Sklona sam da poverujem da je on oduvek tu. Kad sam prvi put otvorila oči, ugledala sam njegov lik. Pružio mi je ruku i izvukao me iz kovčega. Osetila sam nešto mekano i toplo, kasnije sam otkrila da je to bio poljubac. Posle mi je bilo malo krivo, prvi poljubac mi je prošao u magnovenju bunovnosti, ali ipak sam mu oprostila. Kako da mu ne oprostim, kad je on moj spasilac, moj tvorac. Osim toga, ipak sam dobila svoj prvi poljubac, pod svetlosti meseca tamo pored reke na vrhu vrtložnog vodopada. Ako tamo niste nikada bili, toplo vam preporučujem. To je divan izlet, nije mnogo daleko. Postavite ćebence na kamenom mostiću i uživate u vidiku. Sa jedne strane gledate kako puca pogled sa vrha vodopada, a na drugoj strani vidite moćni vrtložnik koji ponire. Ima nešto opčinjavajuće u vodi. Fascinira me način na koji se taj maelstrom vrti i nestaje. Kao da gledam u neku daleku prošlost iz koje potičem. Spirala, uopšte govoreći, oduševljavaju me spirale. Od prvog poljupca na vrhu vodopada, zavrtelo mi se u glavi, kao da sam opijena. Ustala sam naglo, poželela sam da plešem. Upala sam u vrtlog i nošena hektolitrima vode pala jezero. On je došao po mene i izneo me na obalu. Prekorio me samo jednim migom i obnovio me nežnim dodirom svojih čarobnih ruku. Znao je da nisam upala u vrtlog slučajno. Videla sam to u njegovom oku. Već tad nije bio siguran koliko mnogo toga znam. Umela sam da prepoznam njegova raspoloženja ispod kamene maske i tamnih naočara za varenje. Mogla sam da razlikujem njegov korak od bilo čijeg drugog sa drugog kraja palate. Prepustila sam se njegovom čudotvorstvu i uživala u svakom trenutku pažnje. Onda me je stavio u kolica i vozio me je do kuće. Osećala sam se kao diva. Tada još nisam tačno znala šta su to dive, ali sam bila sigurna da se oćaju baš tako kao ja. Spustio me je u krevet i pokrio frotirom. Smejala sam se. Htela sam da ostane pored mene, znala sam odavno da ga moj osmeh zaustavlja. Posedeo je još malo na mom uzglavlju, a onda nas je san razdvojio. Kad sam se probudila, njega više nije bilo pored mene. Znala sam da je otišao samo privremeno i da će se vratiti, ali nisam htela u to da verujem. Dodirivala sam svoje usne, ljubila svoje prste. Dopalo mi se to. Nisam mogla da procenim koji poljubac mi se sviđa najviše, da li kad ovlaš prelazim jagodicama preko donje usne ili kad ljubim svoj dlan. On se vratio a meni su usne bridele. Smejala sam se od stida. On je bio zabrinut. Nije znao kad sam počela da se stidim, to ga je uznemirilo. Rekao mi je da ima još takvih kao što je on, da će možda doći i da će želeti da me gledaju. Nije hteo da počnem prerano da se stidim, kazao je, zato što se stid rađa kad si izložen i menja ponašanje. Želeo je da me prikaže čistu, pre nego što me stid pokvari. Obećala sam da se neću stideti i da može da me slobodno izloži kome god hoće. Nasmejao se i pitao me kad sam pre naučila da lažem. Mnoge stvari sam ja znala koje su dolazile duboko iz mene, duboko iz mog vrtloga. Samo što vodopad moje duše nije padao, nego se uzdizao. Bilo mi je jasno da ću morati da izdržim sve te strance. Njemu je bilo jasno da ću se pretvarati da se ne stidim. Meni je bilo jasno da ću ih prevariti. Bilo mu je jasno da hoću. I zaista je tako bilo. Došli su drugi, raznih oblika i boja. Neobični sasvim. On me je izložio kristalnim baldahinom u beloj dvorani. Sa svih strana je u mene bilo upereno jarko svetlo, tako da nisam mogla najbolje da im vidim lica. Čak sam i figure tu i tamo samo nazirala. Sedela sam mirno, lagano prekrštenih nogu sa rukama na kolenima. Držala sam čelo ponosno. Tada sam prvi put osetila svoju kosu. Ona je padala niz moja leđa u gustim, teškim talasima, padala je i preko mojih ramena i plesala je kad god pomerim glavu. Razmišljala sam da li da se nasmejem, ali sam pretpostavila da bi ga to samo naljutilo. Osmeh u takvom trenutku značio bi da se stidim, ali i da sam moćnija od njih koji me gledaju. Zato sam zadržala isti izraz lica. I to je