Deveti ciklus - dvanaesti dan

Ustao sam rano ujutru i tiho se iskrao iz kreveta. Nisam želeo da probudim majku i sestru. Oca ništa nije moglo da prene iz sna. On se budio u podne, kao navijen. Zato sam morao da požurim, pa da se vratim pre nego što sunce bude u zenitu. Izašao sam na trem i popušio cigaru. Gledao sam naš traktor sa ljubavlju. Više ih ne proizvode. Kako bi? Nestale su fabrike i radionice. Tako bi slatko seo na traktorče i spusto se njime do Tunela, ali nisam hteo da ga teram preko Kumove kese. To je bila velika crna fleka, ugljenisano parče planine. Stariji su govorili da je to neko međunarodno sranje. Šta je, da je, za nas u Sedam Zaselaka Kumova kesa je predstavljala nauk, pravu školu. Nisam imao viziju spoljneg sveta, ne mogu da zamislim gradove koje mi je otac ponekad opisivao, ali kad vidim sprženu zemlju bilo mi je jasno da se treba kloniti stranaca. Članovi Stalajkove gerilske grupe spuštali su se redovno do asfalta i kačili upozorenja, postavljali elektronski nadzor, u nadi da će se izbeglice uplašiti i okanuti planine. Znao sam da je to jedini način da ostanemo skriveni, ali nije mi bilo svejedno. Ako je spoljni svet crn kao Kumova kesa, a mi ovde živimo u nedrima zelene prirode, zar ne bi bilo pravedno da nekako podelimo naše bogatstvo, umanjimo njihovu nesreću. Nisam hteo da se pridužim Stalajku. Bojao sam se pogleda stranaca. Šta ako me bude povuklo da im nadoknadim patnju? Otkrio bih im Sedam Zaselaka, a onda ko zna. Došli bi na planinu, upravljali svim i svačim, ne bismo više bili nezavisni zaselak, oaza ljudska i prirodna. Sa druge strane, to što smo sami puka je forma. Ako je istina kako stariji govore, naši svetovi će se kad tad sudariti. Nećemo moći doveka da čuvamo našu planinu samo za sebe. Doline i šume Sedam Zaselaka čuvale su najveće bogatstvo za čoveka, zdravlje. Posledice nuklearnih udara i ratova ubijale su ljude, nismo imali prava da ovo parče prirode čuvamo samo za sebe. Ponavljam, ja nisam odrastao u spoljnjem svetu, ali predmeti i ljudi oko mene činili su me delom tog sveta. Moj otac je bio njegov deo, pa i moj traktor. Sve te stvari, predmeti i alatke koje sam koristio, čak i moja puška za lov bili su medijum kroz koji mi se spoljni svet obraćao. Tako zadubljen u misli, stigao sam do Kumove kese. Neverovatno, kakav otužan krajolik. Morao sam da se osvrnem oko sebe. Teško mi je bilo da prihvatim da je i ovo deo planine. Pregledao sam svoju opremu. Stavio sam na lice filter koji mi štiti pluća od fine gareži koja će se podići kad prođem spaljenim predelom. Pronašao sam poznatu stazu i požurio da se što pre spustim u dolinu. Razmotrio sam još jednom ideju da prođem okolnim putem, kroz šumu, ali tako bih izgubio mnogo vremena. I ovako mi je svaki minut kao godina! Prošao sam između kratera koji su se još uvek pušili, zaobilazio sam rastopljeno kamenje, verovao sam da je opasno. Stalajko je Mitraka hteo da baci u pritvor zato što je donosio parčad topljene stene. Tu sam mu bio saveznik, moram da priznam. Sila koja je mogla da demolira planinu i napravi takav masovni pomor, sigurno je ostavila nesagledive posledice. Da je lupilo koji kilometar dalje, svu bi nam imovinu uništilo. Zadnjih nekoliko stotina metara sam pretrčao. Sjurio sam se niz stranu i lako popeo na jugoistočni deo Tunela. Zalegao sam i dobro osmotrio horizont. Moguće je da nego posmatra, morao sam biti oprezan, nisam hteo da podlegnem lakomislenosti i izložim Sedam Zaselaka opasnosti. Brojne su opasnosti vrebale, nisam bio spreman da na sebe preuzmem toliku odgovornost i prekršim Stalajkove naredbe ili narušim njegovu prevaru sa tablama upozorenja. Kad sam dobro izvidio situaciju, sišao sam do asfalta da pronađem taj famozni trag. Čak sam se izvukao ispod pukotine u betonskom zidu i supio u spoljni svet. Nisam našao nikakav trag, no kad sam krenuo da se vraćam, čuo sam zvuk u daljini. Bilo je to potpuno iznenađenje, imao sam osećaj kao da prelazim iz ove stvarnosti u neki veliki san. Srce mi se steglo, skočio sam kao oparen preko barikade i zagrizao beton. Ovo je bio veliki poen za Stalajka u mojim očima. Tragovi, izbeglice, opasnost, sve je nekako prestalo da bude samo igra i laprdanje. Naredni skup Sedam Zaselaka biće za dva dana, moraću da smislim dobro kako da se postavim. Brundanje iz daljine se pretvorilo u prepoznatljiv zvuk motora. Tamo na brdu gde je nekad bio raketni silos, ugledao sam vozilo. Izvadio sam dvogled iz ranca. Trebalo mi je dosta da drhtavom rukom naciljam džip. Žena! Izoštrio sam najbolje što sam mogao. Kosa joj se vijorila na vetru, imala je jaknu krem boje. U tom trenutku sam mislio da je najlepša na svetu. Ušla je u vozilo i sporo, kao teretni brod, zamakla je sa druge strane brda. Poželeo sam da opet preskočim barikadu i otrčim tamo. Možda su opasni, ali to su ljudi. Neka žena, ej! Tek kad sam popušio dve-tri, smirio sam se i postao dovoljno opušten da se bezbedno vratim kući.