Šesti ciklus - Dvadeset i sedmi dan

Tuga
Inspektor K. je mrzeo noćne slučajeve. Tako je, naime, on zvao prijave koje su dolazile u gluvo doba. Ako se slučaj ne rasvetli do zore, trag će se ohladiti, a policijski arhiv će dobiti još jedan poduži izveštaj o neuspehu. Inspektor K. je mrzeo izveštaje.

No, šta je tu je. Već kad su ga isterali iz kancelarije u hladnu peterburšku noć, inspektor K. je bio rešen da posao obavi do kraja. Prvi svedok je bio konjić, mršava karikatura od kobile. Za jedan tren, inspektor K. je pomislio da odmah pređe na drugog svedoka, ali avaj, kobilica je bila jedini očevidac.

- Znači, jeli ste seno, a on je nešto pričao? O čemu je pričao? Samo se srušio? Hvala, vam građanko...ne, ne brinite, potpisaću izjavu umesto vas. – reče inspektor K.

Možda bi se neki drugi policajac postideo što uzima izjavu od četvoronožnog svedoka, ali ne i inspektor K. Cenio je temeljnost iznad svega.

Pijani mladić bio je sledeći na spisku svedoka. Da li treba reći da je inspektor K. mrzeo pijane svedoke?

- Pili ste, dakle, kad je građanin Potapov došao u štalu? Niste pili? Već ste bili zaspali? Ne sećate se šta je građanin Potapov govorio? Dajte se saberite, čoveče, policijski posao je u pitanju!

Inspektoru K. je postalo jasno da slučaj neće moći da zaključi ovde i sada. Morao je u noć na sneg, u trku sa vremenom, sledeći put kočijaševe službe. Iskusnim okom policijskog inspektora, K. je pronašao trag kolskih točkova. Sledio ga je do jednog dvorišta. Čistač je napao inspektora K. ali je ustuknuo kada je prepoznao predstavnika vlasti.

- Znači, oterali ste ga? Stajao je u snegu? Izgledao je kao uboden nožem? Presamićen.

Inspektor K. je uredno zapisivao izjavu u svoju crnu beležnicu. Inspektor K. je mrzeo osorne ljude koji ne vrše svoju građansku dužnost. Njuška tog čistača mu uopšte nije imponovala. Nastavio je da prati kolotrag, kao da sledi reku uzvodno, ka njenom izvoru. Ironijom sudbine, put ga je vodio ka Policijskom mostu. Inspektor K. je osećao taj kosmički vic. Sneg još ne beše pokrio tragove stopala, dvojica krupnih ljudi i jedan sitniji, reklo bi se pogrbljen, sudeći po nejednakom otisku.

- Hm...trag smrdi po nasilju. – reče sam za sebe inspektor K.

Inspektor K. je mrzeo nasilje. Umeo je da ga namirše u vazduhu, u dokaznom materijalu, u kolskom tragu koji je, kao mesečar, počeo da prati.

- Ovde su ga udarili, konjić se povodio. Ovde je ošinuo kljuse, verovatno da ugodi bahatoj gospodi. – mrmljao je za sebe inspektor K. prateći trag kroz ulice Peterburga. Zaustavio se tek isped jedne krčme u Viborškom kraju. U krčmi je odavno proglašen fajront. Inspektor K. je pokucao snažno na vrata i silom svog policijskog autoriteta uspeo da natera debelog krčmara da mu otvori. U zagušljivoj gostionici sedeo je još samo jedan gost, razdrljeni oficir.

Inspektor K. je, naravno, mrzeo razdrljene pijane oficire. K. je zastao na vratima, onjušio ustajali vazduh i ustremio se na svedoka.

- Znači pokušao je da vam se obrati nekoliko puta? Pričao je o smrti? Sin je umro od bolesti, groznica, šta li je? Sudarali ste se s ljudima? Zanimljivo. Kočija su se klatila i vrludala po ulici. Zatekli ste građanina Potapova gotovo zatrpanog u snegu?

Inspektor K. je izjurio na ulicu. Kao mahnit je potrčao niz Viboršku cestu, kao da pogledom pokušava da pronađe jedna rasklimatana kočija sa tankim, mršavim kljusetom. Srce mu je tuklo, snažno, nepravilno. Osećao je kako ga guši u grudima. To je to!

- Starac je umro od tuge! – zaključio je inspektor K. i naslonio se na zidić pored reke.