Deveti ciklus - osmi dan

Ustao sam još pre svitanja. Pažljivo sam se izvukao iz kreveta i zapalio sveću. Nasuo sam vode u lavor iz velikog bureta i postavio očevu stolicu na trem. Puška je stajala u uglu, ali nisam hteo da je nosim. Isprva sam mislio da je pametno da se naoružam, pa sam se predomislio. Biću dovoljno nervozan dok budem prelazio Kumovu kesu, a dole kod Tunela ću verovatno biti izvan sebe. Čovek ne treba da nosi oružje kad je uzrujan, tako me otac učio. Prošao sam pored njegove slike na zidu. Brkati oficir, prav kao strela, ozbiljan, toliko smrknut da mi je to uvek bilo smešno. Išunjao sam se iz kuće, da požurim pre nego što petao zakukuriče. Spustio sam se vrlo brzo niz naše imanje i utrčao u šumu. Jutarnji povetarac je njihao grane. Na mene su padale teške kapi, činilo mi se kao da breze plaču i liju svoje suze na mene. Naravno, bila je to samo sveža rosa sa krošnji. Do Kumove kese bilo je dobrih dvadeset minuta hoda, pa sam glavu umotao u šarenu maramu koju mi je izvezla sestra. Vunicu sam doneo od Mitrakove ujne, pa je marama bila mekana, ali topla i koristio sam je kao šal. Sunce se još nije pojavilo iza grebena, pa je sa neba sijalo plavetnilo, a oblaci su bili jarko beli, srebrni. Još uvek sam se spuštao niz pošumljenu padinu, kad se ispred mene ukazala senka. To sam se približavao crnilu poljane koju su seljani nazvali Kumova kesa. Čitav krajolik bio je spaljen. Uništen zauvek. Zemlja je bila ugljenisana i jalova, razrovana kraterima i zagađena otrovima. Stalajko je pričao svima da je zemlja sada svuda takva. Zastao sam na ivici šume i nervozno cupkao. Sve bih dao samo da ne moram da pređem preko izgorele uvale. Mislio sam da ipak zaošijam i prođem dužim putem, kroz šumu. Ali Kumova kesa se prostirala kilometrima u svim pravcima, a sunce je već počelo da pomalja nos. Ovo je bio najkraći put do Tunela. Da sam pošao okolo, bio bih u zagrljaju šume, ali bi do asfalta stigao tek u podne. Opsovah u sebi i odvažih se da pregazim spaljenu zemlju. Grabio sam krupnim koracima, samo da što pre prođe. Kao da su se džinovski prsti nekog obesnog deteta igrali sa reljefom. Ogromni krateri i razvaline, hrpe rastopljenog metala i gusti crni slinci tamo gde se kamen topio. Znao sam da je ovo samo delić svedočanstva o strašnim ratnim napravama koje su ljudi bacili na majku Zemlju. Poslednjih nekoliko stotina metara sam trčao, kao da me goni mečka. Sjurio sam se do vododerine i odmah uzverao na brdo iz koga je izlazio Tunel. Zagrlio sam jednu jasiku i mašio se za džep. Upecao sam samo muštiklu, izgleda da sam zaboravio da ponesem cigare. Grickao sam drveni cigaršpic i dovukao se do samog vrha brda. Video sam parče asfaltirane ceste, koja se kao jezik pružala iz tunelskog grotla. Napred je bila improvizovana barikada od razvaljenih blokova betona iz kojih je štrčala armatura. Betonski bunker u obliku mahune kikirikija bio je nagrižen. Izgledao je kao polupojeden medenjak, kao rastopljena grudva šećera. Tamo preko trava je bila žuta, tamo gde je uopšte bilo trave. Videlo se žbunje, ali ne i šuma i u daljini se nazirao bivši raketni silos. Sedeo sam na vrhu, u stvari više sam klečao, kad mi se učinilo da vidim svetlucanje metala, odonud sa druma preko barikade. Bacio sam se na zemlju i pokušao da bolje vidim o čemu se radi. Šunjao sam se od žbuna do žbuna, tražio najbolju poziciju. Ponovo je nešto bljesnulo, ali ovaj put u duginim bojama. Spustio sam se do asfalta. Prošao sam pored nekoliko panela. Na jarko žutoj pozadini crnim slovima su bile ispisane preteće poruke i simboli koje je Stalajko iskopao u nekim knjigama. Opreznost, mine! Područje snažne radijacije! Opasnost, karantin! Čak je postavio i zastavu koja se mlitavo vijorila na podnevnom povetarcu. Sunce je sada bilo u zenitu i kupalo ceo pejzaž zlatnim blještavilom. Iz daljine se čulo nekakvo brektanje ili kijanje. Digla mi se kosa na glavi. Svaka dlaka na meni se nakostrešila kao iglice. Uplašio sam se da me neko nije video, ako su me uočili onda sam prdnuo u kandilo i ja i svih sedam zaselaka. Dovukao sam se do pukotine u barikadi i omirisao vetar. Valjda sam očekivao da ću nanjušiti miris nafte ili benzina, ali ništa. A onda sam u daljini video mehur, kao balon od silikona. Bio je izdužen i povijen u obliku kifle. Srce je počelo da mi ludački tuče. Drhtavom rukom sam pipkao ranac, pokušavao sam da što neprimetnije izvučem kamuflažno ćebe. Ovo je bilo nešto najluđe što mi se u životu dogodilo. Dahtao sam i znojio se kao prase. Pretpostavljam da je taj neobični oblik u daljini bio neka vrsta vozila. Na jednoj strani sam prepoznao prozor. Šalon se spustio i video sam da neko pokušava da osmatra dvogledom. Došlo mi je da vrištim, ali sam ostao na betonu, gotovo sam pregrizao muštiklu. Na nebu se pojavila signalna raketa, crvena, skoro ružičasta kao mamin karmin. Grešio sam mnogo puta u životu, ali susret sa ljudima iz spoljnjeg sveta izgledalo mi je kao najveće sranje koje sam mogao da napravim. Video sam ljudsku siluetu i obuzeo me duboki strah, kao burgija se zarivao u moj stomak. Naterao sam sebe da ostanem miran iako sam bio nezgodno izvijen na zemlji. Nisam čak smeo ni da obrišem znoj sa trepavica. A onda se vozilo polako, kao u snu, okrenulo i počelo da se udaljava. Verovatno im se nije svidela panorama našeg Tunela na kojoj su dominirala upozorenja o smrti. Tek posle sat vremena sam se usudio da ustanem. Leđa su me bolela kao da imam išijas, sav sam se bio ukočio. No, više od svega peklo me je to što je Stalajko bio u pravu. Bili su nam na tragu, došli su veoma, veoma blizu.