Glava mi je potpuno prazna, sav sam se pretvorio u jedan veliki grč. Na pragu sam velikog otkrića i velikog prodora. Hvata me uobičajena treskavica od napretka. Okrećem glavu od vode i kajem se u isto vreme. Ali mislim da je gotovo, mislim da ću ovaj put skočiti napred, bez obzira na ludu glavu. Toliko mnogo žica koje kidaju naše biće, toliko mnogo uslovnosti, toliko mnogo nemogućnosti, a tako jednostavni zadaci. Ne...
Moram da obratim pažnju na to kako ulazim, važno je da slušam njih i da pumpam stanje...misli na taj paralelizam, Oskar-Sarkastikus. Diži vokal u prvom čitanju, sve više i više, otvori grlo. Dva kruga sa odelom, dok oni zamaknu pa onda izlazi, kad zamaknu drugi put, ulazi i sprovede ceo onaj dečiji zez sa cipelama, počni da fiksiraš te akcije. "Uletanje, prikazivanje, sletanje" i opet dva kruga pa odlazi. Drži stanje iza zavese. Ulazi da diriguje-pokaže gostima-pravi kakofoniju-utopiju. Znači promenjeno je, ulazim kad jeca prođe songom pored zavese (polako ulazi, kao što je i bilo). I stane. Kad se završi druga strofa, okret i ide napred u ono isto. Stane, sporije i naznačnije uzimanje dima u onom delu kad stane preko puta maše. Izvuci svu histeriju iz svih akcija. Treća kakofonija, isto tako, bez histerije, čak ni u besnom trku. Kad se zaustavljam iz krugova, egzaktan stop, promena tempa, unutrašnja intencija. Plakanje polako, sve napred, take time...mikrofon...izlazi i fejd kad sam već izašao. Dijalozi, dobro naučiti, držati stanje. Tik uz zavesu, okret na ko ste vi, korak napred pre monologa.
No comments:
Post a Comment