DIJAMANTSKA PRAŠINA
ili
Ledeni pešaci
Zamisli okean! Znam da možeš. Dovoljno je da kažeš okean, more, thallassa i da ugledaš talase. Pomoći će ti ako čuješ šum mora, pljusak i prskanje pene. Oseti so na koži i udahni slankast miris. Osećaš li ga? Gledaš okean i njegovu duboku boju. Preliva se od zelenkastih tonova do olovnomarinske. Odiše temeljnom, sporom, neumoljivom kretnjom, kao kada se valja more, kao kada se talas prostre odavde do pučine. Zamisli! Okean!
Dok gledaš mreškanje i valjanje mora, talasi se pojavljuju nasumično, kao kupaste kreste. Postaju ni iz čega, ljuljnu se i nestanu uz penušavo šuštanje vode. Uhvati taj trenutak! Zamisli kada bi se talas zaustavio na vrhuncu. Kad bi tako zaustavljeno more postalo svetlije, prešlo iz modre u azurnu boju. Površina bi dobila ostaklicu kojom se opisuje čistota! Tako zamrznuto more, tako zamrznuti okean podsećao bi na žele, staklo, ćilibar, uhvaćeni trenutak večnosti.
To je Led. Varljiva azurna zelenost, želatinskostakleni talasi, samo su nabori glečera, velikog ledenog pokrivača koji se prostire preko Ekumene. Svuda je Led, nepregledna pustinja svežine i bleštavila. Za trenutak podigni pogled i videćeš plavetnilo neba, tako slično i tako različito od plavetnila leda. Sunce odnekud sija i miluje ledeni predeo. Svetlo je, čak toplo, ali samo u tvom oku, u tebi koja bi želela da se glečer istopi do nevinog dana. Dakle, osunčani dan iznad namreškanog leda, kao iznad zamrznutog okeana.
Ispruži ruke. Oseti kako ti se ježi koža, a studen prožima od noktiju preko članaka prstiju do šake i ručnog zgloba. Mokro je, ruke su ti vlažne, kao da ih obliva nevidljiva kiša.
Nebo je vedro, sunce se smeši, led ćuti.
Temperatura pada na svakodnevnih minus trideset. Nešto je u vazduhu, nekakav sjaj. Tu i tamo kao da zatreperi. Brže-bolje, šake u toplinu džepova! Vidiš prelivanje duginih boja, kao da se pojavljuju svici... Besmisleno, draga moja, jer dobro znaš da na Ledu nema insekata niti bilo čega drugog što leti. Hromatski prelivi u vazduhu postaju gušći, kao da se nalaziš usred dijamantske izmaglice, kao oreol ispod oblaka ili oko sunca. Temperatura neprestano pada. Dostiže minus pedeset.
Kao da nastaje izmaglica. Zapravo, ona je sve vreme tu. Nevidljiva kiša i oreol dobijaju objašnjenje. Voda je postala hladnija od tačke mržnjenja, a smrzla se nije. Pred očima ti se rađa se smrznuta magla. Prozirna je, sjaktava i ispunjena prelivima svih boja. To je izmaglica koja se vije tik iznad leda, šareniš što treperi svud oko nas. Dijamantska prašina.
Kada si se nagledala bleštavila, u pozadini primećuješ kretanje. Nešto malo i mrko mili po Ledu. Nedostatak reljefa u zamrznutom moru Leda otežava određivanje razmera. Dve muve na komadiću leda ili dva mamuta na pustopoljini? Možda su tvoji prijatelji? Koračaju preko leda, putuju lako.
Dva Ledena Pešaka.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetsedmi dan
IZGUBLJENI ZAGRLJAJ
ili
Kako pisanje može da pomogne
Sumorno popodne. Pretvaram se da posmatram ljude. Deca vrište, ispadaju im sladoledi, jure za golubovima. Mame su lepo odevene i prave se da ne vide kako im potomstvo izvodi besne gliste. Gledam te i nešto me peče u grudima.
Pratim muziku.
Bend je opušten. Bubnjar peva na lošem portugalskom, kosa mu je duga i masna, a raste svud oko ćele u repovima. Basadžija je umoran, grli instrument i čupka ga smežuranim prstima. Dva mala bubnja ne mogu da skriju pepeljastosedog hipika koji se pojavljuje i nestaje. Klavijaturista izgleda kao odrpani profesor latinskog jezika, a tonac je ćelav sa snežnobelom bradom. Glavni gitarista se zabavlja kao niko, uprkos sporim akordima i poodmaklom dobu. U sredini, ponosan na to što je najmlađi i ima svu kosu, saksofonista.
Život je lep?
Vidim da si tužna. Imam nešto što želiš, ali ne možeš dobiti. Imam nešto što ne mogu imati, ali želim. Plesali smo na ivici ponora, ali staza je sada preuska ma i za najmanji korak. Ne mogu čak ni da ti pružim ruku. Ne možeš da osetiš bubnjanje u vrhovima mojih prstiju, tajne poruke namenjene tvome srcu.
Dodirni me.
Osećam ti dodir na ramenu. Udišem slatkasti miris. Padaš mi u zagrljaj. Držim te čvrsto. Umilno spuštaš glavu i pronalaziš joj mesto na mojim grudima. Bacam poljubac u kosu zatalasanu kao more.
Nije se dogodilo.
U našim je srcima.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetšesti dan
1-800-SMRT
Umrite, već danas! Šta čekate?
Zdravo narode! Ako ste kao ja, onda volite da živite, ali smrt vas prati i ne dozvoljava vam da se opustite ni za trenutak. Želite li da se probudite bez straha za bližnje, novčanih briga i ontoloških pitanja? Iskoristite napredak savremene medicine i – umrite! Zahvaljujući novoj Anti-Smrt™ tehnologiji, možete biti oživljeni u svakom trenutku.
