Šesti ciklus - Dvadeset i prvi dan

Došlo je vreme da se pitamo dokle će Stranac ostati među nama. Primili smo ga u dobroj veri, kao što svakoga primamo. Jeo je naš hleb, pio našu vodu i milovao naše kćeri. Sa sobom je doneo mnoge neobične stvari i zadužio nas. Ali ovde je već drugu generaciju i vreme je da preispitamo odluku naših dedova.

U časovima očajanja, odlazio sam u krater Dolaska. Sedeo sam na obodu i posmatrao duboki ožiljak na licu zemlje. Čudio sam se neobičnoj hrpi kamena i metala koja se pušila i još uvek se puši. Moj um nije mogao da pojmi misteriju tog mesta. Kako je moguće da je Stranac živ posle stotinu godina? Zašto je mesto Dolaska još uvek u plamenu?

Sedeo sam, dakle i proganjale su me misli. Nisam uspeo da se smirim, a sažvakao sam već tri cela Lista. Osećao sam peckanje u mišićima i znao sam da je vreme da se vratim u selo. Ipak sam ostao. Od čitavog roja misli ostala mi je samo jedna. Pokušao sam da je uhvatim, ali je ona kao uznemirena muva mahnitala u mojoj glavi. Nisam mogao više da je pratim i onda sam pogledao duboko u ponor. Moja svest je putovala u tamu dok nisam dospeo do hladne barijere. Nemirna misao je sada bila iznad mene, video sam samo njen odraz u vodi. Spustio sam svoje biće u barijeru i prošao na drugu stranu, tamo gde je vrelina zmajeve zone. Radoznala, misao me je pratila. Počeo sam da osećam tu vezu. Vratio sam se, korak po korak i odmah sam zazvao ovaj skup. Moram da vam kažem istinu.

Stranac ne postoji! On nije živ. Kao što je mesto njegovog dolaska samo naizgled večno, tako je i on prolazan jer je stvoren, a ne rođen. Zato podignite kamen, braćo moja. Došao je trenutak da ga zatučemo, pokvarimo, iskidamo i zavirimo u njegovo metalno telo.