Tuga
Negde početkom prošloga veka, u nekom gradu u Rusiji, stari kočijaš Jona Potapov žudeo je da susretne čoveka. Nije mu bilo do vožnje, već do priče. A sneg je napadao i gotovo prekrio i Jonu i sablasno mršavog konjića.
Kad je žustri oficir zatražio vožnju, Joni se učinilo da se njegova sreća promenila. Pokušao je da zapodene razgovor, ali putniku nije bilo do priče. Pravio se da spava. Oficira je Jona ostavio ispred jedne krčme i tu je u istoj tišini, pokriven snegom, dočekao nove putnike. To je bila bučna trojka pijanih drugara. Ponudili su bezočno nisku cenu, vređali su i udarali kočijaša, ali se Jona svejedno radovao društvu. Pominjali su izvesnu Nadeždu Petrovnu. Izgledalo je kao da će Jona uspeti da zapodene razgovor, ali pijanci mu dobaciše novčić i nestadoše u mraku.
Jona zavapi u sebi. Tuga ga je razdirala. Zar na svetu nije bilo nikoga da čuje njegovu priču o smrti koja je zakucala na pogrešna vrata? Čak je i dokoni čistač dvorišta oterao starog kočijaša. Jona se sklonio se u kraj i predao svojoj tuzi. Nije mogao da zna da u ovom trenutku ne postoji nijedno ljudsko biće koje želi da mu se obrati. Vratiše se u štalu, u topli kutak.
Konjče ga je slušalo i zajedno sa slamom, grickalo kočijaševu tugu.
No comments:
Post a Comment