Znam, zvuči neverovatno, ali pogledajmo šta nudi projekat "Mala smrt danas – bolji život sutra".
Svaki dan ista stvar, odlazite neispavani na posao, strepite od otkaza. Pitate se da li ste doneli prave odgovore na izazove koji odasvud iskaču poput kokica? Život vas mrvi, neumoljivi ritam svakodnevice vas satire?
Sa mukama je gotovo! Predstavljamo vam novi Anti-Smrt™ projekat privremenog umiranja. Čudo medicine koje stavlja upravljač u vaš dlan!
Umiranje donosi niz pogodnosti. Sami birate ritam života. Umesto godišnjeg odmora na kome vas ionako uznemiravaju i obasipaju poslovnim i društvenim obavezama, izaberite privremenu smrt i pošteno se naspavajte! Ako izaberete Anti-Smrt™ projekat, dobijate i poseban tretman obnove krvi i osvežavanja ćelija. Vratite se iz mrtvih kao novi čovek!
Pomislite samo, roditeljstvo je velika obaveza i odgovornost. Naučno je dokazano da devedesetsedam i po posto dece strada od vaspitnih pogrešaka očeva i majki. U osamdesetčetiri posto slučajeva uzrok je strah od smrti.
Umiranjem upoznajete obe strane života, razbijate strah od velikog crnila i ustajete kao preprođeni. Za mlade roditelje omogućavamo pet uzastopnih oživljavanja po ceni jednog!
Plaši vas svetska kriza, strepite od rata ili terorističkih napada. Izaberite dugoročni Anti-Smrt™ program koji garantuje vaskrsavanje po isteku, unapred ugovorenog, roka. Za dužnike obezbeđujemo pravnu podršku u vidu programa "Mrtav dok ne istekne zakonska obaveza". Ukoliko se brinete da će naslednici razgrabiti vaš imetak dok niste među živima, Anti-Smrt™ program uključuje i dubinsko zamrzavanje u okviru plana "Nisam još otišao...". O, da! Proboj na polju kriogenske tehnologije omoguća vam da prevarite i život i smrt!
Saznajte šta je sa druge strane, ostvarite svoje snove i rešite se briga.
Umrite, već danas! Pozovite odmah!
Umrite, već danas! Šta čekate?
Zdravo narode! Ako ste kao ja, onda volite da živite, ali smrt vas prati i ne dozvoljava vam da se opustite ni za trenutak. Želite li da se probudite bez straha za bližnje, novčanih briga i ontoloških pitanja? Iskoristite napredak savremene medicine i – umrite! Zahvaljujući novoj Anti-Smrt™ tehnologiji, možete biti oživljeni u svakom trenutku.
Znam, zvuči neverovatno, ali pogledajmo šta nudi projekat "Mala smrt danas – bolji život sutra".
Svaki dan ista stvar, odlazite neispavani na posao, strepite od otkaza. Pitate se da li ste doneli prave odgovore na izazove koji odasvud iskaču poput kokica? Život vas mrvi, neumoljivi ritam svakodnevice vas satire?
Sa mukama je gotovo! Predstavljamo vam novi Anti-Smrt™ projekat privremenog umiranja. Čudo medicine koje stavlja upravljač u vaš dlan!
Umiranje donosi niz pogodnosti. Sami birate ritam života. Umesto godišnjeg odmora na kome vas ionako uznemiravaju i obasipaju poslovnim i društvenim obavezama, izaberite privremenu smrt i pošteno se naspavajte! Ako izaberete Anti-Smrt™ projekat, dobijate i poseban tretman obnove krvi i osvežavanja ćelija. Vratite se iz mrtvih kao novi čovek!
Pomislite samo, roditeljstvo je velika obaveza i odgovornost. Naučno je dokazano da devedesetsedam i po posto dece strada od vaspitnih pogrešaka očeva i majki. U osamdesetčetiri posto slučajeva uzrok je strah od smrti.
Umiranjem upoznajete obe strane života, razbijate strah od velikog crnila i ustajete kao preprođeni. Za mlade roditelje omogućavamo pet uzastopnih oživljavanja po ceni jednog!
Plaši vas svetska kriza, strepite od rata ili terorističkih napada. Izaberite dugoročni Anti-Smrt™ program koji garantuje vaskrsavanje po isteku, unapred ugovorenog, roka. Za dužnike obezbeđujemo pravnu podršku u vidu programa "Mrtav dok ne istekne zakonska obaveza". Ukoliko se brinete da će naslednici razgrabiti vaš imetak dok niste među živima, Anti-Smrt™ program uključuje i dubinsko zamrzavanje u okviru plana "Nisam još otišao...". O, da! Proboj na polju kriogenske tehnologije omoguća vam da prevarite i život i smrt!
Saznajte šta je sa druge strane, ostvarite svoje snove i rešite se briga.
Umrite, već danas! Pozovite odmah!
Dvanaesti ciklus - Dvadesetpeti dan
DOKTOR ARSLAN I POVREDA NA RADU
– Sto mu snegova! – povikao je doktor Arslan i zalupio slušalicu telefona.
DoktorArslan bio je veoma cenjen stručnjak za nemoguće medicinske slučajeve. Pričalo se da njegov plavkasti ten umiruje bol, a zelene oči ispod pijavičastih trepavica rentgenski otkrivaju najpodmuklije uzročnike zaraza i povreda.
