Deveti ciklus - peti dan

Oduvek sam voleo šumu. Ništa čudno za seljačko dete. Najviše sam voleo da se popnem na vrh brda iznad naše kuće. Pogled je bio božanstven. Na istočnoj strani sam video Džinovu plećku, tako sam zvao obronke klanca. Strmine prevoja su mi izgledale kao ramena nekog diva. Na zapadnoj strani videla se u daljini Drina i ona okuka u obliku krastavca. Na jugu su se prostirala pošumljena brda i onaj ćelavi deo koji smo zvali Kumova kesa, jer se i danas moglo videti kako je taj kraj preko goreo. Na severu je bila večita magla koja je pokrivala dolinu. Pogledao sam u nebo. Bilo je vreme da pođem. Skočio sam sa kamena na mekano lišće. Žvaknuo sam parčence suvog mesa i počeo da se spuštam ka našem imanju. Prošao sam onu lakat-krivnu pre stare pilane. Ugledao sam napuštenu šumsku postaju i bi mi toplo u grudima. Mnogo sam voleo drvo i drveće. Guljena parena bukovina mi je uvek mamila osmeh na lice. Bacio sam se niz tu stranu, ka pilani. Pritrčao sam velikim deblima naslaganim još od ko zna kad. Sagnuo sam se i zgrabio šaku punu piljevine, zlatne, gusto uvijene kao devojačke lokne. Uzdahnuo sam i setio se nekih tužnih misli. Odlučio sam da stanem malo i izduvanim jednu. Prišao sam oprezno starim šumarskim barakama. Izgledale su sablasno, kao iz horor filma. Moja mašta je proradila, pa sam strašljivo otvorio vrata, kao da me neko čudovište prati. Napravio sam korak u tamu. Tek kad sam ušao još nekoliko stopa u ruševnu baraku, bojazan me napustila. Seo sam na staru fotelju i stavio noge na sto. Zapalio sam cigaru i gledao u prašnjavi prozor. Iznenada se na njemu pojaviše kapi kiše, kao suze na oknu. Osetio sam neku jezu i milinu. Sedeo sam tako i gledao kako kiša pada. Posle treće cigare osetio sam neki drhtaj. Setio sam se da treba požuriti kući. Morao sam da stignem na vreme da spasim oca. Napolju je već uveliko padala kiša, bi mi žao što nemam ni kabanicu ni kišobran. Svakog drugog, trećeg dana kod nas u kuću je dolazio taj Stalajko. Gnjavio je oca kojekakvim pričama, nagovarao ga je da se pridruži seljanima u nekakvim paranoičnim pohodima. Sreća nije dugo ostajao, ali me užasno nervirao i teško sam se suzdržavao da prema njemu ne budem grub. Ipak, ja sam tako odgojen da poštujem sedu glavu. Moj otac je za mene i dalje starešina porodice, iako za njega više nema nade. Bio je teško ranjen za vreme nereda. Jednog dana je zaćutao, a postepeno se sve više povlačio u sebe. Sedeo je na tremu po ceo dan i gledao u dolinu. Povremeno bi nešto šapnuo. Jednom je čak rekao da se kroz maglu vidi njegov soliter. A Stalajko kao da nije obraćao pažnju na našu nevolju sa ocem. Seo bi za stočić koji mama postavi, cimnuo rakiju i počeo da mu priča koješta. Leden mu je bio pogled, a pričao je slatko kao da hoće da vrbuje oca. Dosadan je bio ali po mom mišljenju i opasno lud. Stalno se bavio pitanjem kako da odbrani tajnu sedam zaselaka. Jednom je došao na ideju da treba ponovo paliti poljane oko Kumove kese i Vražije glave. Otac ga je samo gledao belo, daleko u svom svetu. Katkad mi je malo falilo da skočim preko stola i čisto izudaram tog skota. Oči bi mu iskopao i vrele krvi bi mu se napio, sa sve tim kariranim odelom i ružom u džepu. Oca mi je kinjio, a i na sestru bacio oko! Hvalio se u kafani kako će kad dođe maj okupiti tamburaše i isprositi je. E nećeš majci, mislim se. Čekao sam samo da dođe to jutro posle slave kad svi previše piju. Ima da ga sačekam negde u šumarku sam ili sa Mitrakom i da ga dobro izbubecam. Ima da mu izbijem ja te ideje iz glave. Samo zato što je bio najimućniji u sedam zaselaka umislio je da je neki indeks. Svima je zapovedao i u svačiji posao se mešao. Ali videće on još ko sam ja. Ako je mogao da zamađija ljude u svih sedam zaselaka, mene i moju porodicu nije!