Deveti ciklus - cetvrti dan

Ne sećam se koliko sam dugo bio odsutan. Možda sat ili dva, dodaj ili oduzmi minut. Zaneo sam se, kao i obično. Toliko volim da lutam šumom da me ponekad u planini uhvati noć. Vratim se kući tek iza ponoći, a majka me dočeka u suzama. Ih, stara se brine da nisam pao sa nekog kamena ili već nešto drugo, znate već kakve su majke. Ugledao sam Mačkov Kamen i zaključio da je vreme da požurim kući. Nije da sam se samo brinuo za mati, već i za oca. Stalajko je najavio da će svratiti danas. Nikako nisam voleo tog čoveka. Samo sam čekao pravi trenutak da bacim karte na sto i suočim se sa njim. Nije to bilo jednostavno. Moj otac je i dalje bio glava porodice. Već godinama su ga mučile rane zadobijene u ratovima. Počeo je da se gubi pre pet, šest godina. Jedne večeri je uzeo kaput i pošao je u dolinu. Seo je na traktor i zamalo se nije strmeknuo niz padinu. Sestra i ja smo ga dovukli nazad, a Dmitar nam je pomogao da izvučemo traktor. Prokletinja je bio njegov život, još od pre invazije Žutih. Moj babo je praktično odrastao u vojničkim čizmama. Posle tog traktorisanja, otac je sve manje bio sa nama. Ćutao je danima i povremeno bi se osmehuo majci. Ona je bila njegova princeza. Mama je bila obrazovana, videla je sveta. Pričala nam je da je nekada bila velika zvezda, ali nismo mogli najbolje da je razumemo šta su to filmovi. Tajo je tako zaćutao, a postepeno je prestao i da se kreće. Iznosio sam ga na trem. Dane je provodio gledajući maglu kako se povija dolinom. Majka je takođe zgasnula. Tkala je i brinula se za oca. Stalajko je stalno dolazio i gnjavio oca. Pokušavao je da ga trgne iz njegovog mrtvila, a u stvari ga je samo gnjavio. I ja sam predosećao da se bliži kraj doba nevinosti za naših sedam zaselaka. Stalajko se plašio da će nas neko iz spoljnjeg sveta otkriti, da će se gomila izbeglica da se sjati i naseli. Zbogom onda i šumama i rekama i netaknutoj prirodi u kojoj smo živeli. Stalajko je pričao ćaći o svemu što su seljani preduzimali. Kako su postavili upozorenja o radijaciji, bolesti, nagaznim minama, kako su organizovali straže i patrole. Pokušavao je da ga nekako dozove, a otac je jednako tvrdoglavo gledao u nedostižnu dolinu. Prizivale su ga sene njegove prošlosti, šta li? Dole, ni minut ptičijim letom od naše kuće, negde ispod magle nalazio se ceo grad. Nisam bio baš siguran šta su ti gradovi, nikako nisam mogao da razumem Stalajkova objašnjenja. To će za mene večno ostati tajna. Plašio sam se da dodirnem tu misteriju, iako priznajem da me je privlačilo da vidim šta se nalazi sa druge strane magle. Stalajko je bio uporan i ostajao je pri svojim pokušajima. Verovatno jer je mislio da će rečima postići neko čudo. Želeo je da otac ponovo obuče svoju uniformu i pridruži mu se u odbrani zaselaka. Požurio sam da se spustim niz kosinu. Video sam ružičaste oblake koji su najavljivali sumrak. Mitrak i Pavleša su me često zvali da zanoćim kod njih ako se zadržim u lovu, ali nisam mogao da ostavim majku i sestru. Noću je otac imao more iz kojih se budio sa takvom drekom da mu je pena izbijala na usta. Zato sam se spustio što sam brže mogao do našeg imanja. Stalajkov "galeb" je već bio parkiran ispred kuće, svega desetak stopa od našeg traktora. Njegov pogled je bio hladan, kao staklo. Hteo sam da mu kažem da ide zbogom, da se gubi i da više ne dolazi na ovaj deo planine! Ali tu ide onaj deo koji sam hteo da kažem, dok je otac bio živ jedino je on mogao da kaže Stalajku da više ne dolazi. Dva puta sam pokušavao da mu nekako izokola dam do znanja, ali on nije odustajao. Duša me je bolela kad god bih ga video kako govori neke gluposti ocu. Nije znao kad da stane. Laprdao je o nekim tragovima točkova i o tome kako je čuo preko amaterske radio-stanice da se priprema novi prodor Kineza na Balkan. Meni je bilo važnije da nas ostavi na miru, za mene je Stalajko bio mnogo stvarnija opasnost od nekih tamo Kineza, izbeglica i stranih ratova...