Pokrio je dugu sitno ukovrdžanu crnu kosu belim turbanom i izjurio iz ordinacije. Sestra Meri, radost svih Arslanovih pacijenata, štiklala je za njim. Nosila je malecnu kožnu torbu u kojoj se krila doktorova apoteka, operaciona sala i pljoska uvek puna džina.
Na gradilištu se dogodila nesreća.
– Dmitar je nalivao beton kad su potporne oblice popucale i ceo sprat mu se sručio na glavu – dahtao je gospodin Šiljkut, šef smene.
– Jedva smo ga otkopali, čini nam se da još uvek diše. Pomozite, doktore! – jecali su okupljeni neimari.
Gradom, srezom pa i celom zemljom kolale su priče o čarobnim prstima doktora Arslana. Veštim dodirom pronašao je bilo, zatim lupnuo unesrećenog u zatiljak. Prevukao mu je dlanovima preko pupka. Dmitar se nije usuđivao da diše duboko, što od bolova, što od strahopoštovanja prema slavnom doktoru.
– Stvar je jasna! Krivac za tvoje stanje su krastavac i paradajz! To si doručkovao, zar ne? – upita mekim glasom Arslan.
– Kako ste pogodili? – začudio se Dmitar.
– Povredu nije prouzrokovao beton i čelik. Vredan si radnik, proveo si ceo letnji dan na gradilištu. Mišići traže više krvi, ali avaj hladno povrće steglo ti je arterije. Tako su nastali grčevi i začepljenja ispod kolena, u laktovima i ušnim kanalima. Učinilo ti se da čuješ krckanje greda i bacio si se na potpornje. Avaj, oborio si ih, a s njima i čitav sprat. Propisujem ti dijetu od pohovanog sira, pržene šunke i kardamona. Za nekoliko dana bićeš kao nov! Sestro? – pozvao je Arslan.
Prsata plavuša izvadi iz torbičice kesicu smeđih ljuspastih zrna. Gospodin Šikljut je primio lek drhtavom rukom.
– Hvala vam doktore, zaista ste neverovatni! – povikao je hor radnika predvođen šefom smene.
– As ti gospe! – uzdahnu sestra Meri i spusti crveni poljubac na Arslanov plavi obraz.
– Sto mu snegova! – povikao je doktor Arslan i zalupio slušalicu telefona.
DoktorArslan bio je veoma cenjen stručnjak za nemoguće medicinske slučajeve. Pričalo se da njegov plavkasti ten umiruje bol, a zelene oči ispod pijavičastih trepavica rentgenski otkrivaju najpodmuklije uzročnike zaraza i povreda.
Pokrio je dugu sitno ukovrdžanu crnu kosu belim turbanom i izjurio iz ordinacije. Sestra Meri, radost svih Arslanovih pacijenata, štiklala je za njim. Nosila je malecnu kožnu torbu u kojoj se krila doktorova apoteka, operaciona sala i pljoska uvek puna džina.
Na gradilištu se dogodila nesreća.
– Dmitar je nalivao beton kad su potporne oblice popucale i ceo sprat mu se sručio na glavu – dahtao je gospodin Šiljkut, šef smene.
– Jedva smo ga otkopali, čini nam se da još uvek diše. Pomozite, doktore! – jecali su okupljeni neimari.
Gradom, srezom pa i celom zemljom kolale su priče o čarobnim prstima doktora Arslana. Veštim dodirom pronašao je bilo, zatim lupnuo unesrećenog u zatiljak. Prevukao mu je dlanovima preko pupka. Dmitar se nije usuđivao da diše duboko, što od bolova, što od strahopoštovanja prema slavnom doktoru.
– Stvar je jasna! Krivac za tvoje stanje su krastavac i paradajz! To si doručkovao, zar ne? – upita mekim glasom Arslan.
– Kako ste pogodili? – začudio se Dmitar.
– Povredu nije prouzrokovao beton i čelik. Vredan si radnik, proveo si ceo letnji dan na gradilištu. Mišići traže više krvi, ali avaj hladno povrće steglo ti je arterije. Tako su nastali grčevi i začepljenja ispod kolena, u laktovima i ušnim kanalima. Učinilo ti se da čuješ krckanje greda i bacio si se na potpornje. Avaj, oborio si ih, a s njima i čitav sprat. Propisujem ti dijetu od pohovanog sira, pržene šunke i kardamona. Za nekoliko dana bićeš kao nov! Sestro? – pozvao je Arslan.
Prsata plavuša izvadi iz torbičice kesicu smeđih ljuspastih zrna. Gospodin Šikljut je primio lek drhtavom rukom.
– Hvala vam doktore, zaista ste neverovatni! – povikao je hor radnika predvođen šefom smene.
– As ti gospe! – uzdahnu sestra Meri i spusti crveni poljubac na Arslanov plavi obraz.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetčevrti dan
HOKUS-POKUS
Posvećeno Miši Todorovu
Svetlost se ukazala na nebu. Obukao sam belu majicu i mrkoplave pantalone. Vezao sam maramu i natukao kačket. Uvukao sam stopala u morskoplave sandale. Poneo sam štapni točak i praćen budnim okom Zelene Boginje krenuo na put.
Nisam bio siguran kojom rukom da vozim štap. Dok sam ga držao u levoj, točak je ševrdao. U desnoj bio je uravnotežen ali mi se kišobranska drška migoljila iz šake. Zaključio sam da će biti najbolje da trčim u smeru kretanja sunca, a da štap menja strane, kako mi bude zgodnije.
Prišao sam uzdignutom jezeru. Divio sam se savršenom obliku. Voda je skakala uvis dobre dve dužine. Svetla su se pojavila iz dubine. Zamočio sam točak. Nakvasio sam žutu i naranžastu stranu i počeo da trčim. Pogledom sam pratio šare mozaika na zidiću koji je pridržavao vodu. Brojao sam korake i ubrzavao ritam.
