Moje misli plutaju, od njih ne vidim šta je ispod površine svesti. Ne postoji sledeći trenutak, samo ovaj sada. Malo mi je hladno, osim u licu. Da mogu da se znojim, verovatno bih sad brisao graške sa čela. Nisam zabrinut, naprotiv. Ostalo mi je još veoma malo vazduha, a to znači veoma malo života. To vremena što imam, ispunjava me. Zato nisam u žurbi. Moje vreme je rastegnuto je preko celog mog postojanja.
Setio sam se porođaja. Oči koje gledaju u granicu poznatog sveta. Svest koja klizi do same ivice konačnosti. Ne znamo šta je sa druge strane. U tom trenutku, ona je mogla da postane neko drugi, nešto vanzemaljsko. Mogla je da umre, ostane na dnu, kao ja sad. Nešto u njoj se menjalo. Za trenutak je stala na liniju i onda se vratila nazad. Ustala je i donela novi život na ovaj svet. Kao da je nešto u njoj porodilo nju samu.
Gledam u instrumente. Još pedeset bara. Na ovoj dubini, to je još minut, možda dva. Smejem se, ali čujem samo žubor svog disanja. Ponovo se susrećem sa njenim očima. Pogled joj pliva, kao na ulju. Uplašeno me gleda. Zašto? Ništa strašno se ne dešava, ljubavi moja. Sedim i čekam kraj, čikam granicu. Zagrliću te, znam da možeš da me osetiš, čak i kroz skafander.
Probudio sam se u svetlu, okupan toplotom i okružen mehurićima. Snažnim zamasima, plivao sam uvis, ka površini. Učinilo mi se da sam opet onaj stari, pribran i orijentisan. Već sam gledao na časovnik, pravio novi proračun, prilagođavao parametre, pratio vođu, brinuo se i za druge. Ali kada sam dospeo u čamac, kad je moje smežurano lice dodrinula njena topla drhtava ruka, znao sam da nisam isti. Znao sam da je negde dole u magnovenju ostala moja granica.
No comments:
Post a Comment