Deveti ciklus - drugi dan

Sedeo sam u mraku i pijuckao mleko. Nije mi se radilo ništa tih dana. Ništa nisam kuvao, prljavi sudovi su se gomilali, pepeo se prelivao iz prepunih pepeljara. Zavukao sam se u svoj stan kao miš u rupu i nisam nigde izlazio. Nije mi bilo ni do posla, odlagao sam svoje obaveze i krckao dolare koje mi je Kompanija uredno slala na račun. Prevrtao sam svoje stare papire i smejao se nad svojim pričama, skicama i vežbama, tim jalovim jajašcima iz kojih sam se nadao da će se jednoga dana izleći cela knjiga. Prestao sam i da se brijem, a prljavština se nahvatala po mojim čekinjama kao kora. U mislima sam trčao nazad u taj bolni trenutak koji me je zaustavio. Želeo sam da poletim, a u stvari sam padao sve dublje i dublje na dno. Kako sam mogao biti tako glup. Kako sam mogao biti tako kratkovid. Zašto sam očekivao da pivo neće biti gorko. Umesto da odemo pred oltar, dozvolio sam da se u sve umeša ona krava! Popustio sam i sada je od moje ljubavi ostao samo sarkofag, zapečaćena grobnica sećanja na zidu i jedna razglednica sa Severnog Pola. Nisam očekivao da ću tako brzo pasti. Pio sam previše vode, bubrezi su mi pištali od prenapregnutosti. Lokao sam i nalivao se, a usta su mi bila sve suvlja. Kao da sam goreo iznutra. A napolju je odavno počelo proleće i cvetanje novog života. U meni se ništa nije budilo, osećao sam se kao pred smrt. Lekovi mi više nisu pomagali, andoli, panadoni, leksilijumi, bensedini. Bauljao sam po svom prljavom brlogu kao svinja i valjao se po štrokavoj ćebadi koju sam odavno svukao s kreveta. Mislio sam da će promena biti dobra za nas. Da će to biti podloga za rođenje novog kvaliteta, ram jednog novog ustrojstva. Želeo sam da se što pre zavesa spusti na sve te sitne svakodnevne drame i da svet konačno otpočne. Čudno je to. U momentu odluke osećao sam snagu, znao sam da moram biti čvrst kao čelik, ako hoću da sprovedem svoj plan. Transformacija je u mene ulazila postepeno, sablasno. Pretvarao sam se iz domaće životinje u podlu zver, lukavu, divlju, čak i preko toga, u mitološkog zmaja, u živu zmiju, otelotvorenje Satane. Zanosio sam se da će ih same snage mog životnog toga, mog žizniopisanija izaći veliko delo. Maštao sam o tome da će biti dovoljno samo da zapišem sve i novi Sterija će biti rođen! Nisam ni slutio da će mi dosada kao burgija provrteti kroz dušu, da će mi savest turpijati po kičmi. Slomljen, ležao sam naslonjen na jastuk i balavio. Sada je daleko od mene bilo i kuckanje priča i venčanje i štampanje knjige i svi moji snovi. Imao sam samo ovo blato, ovaj kal koji sam sam stvorio. Znao sam da su me zvezde izdale. Mislio sam da će mi iz njih doći neka poruka ili bar upozorenje. Dočekivao sam jutra samo da ne bih morao da spavam, da ne bih morao da se budim uz vrisak iz košmarnog ludila. Od nje mi je ostala samo nalepnica na vratima i jedna bajka u sećanju. Ali sve će to proći. Sećajući se ovoga trenutka ja ću uzdahnuti, stegnuti zube, potegnuti šibu na svog Demona i otkinuti mu još komad supstance. U mojim rukama se nalazila ta kamdžija, nisam ja bio njegovo dugme. Još uvek je do mene dopirao taj unutrašnji glas. Čuo sam ga kao zvono crkve u daljini, zorom tamo na Trgu. Cigani če se vratiti u moje prste, sviraće virtuozno u ćemane, cvrčaće ćevapi na roštilju, pljuštaće zelembaći, a ispod svega toga biću opet ja. Pravi ja, onaj nemoćni, onaj obični, onaj pitomi koji neće razočarati prijatelja. I zato čak i u ovom kalu sopstvenog izmeta u kome sada sedim, znam da će doći moje vreme, da će doći moja jesen, to doba koje me obnavlja. Isklijaću kao neka naopaka biljka koja nikada ne cveta u proleće, i ponovo ću dočekati da padne sneg, taj divni sneg i prekrije i mene i sve, sve, sve!