Šesti ciklus - Jedanaesti dan

Vratio sam se malo unazad. Učinilo mi se da sam nešto video, ali toga više nije bilo. Požurio sam kući. Imao sam utisak da će se svakog časa to ponovo pojaviti. Znao sam da me prate. Kada će me pronaći, bilo je samo pitanje dana. Autobus je brzo stigao. Nisam zagledao lica ljudima, znao sam da će me paranoja samo još više umoriti. Zadremao sam u sedištu i probudio se tek nešto pre moje stanice. Na pijaci sam kupio jabuke. Nisam išao kod iste prodavačice, tražio sam neko novo lice. Na kraju sam ih kupio od onog seljaka, njegove su ipak najbolje. Jedem samo sortu Ajdared.

Laknulo mi je kad sam došao kući i zaključao vrata. Iz predsoblja su vonjale čizme i cipele, a sa krova je dolazio smrad mačije mokraće. Pogledao sam rupu iznad ogledala. Znao sam da pacov neće iskočiti iz nje, pa sam nastavio pravo u kuhinju. Moje čarape su opet pobegle iz korpe i dopuzale do fotelje.

Ostavio sam jabuke na kuhinjskom stolu i prelio vrelom vodom ustajale sudove. Nisam imao snage da ih sada perem, ruke su mi se tresle. Osim toga, još nije počelo da bije na crkotinu iz sudopere, a to je bio dobar znak.

Zatvorio sam prozore. Bili su prljavi. Nekad mi je to smetalo, a sad mi je odgovaralo. Oni nisu mogli da me vide kroz zamućena stakla. Znao sam da me gledaju, tu su baš iznad oblaka.

Sivilo. Zuji kompjuter. Na krevetu leš.

Uzdahnem duboko i odlazim u kupatilo. Sednem, dobro se iskenjam. Opet nema papira.

Dobro sam istrljao ruke i vratio se u kuhinju. Nož. Uzeo sam nov nož i seo u fotelju. Primaknuo sam sto i seo da jedem. Šta danas? Sisa? Najbolje sam čuvao za kraj.

Odsečem veliki komad gruda. Zagrizem u slatko meso. Drhtim od uzbuđenja dok kidam ljudsko tkivo i proždirem ga. Znam da će me pronaći, svakog trenutka će pokucati na moja vrata, razvaliti ih i povikati – FBI! Ali sada, dok me adrenalin udara, endorfin miluje, a slatka krv curi niz moju bradu, sada je svet moj. Samo moj.