Šesti ciklus - Četrnaesti dan

Hodali smo opušteno, ploveći kroz masu. Mimoilazili smo se, kao slučajno, i jedni drugima slali znake laganim pokretom glave. Sve je bilo spremno, kucnuo je čas. Uputio sam se ka liftu. Iza mene su stajali moji najbolji prijatelji. Znao sam da mogu da se pouzdam u njih. Oni su znali da mogu da mi povere najvažniji zadatak. Kod mene je bila bomba. Svi smo zajedno u ovome, ali ja ću presuditi tiranima. Moj prst će biti na obaraču.

Lift nas nosi iznad ljudi, visoko u kancelarije u kojima caruju aparati. Vrata se otvaraju i ja već znam da su oni tu. Čekaju nas. Znali su da ćemo doći. Kao u usporenom snimku, oficir urla na oklopnike. Bacamo se u trk. Čuju se prvi rafali. Dolaze negde iz daljine.

Utrčavam u mračnu prostoriju. Pravo u zasedu. Dok padam na zemlju, vidim užas na licima svojih saboraca. Plan je propao.

Ne, ne može tako.

Hodamo kroz masu ljudi. Ugledam Majkija, klimnem mu glavom. Zastanem ispred jednog izloga i uhvatim Selenin pogled. Namignem joj i naglo menjam pravac. Idem ka liftu. Ponašam se kao i svaki drugi građanin. Glumim da sam nervozan i frustriran čekanjem. Ulazim u kabinu, iza mene su Pop, Anja i Levi. Pritiskam dugme pogrešnog sprata.

Znam da nas čekaju i ovog puta me neće iznenaditi. Uzdižemo se daleko iznad običnog sveta, u bogovske visine kancelarija direktora korporacije. Iz lifta istrčavam u hodnik, znam da se negde alarm već oglasio. Čujem Majkijeve rafale. U jednom skoku se spuštam niz stepenice. Pištolj mi je već u ruci. Oficir urla, pena prska sa njegovih usana. Kasno je za njega, već je pao, a sa njim i ustrojstvo komandovanja. Pop i Anja ostaju da očiste sprat. Levi i ja se probijamo do glavne komore. Imamo sve šifre, prolazimo bez zaustavljanja, mi smo rešeni da uništimo ovaj veštački svet.

Stupam u komoru, osećam se kao komarac na dnu silosa. Ostao je još samo jedan stepenik. Postavljam bombu na vrh Računara. Okrenem se! Iza mene je džinovski robot. Prokletinja je aktivna! Svi ginemo u jednom bljesku. Izneverio sam svoje prijatelje još jednom.

Ne, ne može tako.

Probijam se kroz masu ljudi i hvatam zavereničke poglede mojih drugova. Ulazim u kabinu lifta, oni su već tu, čuvaju mi leđa. Oni ne znaju da li ću ih i ovaj put izdati, ali su tu uz mene. Penjemo se visoko, visoko skoro na sam vrh korporacijske zgrade. Pre nego što sam se iskrao u hodnik, Majki me je uhvatio za rukav.

-Nemoj me izneveriti ovaj put.

On zna.

Klimnem glavom i zaustim nešto da mu kažem, ali ne mogu. On već zna. Trčim ka glavnoj komori, nestrpljivo ubacujem šifre, guram se kroz poluotvorena vrata. Uskačem na platformu, penjem se ka vrhu silosa. Pravim se da nisam ugledao džinovskog robota, čekam da napravi prvi korak. U trenu se menjam, postajem metalan i golem. U treptaju oka, ja sam robot i pariram udarac! Zaseda u zasedi! Moja ljudska volja čeličnom pesnicom smrska robotski život. Ništa me ne zaustavlja, na vrhu sam. Postavljam bombu u ležište.

Okrenem se još jednom. U dnu silosa vidim Majkija, Anju, Popa, Levog, Selenu. Ne mogu da pritisnem dugme. Ne mogu da uništim svet. Žao mi je prijatelji, moraću da vas izdam još jednom.