Umoči, sad! Hitro sam prebacio štap preko ivice i točak je pljusnuo po uzburkanoj površini jezera. Žuto, pa narandžasto! Potrčao sam još brže. Prestao sam da idem u prostor. Pločice obeležene reljefnim znacima žurile su mi pod stopala. Verovao sam da me Boginja prati i da je zadovoljna. Središnji skok vode iz jezera postao je osovina oko koje se svet okretao.
Uskočio sam na vrtešku ekstaze i nastavio da tabanam. Kapljice vode video sam kao oblake, a oblaci su pokušavali da izgledaju dostojanstveno u kaljavim baricama. Bat koraka čuo sam kao pohvalu. Tapšala je Boginja lično i bodrila me!
Poveo sam se na levu, pa na desnu stranu. Vešto sam prebacio štap iz ruke u ruku. Prošljaparao sam kroz baricu i rasterao oblake. Runski zapis na zidu mi je skliznuo iz pažnje. Zamočio sam točak i tek kada sam ga izvadio shvatio sam da sam poranio. Ispao sam iz ritma za čitavu polovinu kruga. Ipak, ona je bila zadovoljna i osetio sam blagoslov. Pustio sam da me noge odnesu do hladne trave i tu sam se srušio, brideći od miline.
Posvećeno Miši Todorovu
Svetlost se ukazala na nebu. Obukao sam belu majicu i mrkoplave pantalone. Vezao sam maramu i natukao kačket. Uvukao sam stopala u morskoplave sandale. Poneo sam štapni točak i praćen budnim okom Zelene Boginje krenuo na put.
Nisam bio siguran kojom rukom da vozim štap. Dok sam ga držao u levoj, točak je ševrdao. U desnoj bio je uravnotežen ali mi se kišobranska drška migoljila iz šake. Zaključio sam da će biti najbolje da trčim u smeru kretanja sunca, a da štap menja strane, kako mi bude zgodnije.
Prišao sam uzdignutom jezeru. Divio sam se savršenom obliku. Voda je skakala uvis dobre dve dužine. Svetla su se pojavila iz dubine. Zamočio sam točak. Nakvasio sam žutu i naranžastu stranu i počeo da trčim. Pogledom sam pratio šare mozaika na zidiću koji je pridržavao vodu. Brojao sam korake i ubrzavao ritam.
Umoči, sad! Hitro sam prebacio štap preko ivice i točak je pljusnuo po uzburkanoj površini jezera. Žuto, pa narandžasto! Potrčao sam još brže. Prestao sam da idem u prostor. Pločice obeležene reljefnim znacima žurile su mi pod stopala. Verovao sam da me Boginja prati i da je zadovoljna. Središnji skok vode iz jezera postao je osovina oko koje se svet okretao.
Uskočio sam na vrtešku ekstaze i nastavio da tabanam. Kapljice vode video sam kao oblake, a oblaci su pokušavali da izgledaju dostojanstveno u kaljavim baricama. Bat koraka čuo sam kao pohvalu. Tapšala je Boginja lično i bodrila me!
Poveo sam se na levu, pa na desnu stranu. Vešto sam prebacio štap iz ruke u ruku. Prošljaparao sam kroz baricu i rasterao oblake. Runski zapis na zidu mi je skliznuo iz pažnje. Zamočio sam točak i tek kada sam ga izvadio shvatio sam da sam poranio. Ispao sam iz ritma za čitavu polovinu kruga. Ipak, ona je bila zadovoljna i osetio sam blagoslov. Pustio sam da me noge odnesu do hladne trave i tu sam se srušio, brideći od miline.
Dvanaesti ciklus - Dvadesettreći dan
KIŠA NEUSPEHA
Rik letnjeg pljuska
Blato je proključalo
Kapija zamka
Čučimo na tremu. Srebrni pramenovi spuštaju se sa nadstrešnice. Spuštam lice u sklopljene šake. Spreman sam da me budakom udare po glavi i zatuku kao psa. Kiša mi se ruga prštanjem.
Zelene oči seljanke koja nas je dočekala bile su pune sjaja. Grudi krčmarice previše čvrste. Brci kmeta oštro zasukani. Pivo je bilo sveže. Tek što sam prineo slatkastu penu usnama, počela je drhtavica. To je samo trema, pomislio sam. Štipnuo sam nosić neustrašivom deranu koji je bez pitanja pokušavao da zaviri u čarobnjačku balu. Ustao sam od stola i pokupio opremu s poda. Majstor mi je namignuo. Ostao je da pogodi cenu. Počeo sam da ucrtavam znakove moći oko seoskog bunara. Postavio sam kočeve-držače i poređao zastavice.
Ipak, svakim pokretom sam sumnjao. Drhtavica mi se pritajila ispod kože.
– Čini mi se da su odustali od potere – uzdiše Majstor.
– Nisam video, jednostavno nisam – jecam proračunato.
– De, de
– Zašto sad ne dođu i lepo mi rascopaju glavu? – očajavam lažljivo. Ljut sam na pljusak koji tuče ravnodušno.
– De, de. Samo si dozvolio da se uplašiš – teši me Majstor.
Znao sam da će ritual prizivanja kiše biti loš, ali nisam očekivao da će se pretvoriti u propast. Napev sam otvorio previše tiho, stidljivo. Istupio sam i u vrtloženju. Umesto da uzdižem prikupljenu magijsku moć, tražio sam poglede okupljenih. Seljaci su tapšali u ritmu čaranja. Ekstaza mi se učinla daleka, nedostižna. Krišom sam iz torbice izvadio grumičak samoljublja.
