Šesti ciklus - Dvanaesti dan

Nekada davno, dok je svet još bio živ, male stvari su bile mnogo uzbudljivije. Radovao sam se šarenim slikama na kutiji. Drhtao sam u slatkoj strepnji, da li će me ona pogledati. Svaka igra je bila samo jednom polovinom u ovom svetu, a drugom potpuno u mojoj mašti. Mislio sam da taj osećaj nikad neću uspeti da povratim. A pokušavao sam da ga dosegnem uz pomoć ludila, obesti, raznim vrstama impulsivnog i preteranog ponašanja. Čak sam i seo da pišem, naivno verujući da će me otiskivanje u nepoznato, jednog trenutka ukotviti na ostrtvu Drhtaja srca moga.

Danas mi se taj osećaj vratio. Osetio sam da se praznina popunila, ali samo do pola - kao što i treba biti. Druga polovina se krila u mom snu.

Hodam nepoznatim prostorom, lebdim. Kao balon, penjem se u vis, prolazim između komično ozbiljnih lica tinejdžera. Sve im je bitno. I kako izgleda papirna kapa na njihovoj glavi, poslednji krik mode, i kako hodati pravo, a gledati sa strane, i ko je s kim zastao da se rukuje. Plutam iznad njihovih stolova, ulazim u njihove sobe. U svakoj prostoriji pokušavam da pogodim, ko tu stanuje? Kako izgleda osoba koja je iza sebe ostavila ovaj sto.

Slatka jeza ispita. Kako je lepo kad ne moraš da se ponašaš kao da je sve to važno. Zategnut i opušten, putujem kući. Oh, tek sad mi sleće na dušu lepota tog čina. Idem kući!

Plačem od sreće...