Osmi ciklus - Sesti dan

vezba - 3500 u cugu

Mora da je u pitanju bio neki konsenzus između starijih članova, budući da niko nije iznosio tu temu na sto. Svi su jednostavno izbegavali da pominju tu temu i na tome bi se sve i završilo, da se onomad Bašak nije napio. Stajao je na sred livade i psovao Vaag. Kad su Ugra i Guomš došli da ga sklone pod strehu, napao ih je i otimao se. – Vi ste pseći izmet, a Lugduša ste pojeli! – tako je rekao i zaustavio ih u mestu. Ukopaše se kao da ih je grom pogodio. Ma osećalo se to u vazduhu, nije da nije. Kad mi je Hrefa prepričao šta se na livadi dogodilo, samo sam klimnuo glavom. Nisam bio iznenađen, samo sam slegnuo ramenima. Razumem, stvarno razumem. Bilo je pitanje dana kada će se to ponovo dogoditi, a ne bih voleo da me to zatekne. Ne znam, to je valjda bilo pitanje odrastanja. Odavno nismo klinci ni Hrefa ni Orgren ni ja, ali ostao je taj deo priče koji je kad-tad morao da dođe na red. Ili na sto, jel'? Posle je Bašak dolazio da nam se izvinjava, pominjao je kako nije hteo da povredi Yetu i kako je Lugduš poginuo slavno u jurišu, jašući na divljoj svinji kao što i dolikuje pravom ratniku. Kleo se u Gorka i Morka da je lično video kako je kamen iz katapulta znječio Lugduševog vepra. Naravno, nismo hteli da mu stajemo na muku. Srkali smo gljiv-pivo i klimali glavom. Orgren, kreten, nije mogao da se suzdrži, cerekao se sve vreme. Srea naša, pa izgleda glupavo, tako ga priroda udesila, izgleda kao strašilo za vrane. To sa Lugdušem, mi nije teško palo koliko susret sa Yetom. Plakala je kao kiša u novembru, uslinavila mi nov kožuh, odrala mi leđa noktima, još uvek me žiga u grudima, koliko je tukla pesnicama o moj oklop, jecajući. Yeta je strašna cura, strašna. Sa onim nosom i minđušama u njemu, nema joj ravne. Zna da baci koplje, bolje i od Orgrena. Posle smo se seksali dole kod potoka, nisam mogao da uzjašem posle toga, veruj mi. Tek onda se smirila, počela da trepće onako...kao mesec joj se lice zaokruglilo, hehe. Onda sam otišao do šamana i sve mu ispričao. Ćuti šaman, ćuti i puši. Daje mi lulu. Povučem jedan dim, ugušim se, peče ko prostrelna rana. Posle mi prijalo, nekako je sve postalo, pa...podnošljivo. Smejem se, drago mi za šamana, dobar je skroz. Kaže, Darik, sad si postao muškarac. Ko? Da ne misliš možda da je mislio na to s Yetom? Ma ne, kaže to što si popušio je Lugduševa medicina. Ko bi rek'o! Uvek sam mislio da će se taj deo mog odrastanja dogoditi mnogo...pa, recimo dramatičnije. Bar neki dvoboj da bude, neka šorka s pljuvanjem, a ne tako...duvka. Kažem ja šamanu, ma odlično, samo još da ste mi sačuvali jedan ćevap od onih Lugduševih prstiju i sve bi bilo potaman. Kaže, nismo, sve smo oglodali. Veli mi još da se ne tugujem mnogo zbog toga, Lugduš je bio masan, svi su dobili proliv od njega. Tje, nisam baš siguran da li je to bilo od Lugduša, ali u svakom slučaju matori im se dobro osvetio. Vratim se, polupijan, teturam se. Dočekuje me moj skivg. Bacim se u krevet i podmetnem glavu na njegovu mekanu pečurku. Sanjao sam loše. Mislim da sam povraćao, ne bih znao tačno da kažem, pošto skvig sve pojede s mene, hehe. U san mi je dolazio otac, tukao me kamdžijom i terao me da jedem izmet svinja. Ma, ništa posebno, jedan od onih snova koji se završavaju tako što skočim sa skreveta i zveknem glavom u šlem koji visi na suprotnom zidu. Ustao sam i presvukao se. Ne volim kad se dan završi ovako tripozno. Zato sam zgrabio svoj luk i tobolac i izašao u sumrak. Volim sumrak jer je onda nekako, mračno. Sve se vidi lepo. Životinje se ocrtavaju u beličastim tonovima naspram dubokog crnila rastinja. Nanišanim i ulovim ono što mi se prohte. Posle uz vatricu grickam sveže meso i pitam se kad će na mene doći dan da pojedem nekog. Ko će to biti? Da li Orgren? Taj bi bio dobar zalogaj, onako mišićav. Možda Hrefa? Znam samo da ne bih voleo da pojedem Yetu...