Izašao sam iz kuće veoma rano, sunce se još nije videlo. Kao da svetlost dolazila od blještavo belih oblaka i azurnog plavetnila neba. Majka i sestra su još spavale, a otac je konačno imao mirnu noć. Zato nisam hteo da palim traktor, nego sam krenuo peške. Spustio sam se niz orošenu livadu. Na potoku sam se još jednom umio hladnom vodom od koje trnu zubi. Obrisao sam ruke o mirisnu mahovinu. Iznad ledine su se vijali leptirići kupusari. Bilo mi je zaista teško da zamislim da se negde tamo puca, da nema čiste vode i da ljudi umiru od bolesti, skriveni u ruševinama bunkera. Preskočio sam vododerinu i nastavio dalje. Hodao sam između jela i udisao sladak miris smole. U daljini se čuo detlić. Dok sam se približavao ivici šume, svaki korak mi je bio sve teži. Sa druge strane me je čekala spaljena zemlja Kumove kese. Jedno je bilo gledati to parče zacrnjenog tla sa vrha čuke iznad naše kuće. Sasvim drugo je proći preko ugljenisane poljane. Iz daljine, krajolik je izgledao kao da je parče travnjaka raskopalo neko obesno dete. Na licu planine, Kumova kesa je bila kužni plik, boginjavi ožiljak. Usporio sam korak. Gazio sam oprezno preko pepeljave zemlje. Prošao sam pored rastopljenog kamena i morao sam da zaobilazim duboki krater. Na dnu je još uvek stajala hrpa metala, ostatci smrtonosnih projektila. Pogledom sam tražio šumu. Znao sam da je miris paljevine samo u mojoj glavi. Vatre koje su ovde gorele, odavno su ugašene, ali ostala je slika paklenog zadaha koja mi je bila u nosu. Grlo mi se sušilo. Stalajko mora da je bio mnogo lud kad je stalno mogao da prolazi ovuda. Presekao sam preko pustoline da se što pre dokopam zelenila. Morao sam da zaokolim dobrih dvadeset minuta, ali mi je mnogo lakše bilo da hodam po lišću, zaštićen hrastovim krošnjama. Prešao sam preko jednog brda i spustio se niz hrbat Tunela.
Žmirkao sam na jarkom jutarnjem suncu. Nisam poneo cigare. Procunjao sam oko ulaza u tunel. Sa oguljene metalne table kezila su se upozorenja. Preteći simboli crne boje vrištali su naspram žute pozadine. Opasnost radijacija! Opreznost! Minsko polje! Kontaminirana zona! Uočio sam i nove table koje je postavio Stalajko. Čudno mi je bilo da gazim po asfaltu i betonu. Bunkeri sa svake strane tunela bili su rošavi od oštećenja. Ličili su mi na polupojedene medenjake ili na rastopljene puslice. Nisam se usudio da im priđem, iznutra je smrdelo na govna. Valjda je to bio neki Stalajkov trik, da rastera protivnike. Odlučio sam da potražim tragove koje je pominjao. Znao sam da ću morati da pređem preko brane, samo nikako da se nateram. Šetkao sam se ispred improvizovane barikade. Sa druge strane nalazio se svet, potpuno stran za mene. Trebalo je samo da se provučem ispod ogoljene betonske armature, pronjuškam i vratim se. Lakše bi mi bilo da sam morao da se suočim sa ranjenom mečkom, a opet ne mogu da kažem da me nešto nije vuklo tamo na drugu stranu.
Pronašao sam pukotinu u barikadi i uronio u spoljni svet. Poskočio sam i hitro se dokopao trave, kao da je asfalt sa druge strane bio vreo. Okrenuo sam se da pogledam Tunel. Meni je izgledao strašan, sa zjapećim crnim oknom i svim tim tablama upozorenja. Spustio sam se nekoliko koraka niz drum i ugledao trag. Nije bio bogzna šta, šara od automobilske gume utisnuta u skoreno blato. Nešto me privuklo da mu priđem i onjušim ga iz blizine. Nisam više doživljavao cestu kao ukletu. Ovde su bili ljudi. Neko se vozio i ovde je stao da okrene svoj džip. Srce mi je tuklo, verovatno je i njemu bilo isto tako. Maštao je se da će sresti neke druge ljude. Nadao su se da će pronaći kutak za sebe. A onda je taj neko zaplakao u sebi. Kraj puta, nema dalje. Planina neće da ga primi u svoja nedra. Mogao sam da vidim ruku na volanu, ruku nekog ljudskog bića, ruku prekrivenu krastama. Bolestan je, kosa mu se proredila. Ustao sam naglo, mašio se za džep. Jes', nisam poneo cigare. A možda je to bio vojnik? Možda je ovde okrenuo automobil i dvogledom osmatrao Tunel. U kabastom zaštitnom odelu, sa maskom na glavi nije mogao da precizno upravlja vozilom, pa se okrenuo ovde na širokom delu ceste. Javlja radiom u bazu, da se put ovde završava.
Odjednom sam se osetio usamljen, izolovan. Činilo mi se da me neko posmatra. Šta ako zaključe da iza barikada žive ljudi. Videće me u gunju i čakširama kako nehajno šetkam drumom. Izdao sam Sedam zaselaka! Sad kad su me videli, doći će helikopterima i kamionima, naseliće seu planini, zatrovaće potoke i iskrčiti šumu. Poubijaće sve životinje i trampiti otpatke svoje civilizacije za šaku brašna.
Potrčao sam ka barikadi koliko me noge nose. Podvukao sam se pod pukotinu u betonu, a komad armature mi je razderao gunj. Ustrčao sam uz Tunel i zaždio ka šumi. Smirio sam se tek kada sam obgrlio bukvu. Poljubio sam nežno koru drveta i ostao u njegovom zagrljaju. Kad mi je srce prestalo da tuče, krenuo sam nazad kući. Sunce je već bilo u zenitu.
No comments:
Post a Comment