Osmi ciklus - Peti dan

Jutro je mirisalo na kišu. Tamni oblaci su jurišali preko planinskih vrhova na horizontu. Ostala je još samo jedna oaza plavetnila na istočnoj strani, tamo gde se sunce rađalo. Zeleni pašnjaci su svetlucali tu i tamo gde se sočna trava rosila. Na brežuljku, kao slomljeni zubi veštice, prkosno stoje zarasli zidovi ruševine. Prst nekadašnje kule, preteći pokazuje ka nebu. Unutar zidina je pepeo logorišta uboge družine.

"Sprema se oluja. Samo da ne zagrmi", mrmlja starica sebi u bradu dok prevrće po ognjištu.

Ispod vlažnih ugaraka, ispod osmuđenog tresetišta starica pronalazi žive komade tinjajućeg ugljevlja. Iskusnim pokretima, baka dodaje vunicu, piljevinu i lišajeve na ćilibarne žilice. Rađa se prvi plamičak. Raduje se Ilona, kao da je otrgla dete od smrti.

"Ona mala još uvek spava?"

Ratnica prilazi ognjištu i sumnjičavo gleda prve pramenove dima. Njeno lice je bledo i orošeno znojem. Briše ruke o tešku kecelju koja viri ispod oklopa. Pored Ilone, stavlja dva debela puha i jednog mršavog zeca. Baba baja nad vatricom koja gricka prve snopove iverja. Ilona je očekivala da će jutro osvanuti bez Jasne.

"Još si tu? Znači da je strašnije nego što mislim. Ili si se ti to malo poplašila?"

Silvana se iskobeljava iz teškog, vlažnog ćebeta. Razgrće krpe od uzglavlja iz kojih vadi delove kožnog oklopa. Pre nego što će staviti štitnik na podlakticu, Ilona prepoznaje ljubičaste i žute modrice. Ljupka Silvana je streličar, dakle. Jasna čuči pored ognjišta i prezrivo gleda u oklopljenu plavojku.

"Probudi malenu. Ne možemo da ostanemo ovde još dugo."

Jasna odlazi do lijanom obraslog zida kule. Kao privučena magnetom, Silvija nerado ide za njom u stranu. Ilona se pravi da raspiruje vatru. Opasnost je bliža nego što su očekivali. Ove ruševine su možda grob. U daljini, na nebu se vide prve iglice gromova.

"Vatrica!"

Devojče je izmilelo odnekud i stislo se uz staricu. Pruža prstiće ka plamičku i smeje se. Raduje se jutru, jer sablasne ruševine joj se čine manje strašne. Ula ne vidi oluju na zapadu, ona gleda u komad plavetnila na istoku. Trava je tako zelena, a vazduh mirisan. Uz jednu lijanu na zidiću, penju se puževi.

"Moramo da krenemo. Ne smemo ovde zanoćiti."

Silvija i Jasna stoje jedna do druge, smrknutih lica. Treba bežati. Smrt je blizu. Ilona klima glavom. Čudno je to. Plava i garava, krhka i krupna, strela i mač, ove dve žene izgledaju kao dan i noć, ali opasnost ih spaja. Eno nam je zora rumena, a tu je i sedi sumorni suton, smeje se baba sama za sebe. Šta nas je to spojilo, pita se starica.