Šesti ciklus - Dvadeset i peti dan

Već danima sanjam zaron, pod punom ronilačkom opremom. Ista ona aktivnost koju sam toliko puta ponovio u svojim tinejdžerskim danima, uz oca avanturistu. U snu je i on prisutan, tu je i cela ekipa, razni muškarci i žene u neoprenskim odelima, mokri, raščupani, uzavrli od uzbuđenja. Prostor u kome se nalazimo je nekad otvoren, plaža ili kamp, češće zatvoren kao neki bazen ili kao neka naučna institucija, možda neka ronilačka barkasa. Sanjam svaki korak pripreme za ronjenje, proveru opreme, punjenje boca, fizički pregled, da li si sigurno zdrav, da li te nešto boli, kako su ti sinusi, curi li ti nos? Ponekad, moj otac hoće da me ubije. Ponekad je to samo sitna pakost ili sabotaža opreme, zavrne mi bocu ili mi sakrije masku. Ali to nije glavni doživljaj. Zaron je glavni horor u mom snu. Uvek se odvija u nekakvom plićaku, hodam ka dubokoj vodi, posrnem, padnem. Zagnjurim lice u blatnjavu ili peskovitu vodu. Zaron je bez orijentira, samo propadam u dubinu i ne znam da li sam još uvek u plićaku ili sam na dnu mora. Kao bačen u svemir, kao živ zakopan, zaranjam u mutnu vodu. Jedva dišem, oko mene nikoga, samo snoviti nagoveštaj da sam odgovoran za neke ljude. Ali ja ne umem da vodim ronjenje, pustite me da ronim sam. Već u sledećem trenutku nikog nema osim mene, moj zaron postaje incident, pad. Ne postoji kraj, san se uvek prekine. Nekad se vrati na početak i onda sve kreće iznova, pregled opreme, uzbuđeni ljudi, korak, posrtaj, blato, dno...

Nekad se san preseli u neki drugi svet. Idem da kupim hleb od pekara koji mislima oblikuje pogače. On ih pravi tako da su za svakog drugačije, u skladu sa njegovim podsvesnim. Jedan hlepčić se otme kontroli i odleti. Gazda uzleće da ga dohvati, jure se preko krovova grada i između oblaka. Ja to sve pratim, kao kamerom. Onda zli hleb eksplodira, a gazda se vrati u obliku astralnog mehura. Ja sam samo hteo četiri vekne hleba. Moji drugari i drugarice su došli da prespavaju kod mene. Svega ima, ali nema hleba.