Nisam slikar, ali dozvolite mi da vam predstavim jednu scenu. Razvijte je polako u svojoj glavi, kao što fotograf iz hemikalija izvlači pozitiv.
Preko olovnosivog neba, uzdiže se atomska pečurka. Na horizontu, planine i brda se već tope. Umesto prirode, pejzaž je tmuran, gradski. Zgrade se još nisu pretvorile u radioaktivnu prašinu i razvejale u nepostojanje. U prednjem planu, baš tu ispred vas, na jednom betonskom igrališu, kao na proplanku igraju se deca. Ludo se zabavljaju, za njih vreme ne postoji niti će ikada postojati. Lica im se zare od beskrajne igre, svakim delom tela su u pokretu. Odaju ih samo šiškice, koje se znojave, lepe za dečije vedro čelo...
No comments:
Post a Comment