Deveti ciklus - treci dan

Trčao sam koliko me noge nose. Jurio sam kroz šumu, nizbrdo strminom. Želeo sam što pre da se dokopam kolibe. Pao sam nezgodno i udario u davno oboreno stablo. Laktom sam zagnjurio u one žute pečurke što rastu po drveću. Udarac je ublažila sunđerasta masa pečurke, kao sveža mekika. Iako sam u tom trenutku ležao na zemlji, nezgodno iskrenut na jednu stranu, iz grla mi se oteo smeh. Ma već u sledećem trenutku mi nije bilo do smeha. Majka na astal stavlja čokanje sa rakijom. Javila mi se ta slika u glavi. Valjda zato što sam znao da Stalajko dolazi, a nisam voleo da on bude nasamo sa ocem. Potegao sam nož i rascepio rukav košulje koji je zapeo za granu drveta, tako da nisam mogao da ustanem. Švedski čelik se presvukao zelenkastom skramom, više nije ličio na metal, oštrica se nije sjaktala kao srebro, onako kako sam voleo da bude. Uspeo sam da se oslobodim. U magnovenju mi se učinilo da vidim prišt na nadlaktici. Kako sam se samo stresao! Već sam video helikoptere, čuo izobličene metalne glasove iz zvučnika i video smrknutog naučnika-naočarka kako izdaje komande u mikrofon. U trenu me oblio znoj. Zaražen sam? Ležim na stolu, monitor očitava moje životne funkcije, EKG ravan kao daska, na mojim grudima plikovi, krvavi, crveni, pucaju od gnoja. Ova slika me je potpuo obuzela. No, trgnuo sam se i nastavio da se spuštam niz pošumljenu kosinu. Počeo sam da pevam, da razbijem strah. Više se i ne sećam koju pesmu. Stigao sam do stare pilane. To je bilo blizu moje kolibe. U pilani više ništa nije ostalo, samo svuda prašina i sedam nakrivljenih odžaka. Jebemti, tad mi je tek sinulo koliko sam se zadihao. Izvadih iz džepa poslednju paklicu cigara. Razbucao sam omot, iščupao jedan cigar i zateturao se ka pilani. Hteo sam samo da sednem na tren. Adrenalin me opio, šta li? Uhvatio sam se za kvaku i virnuo kroz prljavo staklo prozora. Nije mi bilo lako, mrak je bio unutra, ko zna šta još sve ne. Instinktivno, uhvatio sam se za svoju amajliju, to je ova ogrlica od medveđih zuba. Obliznuh usne nervozno. Stupio sam u senku, sablasno su zaškripala vrata. Prišao sam stolu. Iz ugla sam dovukao fotelju, jednu od onih plišanih niskih stolica što ih birokratija širom sveta obožava. Tek kad sam se spustio u nju osetio sam kako mi umor curi iz svake koščice. Izuo sam cipele i stavio ih na sto. Uh, meraka. Plavičasti dim se penjao u vis i mešao sa česticama prašine naspram večernjeg sunca. Sedeo sam tu za jedno trajanje cigare i izašao napolje. Počela je da pada sitna kiša. Pilana mi više nije bila strašna, kiša je kvasila ogoljene oblice i davala im neki romantični sjaj. Ne znam, voleo sam šumu i drvo, pa makar to bila i natrula parena bukovina. Prošao sam pored debla. U barici vode video sam svoje nasmejano lice. Položio sam ruku na vlažno drvo. Tako sam milovao biljke iz moje bašte. Heh, ma dobrica sam ti ja iako izgledam ovako cool, kao narodni heroj. Ne volim oružje i svo to šunjanje i gerilu što radi onaj izdajica Stalajko. To što sam bio vazda nabusit i nosio pušku, sve je to bila gluma. Napustivši pilanu, nastavio sam da se spuštam ka kući. Ne samo da se smrkavalo, nego sam hteo da stignem što pre i sprečim da Stalajko pljuje svoj otrov i priča ocu gluposti. Nije mi jasno zašto je to radio. Priznajem, nije mi bilo lako da se suzdržim, hteo sam tog Stalajka za šiju pa preko litice. Ma nisam to nikad hteo zapravo da uradim, ali mi prokuva u glavi kad vidim njega i onaj njegov natpis na rukavu "Odbornik". Zašto su to radili, nije mi bilo jasno, zašto su igrali po tom tananom ledu. Razborito je bilo čuvati tunel i prilazni put. I ja sam bio za to da niko ne dolazi u ovaj kraj i da nas lepo zaobiđu i ostave na miru, ali ne verujem da vreme može da se zaustavi, a posebno ne lažima. Konačno sam izbauljao iz šume i spustio se do našeg imanja. Baš na vreme. Stalajko tek što je parkirao svoj traktor, a mati je stavljala šareni podmetač na stolić i spremala čokanje za rakiju. Glumio sam iznenađenje što vidim Stalajka i smišljao razlog da se zadržim tu za stolom. Otac je, kao i uvek, gledao čežnjivo u dolinu iz koje se dizala magla. Oh, oče ti si jedini umeo da slušaš! Avaj, njegovo biće je retko kad ostajalo u svom telu. Lutao je dalekim putevima svoje prošlosti i više se nije nikome obraćao. Stalajko je uporno dolazio i čekao neki znak, neki mig. Otac je još uvek disao, još uvek je na sebi nosio drevne epolete i dalje je bio jedini zvanični oficir straže u Sedam Zaselaka. To je bilo nešto protiv je i bahati Stalajko bio nemoćan.