Deda Aleksije je jedne večeri predao mač i prsten mome ocu Deriku. Baka je otišla sa dedom, a mama je ostala u svojimo odajama. Plakala je. Uvek znam kada ona plače. Moj brat Alister je bio pozvan da jede sa odraslima. Znao sam da to znači da se deda neće vratiti. Posle nekoliko nedelja upriličena je jedna tužna večera u čast očeve titule. Car je potvrdio da je Derik Istmur Hokvud punopravni grof Istočnog Leminkainena. Mi, deca, dobili smo po čašu vina i komad kolača od ruma. Baka je posle toga otputovala u manastir na Pentatojh. Na rastanku me je čvrsto zagrlila. Mirisala je na paljevinu. Otac je provodio vreme u upravljanju pokrajinom, a majku sam viđao sve manje. Alister je dobio svoj rapir i počeo je da odlazi kod Majstora Krispina. Ja sam još uvek učio porodičnu istorju, punu bola, gubitaka, nedaća i prevrata. Hokvud se nikada ne predaje, govorio je ujka-Dankan. Hokvud sedi na tronu, podsećao nas je kanonik Palmedes. Hokvud sve može da reši, ponavljao je učitelj Fleming. Pamtio sam dobro sve lekcije, ali mi iz glave nije izlazila dedina slika. Živo sam se sećao bakinih drhtavih usana na mome čelu. Pitao sam se da li sam ja pravi Hokvud?
Dobro je što si se popeo na kulu da plačeš, rekao mi je Čedrik. On je moj rođak, prijatelj mog brata Alistera. Klimnuo sam glavom i obrisao obraz rukavom. Da su te uhvatili, još bi i dobio packe, a o pridikama da ne govorim, Čedrik mi je dodao svoju maramicu. Uvek sam se penjao na najviše krunište dvorca. Govore nam da su Hokvudi spasioci čovečanstva, ali zaboravljaju da nam kažu da smo i mi, Hokvudi, samo ljudi, zasmejao se Čedrik. Niko nije znao za moje tajne izlete na vrh tvrđave. Ništa ne brini, maleni i tvoj deda se penjao ovde da plače, pogledaj. Čedrik me je odveo do jedne cigle na drevnom parapetu. Na dnu kamena je bilo urezano A.X. kao Aleksije, tako se deka potpisivao. Zbunjen, ali i umiren, vratio sam se u dvorac.
Vredno sam učio i dobijao pohvale. Baka nam je povremeno slala pakete sa Pentatojha. U njima je uvek bilo pismo i izvajana figurica. To su bile bakine rukotvorine. Mama je rekla da su to apstraktni oblici, ali ja sam u njima video nešto više. Mirisali su na paljevinu. Bakini prsti su u glini ostavljali tragove bola. Mama se protivila, ali sam ipak na policu poređao bakine poklone. Prestao sam da se penjem na kulu. Umesto toga sam sedeo za stolom i posmatrao iskrivljene figure. Mogao sam da sedim satima. Jedne večeri, miris paljevine je bio jači nego ranije. Niz nejasnih formi je počeo da dobija smisao. Video sam kako se bakine skulpture pretvaraju u slova jednog tajnog jezika. Osetio sam nove mirise koji se pomaljaju iz figurica. Svakim danom bio sam sve bliži razrešenju te šifre. Žurio sam da obavim svoje zadatke što pre i vratim se pred oltar bakinih rukotvorina. Postao sam opsednut tajnama. Dobijao sam manje pohvala, a na časovima mačevanja više modrica. Nije mi više bilo važno da li sam pravi Hokvud ili ne.
Danas, kada polažem svoju zakletvu i stupam u Red Eshatonika, prestajem da budem Hokvud. Odričem se obaveze da moram uvek i u svemu biti uspešan. Odbacujem svih zapovesti Plavog Lava. Iza sebe ostavljam i oca i majku i svog brata. U srcu ću zadržati jedino baku koja mi je otvorila put ka zvezdama.
No comments:
Post a Comment