Šesti ciklus - Sedamnaesti dan

Oduvek sam znao da sam drugačiji od drugih. To mi je bilo jasno još u obdaništu. Način na koji su sva druga deca balavila i mlatila zvečkom, nije mi prijao. Ja sam bio spreman da odigram partiju šaha kao pravi školarac iako nisam umeo da vežem svoje pertle. Oh, sa tuđim pertlama je išlo lako, ali nikako nisam mogao da ponovim ceo postupak inverzno, to jest, na sebi. Ma i po tome sam se razlikovao, jednostavno nisam mario za pertle i portikle. Ja sam gledao u budućnost, video sam iza vela svakodnevnice.

Kad sam pošao u osnovnu školu, već mi je bilo muka od svega. Toliko sam se razlikovao od drugih klinaca, da mi je to bilo nepodnošljivo. Njihovo ponašanje mi je bilo nepodnošljivo banalno. Odlučio sam da ih ignorišem. To mi je veoma teško padalo, zbog toga što nisam mogao da ih u potpunosti informišem o tome koliko su svi oni pogrešni i prizemni. Tad još nisam jasno video tu viziju, nisam imao svoju, tako da kažem, aktivnost kojom bih dokazao koliko sam napredniji od drugih.

Zato mi je laknulo kad sam prešao u srednju školu. Tamo sam mogao da otvoreno briljiram u svakom pogledu. Prestao sam da primećujem masu i počeo sam da im se obraćam preko medija, a ne direktno. Vodio sam tok školskog života putem školskih novina. Na velikom odmoru sam odlazio u kancelariju i primao najucveljenije učenike i tešio ih savetom. Tiskali su se u gomilama ispred vrata i čekali svoj trenutak susreta samnom. Veoma često sam ispravljao profesorke, jednu sam čak i ošamario zbog toga što je uporno grešila i nije htela da uvidi svoju pogrešnost. Znam, nije lepo od mene, ali već tad sam došao u fazu u kojoj me je ljudska glupost povređivala poput noža.

Na fakultet nisam ni išao. Zašto da gubim vreme? Posetio sam jednom ili dvaput to ogavno mesto, tobož riznicu znanja. U stvari, fakulteti su kao fabrika za preradu ribe, samo melju ljude i izbacuju ih upakovane kao sardine. Bio sam na iskušenju da zađem među taj brucoški svet i pomognem im, ali moje dužnosti su postale kosmičke i činilo mi se nedolično da trošim svoje vreme na problem koji je mogao da se reši prosto jednim pakovanjem dinamita.

Zato sam morao dalje, prolazio sam kroz faze brzinom munje. Juče sam bio romantik, samuraj, sutra već budistički monah, prekosutra sadu, guru, Braman! Moj razvitak je transcendirao ovu duhovnu stvarnost i odveo me do samih granica postanja. E, tu sam već postao malo nervozan. Razumite me! Nalazio sam se pred ogledalom. Trebalo je stati pred njega, videti sveukupnost i reći - Tat tvam asi! To si ti! Brinuo sam se kako će stvarnost podneti da me ugleda i shvati da sam ja nešto drugo! Nisam želeo da budem odgovoran za cepanje prostorno-vremenskog kontinuuma, znate. Bar ne još...