Postao sam lak kao pero, ili mi se tako učinilo. Oblaci su se nakupljali kao ribice koje se sjate oko kriške hleba. Najpre su se pojavili trakasti oblici blago rasplinuti kao kobilji repovi. Pratili su ih hrpasti oblici nalik na knedlice. Čestitao sam sebi i počeo da usporavam ritam dodole. Lovio sam zadivljene poglede seljančica.
– Imaš samopouzdanja. To je potrebno, ali nedovoljno – Majstor me je potapšao po ramenu. Pokušao sam da ga pogledam molećivo, iskajući oprost.
– Nemoj tako da me gledaš. Dovoljno si kažnjen, obojica smo. Izvukli smo žive glave od pobesnele rulje. Drugi put će biti bolje – smeška se zagonetno učitelj.
Kamen mi se našao na putu, sapleo sam se. Ispustio sam takt. Povisio sam ton i jačinu glasa. Raširio sam pokrete. Drhtavica me ščepala za nos. Zabrideli su mi dlanovi. Oblaci su se sudarali po nebu, krupne hrge nalik na balegu. Teške kapi počele su da gađaju okupljene. Rik nebeskih nosoroga najavio je bleskanje munja. Voda s neba počela je da kosi. Poletele su sitne ledenice. Seljaci su se razbežali kao mlađ pred štukom. Kovitlaci vetra nosili su prašinu, suve grančice, piliće, niz gaća na sušilici, nečiju hoklicu.
– Vežbao si mačevanje, stekao ožiljke ali ne i oštricu. Plovio si, ali da vezuješ builna nisi savladao. U manastiru si krasnopisao, a veru nisi stekao. Moraš da se posvetiš, prijatelju moj mladi.
Majstor ustaje i gleda u nebo. Podiže balu i daje mi znak da krenemo.
Rik letnjeg pljuska
Blato je proključalo
Kapija zamka
Čučimo na tremu. Srebrni pramenovi spuštaju se sa nadstrešnice. Spuštam lice u sklopljene šake. Spreman sam da me budakom udare po glavi i zatuku kao psa. Kiša mi se ruga prštanjem.
Zelene oči seljanke koja nas je dočekala bile su pune sjaja. Grudi krčmarice previše čvrste. Brci kmeta oštro zasukani. Pivo je bilo sveže. Tek što sam prineo slatkastu penu usnama, počela je drhtavica. To je samo trema, pomislio sam. Štipnuo sam nosić neustrašivom deranu koji je bez pitanja pokušavao da zaviri u čarobnjačku balu. Ustao sam od stola i pokupio opremu s poda. Majstor mi je namignuo. Ostao je da pogodi cenu. Počeo sam da ucrtavam znakove moći oko seoskog bunara. Postavio sam kočeve-držače i poređao zastavice.
Ipak, svakim pokretom sam sumnjao. Drhtavica mi se pritajila ispod kože.
– Čini mi se da su odustali od potere – uzdiše Majstor.
– Nisam video, jednostavno nisam – jecam proračunato.
– De, de
– Zašto sad ne dođu i lepo mi rascopaju glavu? – očajavam lažljivo. Ljut sam na pljusak koji tuče ravnodušno.
– De, de. Samo si dozvolio da se uplašiš – teši me Majstor.
Znao sam da će ritual prizivanja kiše biti loš, ali nisam očekivao da će se pretvoriti u propast. Napev sam otvorio previše tiho, stidljivo. Istupio sam i u vrtloženju. Umesto da uzdižem prikupljenu magijsku moć, tražio sam poglede okupljenih. Seljaci su tapšali u ritmu čaranja. Ekstaza mi se učinla daleka, nedostižna. Krišom sam iz torbice izvadio grumičak samoljublja.
Postao sam lak kao pero, ili mi se tako učinilo. Oblaci su se nakupljali kao ribice koje se sjate oko kriške hleba. Najpre su se pojavili trakasti oblici blago rasplinuti kao kobilji repovi. Pratili su ih hrpasti oblici nalik na knedlice. Čestitao sam sebi i počeo da usporavam ritam dodole. Lovio sam zadivljene poglede seljančica.
– Imaš samopouzdanja. To je potrebno, ali nedovoljno – Majstor me je potapšao po ramenu. Pokušao sam da ga pogledam molećivo, iskajući oprost.
– Nemoj tako da me gledaš. Dovoljno si kažnjen, obojica smo. Izvukli smo žive glave od pobesnele rulje. Drugi put će biti bolje – smeška se zagonetno učitelj.
Kamen mi se našao na putu, sapleo sam se. Ispustio sam takt. Povisio sam ton i jačinu glasa. Raširio sam pokrete. Drhtavica me ščepala za nos. Zabrideli su mi dlanovi. Oblaci su se sudarali po nebu, krupne hrge nalik na balegu. Teške kapi počele su da gađaju okupljene. Rik nebeskih nosoroga najavio je bleskanje munja. Voda s neba počela je da kosi. Poletele su sitne ledenice. Seljaci su se razbežali kao mlađ pred štukom. Kovitlaci vetra nosili su prašinu, suve grančice, piliće, niz gaća na sušilici, nečiju hoklicu.
– Vežbao si mačevanje, stekao ožiljke ali ne i oštricu. Plovio si, ali da vezuješ builna nisi savladao. U manastiru si krasnopisao, a veru nisi stekao. Moraš da se posvetiš, prijatelju moj mladi.
Majstor ustaje i gleda u nebo. Podiže balu i daje mi znak da krenemo.
