Šesti ciklus - Dvadeset i osmi dan

Sedeo sam na kamenoj klupi, u vlažnom hodniku. Hvatala me je trema, kao i svaki put pred nastup. Nervozno sam cupkao nogom i pokušavao da saberem misli. Da sam se bar setio nečega, bilo bi mi lakše. Čeznuo sam da dođem do jedne rečenice, ili jedne reči koju bih mogao da ponavljam kao mantru i oteram treperavi strah koji mi se usadio duboko u grudi. Ustao sam i počeo da cupkam, pretvarajući se da se zagrevam. Razmrdao sam šake i raskrckao sve prste, kolena i skočni zglob.

Prirodno je da se plašiš, konačno sam rekao sebi. Sve je u redu, to je samo trema i prestaće čim stupiš na scenu. Moje telo je reagovalo, drhtavica je uminula za trenutak, a onda se vratila i ščepala me za vrat. Mrzeo sam to kad mi se grlo naglo osuši a na ustima pojavi žeđ. Potražio sam čuturicu, ali sam odustao. Znao sam da će me od hladne vode poterati na pišanje, a tek me je čekao adrenalinski udar. Sramota bi bila da se upišam pred celom publikom...

- Krećemo, još samo malo - prišao mi je Valde. Osmehnuo sam mu se. Pokušavao sam da pročitam na njegovom licu, šta će biti samnom. Da li me gleda s prezrenjem ili misli da ću se dobro pokazati? Njegov sedi brk je ostao miran, a u polutami hodnika nisam uspeo da vidim dobro njegove oči.

Prišao sam vratima. Sa druge strane se već čuo huk publike. Nerazgovetno sam čuo kako ceremonijal-majstor animira ljude i konačno objavljuje moje ime. Rešetkasta kapija se podigla uz škripu i zveket čekrka, a sluge su otvorile drvena vrata i ja sam istrčao na pesak arene.

Znao sam da je publika tu, skoro na dohvat ruke, ali nisam video lica. Brojne baklje i lampioni nisu bacali dovoljno svetlosti. Čuo se huk mase, kao jedan glas sazdan od hiljada pojedinačnih galama. Više nisam imao tremu. Pokušao sam da se nasmejem i da mahnem mojim fanovima. Glupavo, eto tako sam se osećao. Ali više nisam imao vremena da se bavim strahovima i brigama. Potegao sam mač i osmotrio mog protivnika. Čekao me je krvav posao...