Deveti ciklus - jedanaesti dan

(deveti i deseti dan je pojelo pozoriste)

Ustao sam veoma rano. Izašao sam na trem i udahnuo svež vazduh. Seo sam na panj pored drvare i zapalio cigaru. Piljevina je mirisala kiselkasto, znači da je sinoć padalo onako nezdravo. Brda na zapadu bila su crna kao grafit, kao iscrtana tušem naspram plavetnila neba. Obišao sam traktor i džip. Ljuta je kiša padala, Boga mi, nagrizla je kroz slojeve farbe. Vozila su nam ličila na boginjavu decu. Moraću da zasučem rukave, uzmem ono parče šmirgl-papira i sredim to. Odlagao sam te sitne obaveze iz nedelje u nedelju, a bližio se dan kada sam obećao Mitraku da ću ići sa njim da kosimo. Dovršio sam cigaru i u to se čulo cijukanje kukavice. Imao sam manje od sata do Tunela. Hteo sam da požurim i vratim se što pre. Sinoć nam je opet bio Stalajko. Pričao je gluposti, kao i uvek, pa sam želeo da se spustim do ceste i lično proverim tu priču o tragovima. Mnogo je bilo paranoje u njegovim govorancijama, ali pribojavao sam se da bi ovo moglo biti istina. Bližila se zima. Ko god je ostavio te tragove, verovatno je tražio zimovnik ili sklonište. Te misli me uvek uznemire. Bio sam raspet između gađenja spram Stalajkove častohlepnosti i duboke zabrinutosti za sudbinu Sedam zaselaka. Smirio sam se tek kad sam zašao u šumu. Prijatno zujanje insekata i kuckanje detlića rasteralo je moj unutrašnji nemir. Posle petnaestak minuta stigao sam do spaljene poljane. Zaustavio sam se. Morao sam ili da napravim veliki obilazak koji bi mi oduzeo bar još sat i po vremen, ili da pregazim preko ukletog, zbrisanog terena koji smo krstili Kumova kesa. Stalajko se hvalio da ima nekakve azbestne sandale pomoću kojih se spustio u onaj krater što liči na saksiju. Snimio je tamo nekakvu sjajnu prašinu i želeo je da uzme uzorak. I stvarno je doneo nekakve praškaste kristale. Meni je bilo dovoljno to što znam da na celoj Kumovoj kesi nema ništa živo, čak ni u zemlji. Ni buba-švaba, ni glista, ni lišaja, ničega nije bilo. Na pojedinim mestima dim se još uvek pušio iz kratera. Zbog svega toga sam požurio da što pre pregazim taj spaljeni deo planine. Toliko sam se brzo sjurio niz ledinu, da sam se u jednom dahu popeo na brdo Tunela. Sakrio sam se u žbunju da osmotrim okolinu. Sa obe strane nalazili su se ruševni bunkeri, koji su izgledali kao oglodani. Dole u šipražju spazio sam male zamke. U jednoj od njih, koprcao se gušter. Stalajko je hteo da privuče vukove u ovaj kraj. Da ih koristi kao stražare. Izvadio sam bodež, rasparao parče ranca i od rastegljive likre improvizovao sam traku. Sišao sam dole da počitstim taj svinjac. Srećom, gušter je bio još uvek živ i pobegao je u žbunje. Rasturio sam zamke. Trebalo mi je desetak minuta. Vešto ih je postavio. Nisam se uštinuo, ali sam rascepao rukave. Kad sam završio taj posao, više sam ličio na propalog gerilca, nego na manekena. Prišunjao sam se barikadi i virnuo preko, na drugu stranu. Gola brda, škrofulozne krpice zeleniša i sivila, prošarane nekom visokom travom, zlatnom kao žito. Tu sam se slagao sa Stalajkom, da treba održavati ovaj zid. Gradili smo ga malo-po malo od materijala koji su nam bili na raspolaganju. Sunce je već odskočilo na nebu. Pramenovi svetlosti lizali su usta Tunela. Okolo su bile postavljene upozoravajuće oznake koje su bacale stigmu na ovaj kraj. Opreznost! Otrovi! Kontaminirano područje!

I pored svih mera predostrožnosti, nisam mogao da se otrgnem utisku da će se nešto dogoditi. Kao da se senka već nadvila nad naš život. Iskrao sam se ispod jedne pukotine u betonu i izašao u svet. Tražio sam trag, kad sam primetio buku. Isprva je bilo tiho, udaljeno, kao zujanje ose. Zatim sam video kako se nešto sjaji tamo na brdu gde je nekad bio raketni silos. To mi je mirisalo na nevolju. Bacio sam se u zaklon i odpuzao do barikade. Jasno mi je bilo da se približavaju vozila, ali nisam mogao da vidim tačan broj. Ovo je bilo izvan svakog očekivanja. Došao sam da pogledam tragove, a možda ću pronaći svoju smrt. Sa druge strane, možda je ovaj trenutak krio u sebi klicu porođaja, kao što kaže onaj pesnik. Posle vremena nereda i ratova, ljudi su se razbežali. Mnogo je bilo smrti na sve strane. Mi koji smo se povukli u Sedam zaselaka izdržali smo sve bure tog strašnog vremena gladi. Izolacija nas je spasila, ali nas je i koštala. Vremenom su se mešale laži i istine o tome šta se zapravo dogodilo. Ja sam odrastao u svetu koji je na razmeđu starog i nekog novog koji se još nije mogao nazreti. Koliko sam se plašio, toliko sam i žudeo za tim da nas konačno pronađu. Seo sam u senku i uzdahnuo. Prošao sam prstima kroz svoju čupavu grivu od kose. Negde iznad mene začuo se soko. Vreme je teklo sporo, kao med koji curi sa kašike. Znao sam da nas love. Poželeće da dođu na našu planinu, otvore barikadu, raščerupaju nas kao kutiju u kojoj se krije poklon. Nećemo moći večito da ih varamo. Doći ćemo do tačke kada ćemo morati da se suočimo. Možda će to biti konvoj iz grada? Možda vojska? Možda Kinezi? U tom trenutku neće biti važno ko je pritisnuo dugme. Stalajko nije to mogao da shvati, ali samim tim što smo preživeli, što smo se održali, što smo očuvali planinu, samim tim smo dugovali nešto ljudima koji dolaze iz sveta u kome vlada suša. Veliki okean čovečanstva, sveo se na plićak...