Trinaesti ciklus - Peti dan

SNOKRADICE 1

Ubili su me.
Na megdanu kao što i priliči vitezu.

Noć pre boja, večerao sam sa vojvodom Balšom. Sedeo je na divanu i pijano nas odmeravao. Oči su mu već bile užareni topaz prošaran rubinskim žilicama. Vino mu se cedilo niz bradu. Govorkalo se da je nikada nije rezao ni češljao i da je toliko otvrdnula da može da odbije handžar. Skidao je prsten po prsten i bacao kneževima. Trpali su zlato u nedra i blagoslovili Balšu Velikog. Brundao je da mu prinesu još pečenja. Glavom je dao znak slugama da me posluže. Dobio sam veliki komad plećke. Oklevao sam da je dotaknem. Boljari su me streljali pogledom. Stracimirovićima, Đurđevićima i Balšićima iznosilo se najbolje meso. I Kosačama, naravno, Vukčićima i Hercegovićima. Ipak su najbliža rodbina vojvodina sa ženine strane.

A ja? Golja. Lukić iz Blatišta. Nikad boja nije video, golobrad i zelen. Lovio pralje i utve po jezeru, šaputali su mi iza leđa. Izjahao umesto oca mi, kneza Tvrtka. Poštovali su ga i Balša i Stjepan i Kotroman i sve velike vojvode. Plašili ga se zato što se iznenada povukao u močvaru i podigao dvor, kažu, uz pomoć vila. Jedina vila u kući bila je mati Katarina, sestra kraljice Elene. Okuražio sam se, izvadio nož i odsekao zalogaj.

– Fino, fino momče! – gunđa vojvoda – Nije fukara kao naši.

Momci se smeju. Balša ih podstiče na grohotne urlike.

– Nadam se da fino jašeš, rođo, kao što fino i mezetiš?

Ćutao sam. Vojvodi se ne odgovara. Meso je bilo dobro zabibereno. Močio sam ga u trpki umak od ribizli.

– Jesi li već za ženidbu? Nego šta si? Kad se posle mejdana ovenčaš slavom, daću ti moju kćer Jevdokiju za ženu. Čuješ li? - brunda Balša.

Pretrnuo sam, ne znam da li me vojvoda šupa ili ne.

– Bogom brate veliki vojvodo, daće hrišćanski bog, baš tako će biti.

Balša se nije nasmejao. Odobrava mi i proliva krvavu tečnost iz pehara. Podigao je čašu i sluge su priskočile da natoče još vina. Večera je trajala do kasno, ali sam se povukao kad su Ignja Joković i Uglješa Mraković potegli noževe i uhvatili se u kosti. Iskrao sam se i odšunjao do štale. Timario sam Ljubešu i pokušavao da se prisetim je li Jevdokija ona ćopava ili ona ćorava.

* * *

Konja sam izgubio posle juriša. Jahao sam sa vojvodinim momcima, koleno uz koleno. Naperio sam teško koplje i podbo Ljubešu. Udar je bio strahovit. Borbeni red azapa raspršio se kao jato vrabaca pred sokolovima. Razgonili smo ih tamo i onamo. Ruka mi je utrnula od podizanja i spuštanja buzdovana. Pratio sam zov krvi i izgubio se u prašini. Nisam primetio kada sam se odvojio od buljuka vojvode Balše. Krici ranjenih protivnika i povici pijanih vitezova stopili su se u megdanski poj.

Obreo sam se na proplanku pokraj vode. Potok je penušao kao rujno vino. Vrbak je ispljunuo nekoliko gazija. Okružili su me. Odbacio sam šestoper i potegao sablju. Kopljanik me je udario postrance, jedva sam se održao u sedlu. Strelice su šuštale, uzalud tražeći prorez u oklopu. Gradio sam se štitom i izmahnuo na pešaka koji je pokušao da mi dohvati čizmu. Okrenuo se u mestu kao plesač i pao u travu. Dva bašibozuka pohrlila su istovremeno ka meni. Pokušao sam da ih izbegnem, ali Ljubeša nije mogao hitro da se okrene na mekanoj zemlji. Trozubac me je pogodio u grudi. Tresnuo sam na ledinu i odmah se uspravio. Dorat je ciknuo. Gazije su ga skolile i gurale ka rečici. Doviknuo sam nešto, ali su skočili na mene kao psi na vuka. Lice mi se zarilo u blato. Više nisam osećao ruke. Čekao sam čeličnu hladnoću smrti. Čim je strelac presekao vezice i podigao štitnjak, bodeži su mi se zarili u plećku. Navrla je krvca, boje rubina, boje ribizle.