Dvanaesti ciklus - Dvadesetdrugi dan
REČI KRVARE
"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."
Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.
"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."
Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.
"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."
Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?
" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."
Na noge lagane!
"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."
Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.
"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."
Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.
"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."
Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?
" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."
Na noge lagane!
Dvanaesti ciklus - Dvadesetprvi dan
LUDILO SE CEREKA
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
"Lažovi, lažovi!"
Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.
"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"
Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.
"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"
Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.
"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."
Reči krvare.
Dvanaesti ciklus - Dvadeseti dan
POLJE ZVEČKASTIH NITI
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Sedim na kamenu koji je nekada bio kap vatrene reke. Prašinu i šupljikavi plovućac oglodao je vetar. Ostala je samo izdubljena stena, tanka kao nit, u kojoj zvečka moje prisustvo. Tri dana sam živela bez duše, vratila mi se tek jutros. Hranim je suzama. Novi utisci su me nažuljali, um je radio predugo kao jedini pogon svesti. Čekajući da se ponovo ispuni duhom, telo je taložilo slike, zvuke i mirise.
Skrenuli smo u prvi rukavac. Odvojili smo se od reke i krenuli ka visoravni. Matica pritoke postala je previše snažna, pa smo izvukli čamac iz vode i nosili ga. Oko vodotoka raslo je nisko žbunje. Iznad žilave trave džikljalo je poljsko cveće. Prepoznala sam jednu vrstu nane. Prošli smo kroz usek između dve uzvisine. Na plaži posutoj krupnim kvrgavim kamenjem ostavili smo čun. Popeli smo se na zaravan. Zaputili smo se ka kupastom bregu načičkanom kulama. Štrčale su iz grebena kao bodlje. Čaka je snažno zazviždao. Miška mi je ponosno objavio da smo stigli u Zvečkastu Nit.
Između sivih vrškova rasle su čekinjaste vreže. Tri bele životinje brstile su ih marljivo. Imale su povijene rogove boje peska i kratku belu dlaku. Ispod njuške klatila se bradica koja je krila visuljke. Podsetili su me na učkur kapuljače. Tako je Divna podvezivala kabanicu. Zasmejala sam se. Zakikotale su se i životinje. Šaka im se pridružio u mektanju. Kreketala sam dok me stomak nije zaboleo. Miška je strpljivo sačekao da preplovim vodopad utisaka. Iz crnog šjunkastog nanosa i mrke zemlje rasle su puzavice. Životinje brstilice tumarale su slobodno u grupicama, majke sa porodom. Naselje nije imalo nijednu zgradu. Nije bilo ljudi u selu ili ih ja nisam videla. Miška me je pozvao. Sledila sam ga do grebena. Sa druge strane, na kraju strme kosine zelenila se gusta šuma. Usek je krivudao do podnožja. Učinilo mi se da vidim pokret ispod krošnje. Spuštajući se obronkom primetila sam odsustvo biljaka. Mutnomrki kamen nije puštao ni mahovini da ga zastre i smekša mu ivice. Zelenilo je počinjalo iznenada, kao da je čitava dolina veliki vrt. Zakoračila sam na crvenkastu zemlju i zarila prste u glibavi oker. Kada mi je u tlo utonuo i zglob, osetila sam pod prstima kamen. Na jagodicama šake videla sam svetlucave tragove peska. Riđa zemlja bila je pridošlica, baš kao i ja
Pošla sam ka drvoredu belokorih stabala. Raskriljene grane ličile su na žbunove. Oko svakog drveta stajao je par seljana. U kožne torbice spuštali su ljubičaste plodove. Miška im je doviknuo.
– Hej, Urijele! Vratili smo se! Doveli smo je!
– Ehej, zovite Aksakalu! - povikao je starac, mršav kao motka.
Ispod pletene kupaste kapice štrčao je pramen, pepeljast kao i razbarušene obrve. Pored njega stajala je žena. Merkala me je prozirnoplavim pogledom ispod bele marame. Tamna kosa bila joj je skupljena u krpasto maramče i izlomljena. Nosila je smeđi jelek preko musave košulje. Starac se osmehnuo i nastavio da bere ljubičaste mahune. Žena je pokušala da mi pročita nešto sa lica. Nezadovoljna odgovorom, osvrnula se ka grupici koja se brzo sjatila. Dvadesetak odrpanih težaka prišli su da me osmotre. Stidljivo su se smeškali. Delovali su oronulo. Pred mene je stupila žena izbrazdanog lica. Ožiljci preko ožiljaka izobličili su joj izraz. Crne obrve, oštre kao rez noža, naperile su u mene ženine zelene oči. Šare dužica vrtložile su se kao da joj pogled dopire do mog detinjstva. Frknula je.
–Vodi je. Nije još došla k sebi. Razgovaraćemo kad se spoji sa dušom.
– Aksakalka – Miška joj se naklonio i blago me uhvatio za ruku – Hajd'mo, pokazaću ti gde ćeš stanovati.
Pokušala sam nešto da prozborim, ali nisam mogla da prizovem reči. Stanovnici Zvečkaste Niti pretočili su se u lelujave senke. Miška me je pridržavao sve do vrha brda. Poveo me je do prolaza koji je vodio u šupljinu kamene kule. Pomogao mi je da sednem u položaj za meditaciju.
– Nekada davno, iz dubine zemlje potekla je kaša topljenog kamena, metala i vreline – počeo je Miška priču.
