Šesti ciklus - Devetnaesti dan

Uauuh. Vreme je da predahnem. Saznao sam danas toliko mnogo o sebi i to sve onih najgorih stvari za koje sam znao da su u meni, a lagao sam sebe da su se popravile za ovih godinu dana. Najvažnije je to što sam saznao da neću moći da se opametim samo čitajući Junga, to jest, kopajući u prošlost. To je samo deo puta. Tačnije, onaj deo koji će ukloniti psiho-probleme, ali ne onaj deo koji će me naučiti da fokusirano mislim. Religičnost redovnog pisanja je jedna vrsta discipline, ali zapravo ono što mi nedostaje je duboka misao, konstantna misao, ideja. Evo i sad pokušavam da napravim kao da izgleda da ja nešto mislim samo ne dovoljno. A činjenica je da me mrzi da mislim pa i najmanje, evo ti primer sa pričom o ronjenju. Ispala je loša jer me mrzelo da produbim misao. Nisam mogao da izdržim ni to malo. A mislio sam da ću uz Necu moći da uhvatim koji trik kao da se može u razgovoru sa majstorom napredovati ako i sam nisi majstor. Jer nije strašno ako nisi, samo moraš da slediš, da se predaš. Ok, strah je nestao, ali postaješ neupotrebljiv, a zbog čega? Pa zato što te mrzi da se potrudiš da misliš i zato što kuljaju one stare stvari, postaješ balvanast a to je samo zbog nemisli.

Nema tog šteka, bad guy, sunovrat, jedino tako će moći napred. Ponovo u ceo ciklus, ponovo skok sa tog uzanog parčeta duše. Nije čudo što demon šapuće, hoće da reši problem tako što će da pobaca sve sa tog malog parčenceta, da ostanem samo ja. Užas. Zlokob. Dakle, to je potrebno, skok. Da, borba je glavna sa mrzom, ali ne fizičkim, već tim misaonim. Digni abdomen!