SNOKRADICE 2

Bele kobasice neće dočekati crkveni zvon. Takav je običaj. Uostalom, pokvarile bi se do ručka. Sveža teletina melje se sa mesnatom slaninom. Začini se peršunom, limunom, indijskim orahom, đumbirom, crnim lukom i kardamonom. Tako dobijenom pastom pune se sveža svinjska creva i seku na kobasičice, ne duže od raspona između palca i malog prsta. Domaćica veoma kratko kuva vajsvurst u belom vinu. Kad izvadi gotove hlepčiće iz pećnice i stavi novi pleh, biće vreme da posluži kobasice.

Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka. Čitaju sa zidova istoriju gostionice Regaler. U prošlost ih nosi muzika bavarskog harmonikaša. Melodija skakuće u krug. Od nje zalepeću punjeni fazani, migolje se preparirane vidre, namiguju pozlaćene trofejne lobanje srndaća. Prva slika prikazuje rumenog starca. Stoji ponosno na kamenu temeljcu. Iz kola vire zajapureni, ali nipošto umorni neimari. Sa druge slike šepuri se parni traktor. Iza je brvnara okićena cvećem. Grade se štala i ambar. Na trećoj je slici široka dvospratnica blago zakošenog krova. Drvena tabla hvali mlekaru, pekaru, mesaru, pivaru i zoološki vrt. Da je fotografija starija svedoči mladost gazde i gazdarice. Ona je u venčanici a la Džeki Kenedi, on je u koži i čoji sa prigodnom peruškom na šeširiću. Istočni zid popločan je pohvalama, zahvalnicama, priznanjima, poveljama i odlikama koje porodici Regaler dodeljuju šahovski i fudbalski klub "Bavarska šuma", sportsko lovačko društvo "Matias Klostermajer", društvo za zaštitu muzikanata "Kurce dirndl", pokret gorana "Bajer", institut za zaštitu bavarske kuhinje "Rajnhajcgebot", akademija za kobasice iz Pasaua i hor penzionera "Arion". Na naspramnom zidu je samo grb viteza Urliha fon Regalera. Nakošen crveni štit, sa crnom lentom i crvenim krugom u sredini. Istina, traka je bend sinister, što ukazuje na bastardno plemstvo. Potpis nadopunjuje porodičnu istoriju beležeći da je Urlih uspeo da se oženi Valentinom, ćerkom vojvode Fon Bavaria-Landshuta.

Gospodin Regaler prestaje da svira harmoniku. Široko se osmehuje ispod zašiljenih brkova. Klima bundevastom glavom i odlaže instrument. Po mirisu prepoznaje da gazdarica donosi doručak. Vreme je da ustane, nazuje gumene čizme i namiri krave, konje, patke, guske, koze, ovce, zečeve i svinje. U gospođi Regaler nema plemenite krvi, ali ima nešto od duha vojvotkinje Valentine. Čak i u pamučnoj trenerci iz vremena Dojče Demokratiše Republik, deluje kraljevski. Kratka pepeljasta kosa u stilu princeze Dajane, još je prošarana plavim pramenovima.

Gospođa Regaler spušta porcelansku činiju na drveni sto. Bele kobasice plutaju u vinu u kome su se kuvale. Uskoro stižu i sveže zemičke i perece, senf, čaj od začinskih trava, sok od narandže, tonik od šargarepe i krigla svetlog piva. Tata, mama, sin osnovac i ćerka srednjoškolka prionjuju na bavarski doručak.