Bilo je to u vremenu pre našeg. Ljudi su živeli u mravinjaku od lažnog kamena. Imali su vrlo malo neba i vrlo malo zemlje. Hranili su se grehom, a otrovne ogriske bacali su u more. Ležali su zatočeni u treperavoj laži. Zamenili su ruke i noge za snagu metala, telo za dugovečnost lažnih biljaka, glavu za neumoljivost nevidljivih otkucaja klatna. Sažižuća glad onovremenih ljudi uništavala je Majku Zemlju. Pokušavala je da zbaci jaram. Razjarivala je oluje i stišavala kiše, talasala je mora i davila jezera, ledila je pustinje i topila glečere. Podmetala im je pošasti, ali ljudi nisu prestajali da se kote. Sve je bilo dozvoljeno. Kad su pojeli i sagoreli sve što je moglo da se pojede i sagori, posegnuli su u dubinu, ka srcu Velike Majke. Proboli su joj kožu i pili joj krv. Na mestu gde je danas Zvečkasta Nit bol je bio najveći. Rastopljeni kamen pokuljao je na površinu. Toplota za kojom su naši sramni prapretci žudeli, uništila ih je. Davno su utihnuli pramenovi stihije. Vetar je imao čitavu večnost da strpljivo očisti pepeo i ogoli skamenjene Majčine kandže.
Tako su nastale Niti.
Aksakalka pre naše Aksakalke donela je prvu sadnicu i spustila je u zemlju, dole u krateru. Kada se vratila na vrh pun ježikastih stubova, čula je da nešto zveči. Prokopala je prvi kanal kroz kamenu kulu. Čak i prsti Majčine osvete nose blagoslov. Aksakalka pre naše Aksakalke primila je iz zemlje obsidijan, garnet, spinel, hrisolit, ametist, opal, topaz, akvamarin. Posedela je da meditira o ovom mestu punom ožiljaka. Možda baš kao što ti sada sediš i čekaš dušu da ti se vrati u krilo. Kada je dočekaš, ispričaću ti sve o tome šta je videla Aksakalka pre naše Aksakalke i zašto je odlučila da se nastani usred Zvečkastih Niti.
Dvanaesti ciklus - Devetnaesti dan
LUDAČE IV
Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.
Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.
Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.
Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.
– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.
Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.
Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.
Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.
U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.
– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.
Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.
Gimnazija je ulicu delila sa gradskom pijacom i strmim sokakom kojim je narod žurio na autobusku i železničku stanicu, hrleći ka zavičaju. Skakutao sam između potočića koji su izvirali iz bunjišta i kanti za đubre. Zaobilazio sam trulo voće i povrće koje me je vrebalo s kaldrme. Vojni škart u kome sam proveo osnovnu školu zamenio sam flanelskom košuljom, somotskim pantalonama i belom platnenom jaknicom. Da sam ugazio u gnjilež, ne samo da bih se strmeknuo niz sokak, već bih ukaljao želju da se na prijemnom ispitu pojavim kao nov.
Nada da ću zasijati i očarati sve prisutne zgasla je kada sam stupio u dvorište. Našao sam se ispred osam i po hiljada devojaka. Nisam bio siguran da li sam dospeo u raj ili u pakao. Pokušao sam da pronađem bar jednu koja nije bila neizdrživo lepa. Učinilo mi se da se nalazim na kastingu, a ne u eksperimentalnoj gimnaziji, pred ispitom od koga mi zavisi tok života. Za srpski, engleski i istoriju se nisam brinuo. Pitao sam se da li ću preživeti boje, mirise, lepršave loknice, rumene obraze i bele zube ispod osmejaka.
Predao sam popunjen obrazac i promumlao da bih želeo da pohađam odelenje za latinski i grčki.
– Ad augusta per angusta! – uskliknula je profesorka rošavog lica i raščerupane kose.
– Civis Romanus sum, omnia iura possideo – bupnuo sam, ljut što se nisam dosetio prikladnije izreke.
Pokušao sam da potražim skrovito mesto na kome ću moći da smirim disanje i pulsirajuće crvenilo. Devojke su bile svuda, na stepenicama, u hodnicima, na zidiću ispred ulaza, u dvorištu, pred kapijom. Iako sam bio nevidljiv, strepio sam da će mi se svakog trena obratiti. Sakrio sam šake u džepove od pantalona, ali su bili preduboki. Premestio sam ih u džepove od jakne, ali su bili plitki. Kršio sam prste i pokušavao da ne klatim rukama usplahireno. Ustrčao sam na drugi sprat, prošetao nehajno poput inspektora Kluzoa i brzo se sjurio u dvorište. Vratio sam se na sprat i pravio se da tražim nekoga. Da se ne bih sudarao sa rusalkama i vilama, skrasio sam se ispred oglasne table i pomno iščitao sva službena obaveštenja. Sedi profesor u trodelnom odelu prozvao je moje ime. Morao je da ga nekoliko puta ponovi pre nego što sam se dozvao svesti i odazvao pozivu.
– Hranislav Živković – kazao je.
– N...ne, to nisam ja! – zamucao sam.
– Naravno, to sam ja! Profesor Živković, istorija. Izvolite sačekati ovde mladiću, vi ste u grupi sedam A. Ispit će početi za trideset sedam minuta.
Kako da provedem toliko vreme sa dvadesetak devojaka? Nisam smeo da sednem, niti sam mogao mirno da čekam. Stotinu četrdeset osam puta sam prošao ispred vrata učionice. Najpre sam se šetkao, zatim sam marširao, a naposletku sam plesao. Zapravo, setio sam se džudo-kate, pa sam se vrteo na vrhovima prstiju, čistio pod bridom stopala i premeštao s noge na nogu. Srećom, devojke nisu obraćale pažnju. Već su se zaćeretale kao da su se našle na petogodišnjici mature, a ne prvi put u životu.
