Šta je toliko smešno? Ne razumem. To je veliki problem, zato treba dobro proveriti. Ne, ne slažem se mislim da možemo da iskopamo nešto više iz toga. Prekini da se smeješ, zašto se toliko smeje? Možda je retardiran, jes' ti retardiran, a? Ne, nije retardiran, mislim da nas zajebava. Moramo da ga opasno stegnemo. Aha, da mu pokažemo ko je glavni. Zašto si me pogledao? U ćošak, rekao sam u ćošak. Tresi se, tresi. More kad te dohvatim ja. Zašto to radi? Ne razumem. Opet se smeje, rekao sam mu da to ne radi. Možda je gluv? Pu, pu! Nije gluv, trza, vidiš. Vidim. Alo! Rekao sam u ćošak. E, ovo je bezveze, hajde da promenimo. Ne mogu sad smo ga vezali sad je tu, kako sad? Ne razumem. Smeje se i dalje. Mislim da ima nešto što on zna, a mi ne znamo. Misliš? Možda je špijun. Šta me gledaš tako! Udri ga preko ušiju, mamu mu njegovu! Opet, smeje se. Ja mislim da mi njega umlatimo i onda idemo na pivo. Ne možemo na pivo, mala deca ne piju pivo. Idemo onda na sladoled. Važi se.
Ko je uopšte želeo da razgovara samnom. Niko. Sedeo sam sam u poslednjoj klupi i stalno bio slinav. Mrzeo sam ceo svet i bio sam pogrešno zakopčan. Prvo gornje dugme smaknuto i onda sam tako ceo izgledao kao ukoso naheren. Nisam se šišao, imao sam kosu kao maslačak. Imao sam ogromne šiške i krio sam pogled. Osećao sam bol kad god dodje vreme da se ide u školu. Znao sam da ću tamo opet da sretnem budalaste ljude. Bio sam ubeđen da su mi leđa puna ožiljaka. Kao da sam se bičevao. Psovao sam preterano i nisam pazio na časovima, nije mi ni trebalo, sve sam znao i bolje od profesorke. Jednom me biologičarka pitala o nervima, ja sam počeo da govorim o nervnoj indukciji i odma me prekinula, dala mi pet. Ubledela se nije mogla da veruje da pričam o nečemu o čemu ona nije ni čula. A voleo sam izlete i putovanja. Onda bi Pantelićka pokazivala svu svoju moć nadamnom. Lajao sam i režao i bacao stvari i pravio gluposti, onda razredna zove Pantu da me smiri. Ha! I onda se ja kao smirim i idem kao vezan na kraju kolone. Kakav glupan. Bio sam užasno glup, a činilo mi se da sam najpametniji na svetu. Jedva sam dočekao da krenem u srednju školu. Još na dan upisa počeo sam da se glupiram, ali onda sam shvatio da su tamo neki drugi ljudi. Čak nisu mnogo loši. Posle su mi se smučili ali ipak i tako odvratni nisu bili loši. Našao sam novu Pantelićku u vidu Lole Pavlović. Posle se udala za mafijaša iz crne gore. Zašto tako? To mi nikad nije bilo jasno. Posle mi je bilo jasnije dok sam čitao Virdžiniju. Valjda mi je bilo jasno. Nije mi ni sad jasno, ali razumem.
Kaktus. Prekid filma. Kaktus je ok. Kaktus, nisam siguran šta je ovo trebalo da znači, možda je bolje da nastavim zapisivanje onako kako treče, ovde je npr. bio prekid, hoću da dođem do kreativnosti, za sad samo prsti blebeću. Pitam se,pitam se, pitam se. Užas. Maša, setio sam se Maše. To je strašno. Mislim da nisam pogrešio, ali nekako i dalje mi je to čudno. Šta je bilo toliko loše u njoj? Valjda zato što je bila prerano tako velika. Negativna je bila, u stvari. Ja sam je ... tražim neku reč a da nije izdao, nisam je izdao, ali recimo da sam laprdao više nego što sam posle mogao da ostvarim, stara moja boljka. Nisam joj ništa dužan, nismo se ni poljubili. Nijednom. Tamara me nije računala, ne računam ni ja Mašu. Mirisala je na Rusiju i na kancelarije uvoznika nafte. Od njenog negativizma ostao je samo fatalizam. Nije mi žao, ali opet...
To je tako, gledaš dugo u problem i onda se odjednom promeni perspektiva, kao da se zamene uloge, odjednom shvatiš da problem ne postoji nego se preselio u tebe. Sad si ti problem. Izgleda u početku kao prevara, ali zapravo je jasno, ti si kriv. Ja sam ranije mislio da je to laž, kletva, da je to neka slučajnost, ali u stvari nema druge, ti jedino možeš biti kriv. Sve što tražiš od spolja, ne postoji. Sve je pena. Tvoje zlo. Misliš da si prevaren, ali u stvari samo si zao. Kameni čika. Pa kako onda tako? Pa višeslojno je, nisi kameni čika ali i jesi, sve je u nekoliko slojeva nema crnobelo, ti si kameni čika, manje kamen od nekih drugih, ali kameniji od mnogih. Ne možeš da budeš umetnik, to je.
Velika je površina koju treba ispuniti smislom. Lakše je žvrljati smisao u ćošku. Tu je sve jasno i poznato. Svaka crtica je važna. Samom sebi, naravno. Šta je onda to prepoznavanje, šta je ta iskra koja sevne? Talenat, valjda i ništa drugo. Osim toga, na tržištu kamenih čika, kameno pisanje je dobra roba. Užas. Ja sam protiv toga. Ali moraš nešto ozbiljno da promeniš, moraš da platiš malo skuplje tu ulaznicu. Odvratan si mi. Gadim se. Stvarno si debelokožac. I jebo te Miomir.
Ne, sad ne to. Posle ćemo. Treba da se radi, misli da se misli i radi da se kopa duboko. Posle ćemo to. Ne mora to tako. Glup si uvek bio paz zašto nebi imao i glupave prijatelje. Sve se slaže. Zao si, takav ti je i drugar. Tačka.
Promena. Limunada. Svrbi te noga, ne možeš da se češeš, nije dozvoljeno. Razmaženo štene. Lupaš gluposti. Trebalo bi da se vratiš na Orkut. Nekad ne možeš, nije uvek badnji dan, kako se kaže.
(užas, bez ovog što ovde pišem, to je tačno 5000 karaktera, kakav sam manijak postao)
No comments:
Post a Comment