen. Umesto da nas uzdignu, Oni su nas gurnuli preko granice. Čovečanstvo će se konačno istanjiti, nestati rastopljeno preko granica svoje besramne sujete. Slutio sam to i ranije, ali mi nije bilo važno, bavio sam se samo svojom naukom. Sat po sat, kroz priču, gonjen svojom znatiželjom došao sam do mogućnosti da zavirim ispod svoje nove kože. Svi smo poludeli, razumete li me? Svi! Ja to nisam mogao da dozvolim.

Zato sam ih oslobodio.