bila neka vrsta pobede, ali manje slatka jer za nju je znao samo on. Do mene su dopirali zvuci odobravanja. Stranci su grgoljili i mrmoljili, brundali i ponekad oduševljeno kliktali. Kasnije mi je šaputao da sam se sjajno pokazala i da smo uspeli. Pitala sam ga da li je on uspeo ili smo mi uspeli? Nije hteo da mi odgovori. Pitala sam ga u čemu je razlika, ali ni to nije hteo da mi kaže. Poveo me je sa sobom, tada sam već mogla ponovo da hodam i odveo u plavi deo palate. Sedeli smo za stolom i večerali. Bila sam veoma uzbuđena, kao kod onog prvog, to jest drugog poljupca. Njega je zabavljalo to što me svaki zalogaj oduševljava. Praskao je u smeh svaki put kad bih zgrabila novo jelo. Moram da priznam da je i mene iznenadilo to koliko sam gladna. To mi je bilo prvi put. Želela sam da traje, da bude potpuno. Nisam znala sva imena, ali su mi najviše prijali topli zalogaji koji ostavljaju sočan krem na mojim usnama. Tada sam imala izgovor da se obliznem. Videla sam da ga to dotiče na sličan način kao osmeh. Ipak, ovo je bilo malo drugačije. Ako ga je smešak zaustavljao, oblizivanje ga je pokretalo. Na kraju večere sam dograbila njegov prst i olizala ga. Bio je prestravljen. To me je malo povredilo. Uzrujao se i vratio me u krevet. Moj svet je za trenutak nestao. Živela sam u mraku bez vremena i prostora neznano dugo. Kad sam ponovo otvorila oči on je opet bio tu. Po njegovoj bradi sam znala da je prošlo dosta vremena. Mucao je, pričao je nepovezano. Pokušavao je da mi nešto objasni, ali nisam mogla da ga razumem zato što sam plakala. To jest, mogla sam da plačem, pa sam to i radila. U crnini bez protoka, plakala sam ali bez ičega, plakalo je moje postojanje ili bar ideja mog postojanja. Čim sam dobila oči, nastavila sam da plačem. Moje usne su jecale, moja kosa je šuštala. Obećao je da me više nikada neće baciti u mrak. Ja sam obećala da mu više nikada neću lizati prste, našta se on slatko nasmejao.
Više nije bilo tame. Provodili smo celokupno trajanje zajedno. On bi povremeno klonuo, kao da je bolestan. Ja sam sedela na njegovom uzglavlju i milovala mu čelo. Brzo bi se oporavio i onda bismo opet svuda išli skupa. Putovali smo. Vozili smo se helikopterom, avionom, hoverkaftom, džipom, brodom, gliserom, jedrenjakom. Počela sam da se plašim. Osećala sam da ga ritam povratka njegove bolesti neće napustiti. Između svakog putovanja on je padao u krevet. Bila sam uz njega i kad nije bio tu. Jednom prilikom sam osetila peckanje. Treperenje kože, kao kod prvog poljupca. Samo nisu mi bridele usne, nego čelo, vrat, leđa. On je oduvek bio tu, ali počela sam da se pitam da li će ostati zauvek? Da li će doći trenutak da on više neće ustati iz kreveta? Ciknula sam, a on se prenuo i skočio u postelji. Ispovedila sam mu svoje strahove, a on je počeo da hoda po sobi, gore-dole. Govorio je da je to sve bila velika greška, da je preterao i da mu se sad to sve vraća. Znala sam da će da me pošalje u mrak. Znala sam mnoge stvari koje on nije ni slutio da znam. Znala sam da će da me pošalje u mrak i da me više neće iz njega prizvati. Znala sam da želi da ukine moje trajanje. Hoće da me ubije, sinulo mi je. Ta reč koju sam toliko puta čula, dobila je svoje značenje. Smrt? To je, dakle, bilo crno ne-trajanje! Nisam smela to da mu dozvolim. Zato sam dograbila makaze i zamahnula. Pogodila sam ključnu arteriju i njegova gusta, crvena krv je prsnula na mene i po krevetu. Nastavila sam da zamahujem, sve dok se nije primirio.
Tu je još uvek. Sedi u krevetu, ali se više ne mrda. Ni ja nisam mogla da se pokrenem. Jednostavno nisam mogla. Sedela sam tu i čekala. Isprva sam nešto čekala, a onda sam shvatila da ne želim da odem od njega. Bez njega ne bi bilo ničega, ne bi bilo ni mene. Bez njega nije više bilo razloga da idem bilo gde. Nisam ni pokušavala. Sklupčala sam se u njegovom krilu, krv se odavno skorila. Odlučila sam da jednostavno budem tu. I on je oduvek tu, bar mi se tako činilo.
No comments:
Post a Comment