Laknulo mi je kada nas je profesor poterao u učionicu. Održao nam je govor naglašavajući da se borimo za ograničen broj mesta u školi i da je nerazborito šapnuti tačan odgovor suparnicima. Pitanja nisu bila teška, ali sam svaki čas morao da se okrećem, dozivan molećivim pogledima banšija i niksija. Doturao sam im rešenja, rizikujući da mi gospodin Živković iščupa uši, izvede iz učionice i izbaci iz škole. Meni se to nije dogodilo, ali je nastradala jedna razbarušena cura. Bila je namazana kao rakun. Iz širokih čipkanih rukava ispadali su joj papirići. Iz učionice sam izašao drhtuljeći i seo na klupu. Banši su se pretvorile u harpije i odlepršale. Možda je tako i bolje, pomislio sam. Bio bi to razgovor lažne zahvalnosti i mucave stidljivosti. Opomenut kreketanjem iz stomaka izašao sam u dvorište da potražim pekaru. Jedna se nalazila baš u hodniku škole.
Zastao sam da posmatram devojke. Volim da ih posmatram dok jedu. Korice pogačica padaju na revere kariranih kompletića. Sitan sir iz bureka ostaje na usnama boje jagoda. Žvaću sitno kao stidljivi zečići ili trpaju hranu da bi im kamiondžije pozavidele. Plavojka sa trakama boje leptirovih krila u kosi cupka uz svaki zalogaj, jedan levo, desno dva. Kovrdžava u togi oslikanoj bojama tropskog voća drži dve kifle i svaki komadić melje četrdeset puta, kao što ju je majka učila.
Vraćam se pred učionicu da sačekam sledeći ispit. Devojke puše tanke cigarete i pijuckaju negaziranu vodu iz plastičnih bočica. Mnoge neće biti primljene i nikada ih više neću videti. To me smiruje. U misli počinju da mi se vraćaju nepravilni glagoli, participi, predlozi i WH pitanja. Žvrljam odgovore i bežim od sirena koje zapomažu siktanjem.
U hodniku me dočekuje mladić. Ima nadlaktice široke kao dizač tegova. Mišići su neskladno preuveličani zbog čega mu ramena izgledaju kao da su za dva broja veća, a ruke visoko nasađene. Lice mu je zastrto čekinjama, a iznad čupavih obrva kosa mu je crna kao katran. Da nije visok i dugonog, podsećao bi na Džonija Brava. Prepoznajemo se po očima, nemo bratimljenje.
– Ima nas još. Video sam dole na francuskom jednog, na ruskom dvojicu.
– Drž' se! Samo da nas prime.
Posle dve nedelje moje ime se našlo tik iznad crte. Otac je bio u neverici, ali veoma ponosan. Išli smo zajedno da plivamo u bazenu, a posle smo svratili na roštilj i smejali se anegdotama iz istorije; Cezarovoj besparici u vreme izbora, Napoleonovom rođaku koji je vojsci prodavao muskete, kolosalnom pehu atentatora da dođu glave Šarlu de Golu. Proveli smo letovanje potpuno poništeni. Nastala je ravnopravnost u kojoj sam bio slobdan, zahvalan, nevin i valjan sin, a on nepotišten, saosećajan, zadovoljan otac. Opijen tim osećanjem teturao sam se za ocem, sve sigurnije stupajući u izmaglicu privida.
Dvanaesti ciklus - Osamnaesti dan
ZAGRLJAJ
Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.
Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.
Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.
Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.
Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.
Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.
Dvanaesti ciklus - Sedamnaesti dan
TIŠINA ZUJI
Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.
"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."
Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.
"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."
Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.
"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."
Ludilo se cereka.
Frižider brekće. Pokušao je da strese sa sebe kulu od tanjira, lončića, krigli, cediljki, plehova i zbijene vojske noževa i viljušaka. Televizor se javlja elektronskim cviljenjem. Ventilatori računara huče kao motori aviona pred uzletanje. Vetar svira u prozore.
"Konverzija, sedma softverska verzija, gledati na život očima umornog servera, jesti semenje prošlosti, otrov našeg grada, našeg grada."
Serđ zapeva, nadrogirani sveštenik očajanja.
"Šta ima u svetu danas? Kako da poseduješ nered, negde između tišine, svete tišine i sna? Između svete tišine i sna, nered."
Nered kuca na vrata. Potpišite ovde, poštar mi pruža oglodanu hemijsku olovku. Nažvrljam nešto, nikad se ne potpisujem isto.
"Još drva za lomaču preglasnih komšija, reka vraća odblesak kamionskih farova. Šta ima u svetu osim svete tišine i sna? Između je nered, nered, nered."
Otvaram žuti koverat. Izvadim iz njega kesicu. Unutra su krvave makaze.
"Kad postanem sunce, obasjaću život u srcima ljudi."
Ludilo se cereka.
Dvanaesti ciklus - Šesnaesti dan
Ranko Trifković
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
REKA ZAGUBLJENIH DUŠA
Došli smo do kraja druma. Bilo mi je teško da poverujem da će veličanstveni sliv kamičaka i prašine prekinuti potok. Ćarlijavi brzak skakao je s kamena na kamen. Prskanje mi se činilo čas obesno, čas razigrano. Pratili smo obalu dok se voda nije stišala. Čaka je gunđao i požurivao nas. Spuštajući se niz kamenjar zastajkivala sam, kao da ostavljam mrvice misli po kojima ću poznati put povratka u hram. Ipak, predveče kada smo se ulogorili u okrilju borova, vrpca koja me je vezivala za devojaštvo sklupčala mi se u krilu iskrzana novim iskustvom. Odlazila sam, kao što rečica juri niz planinu.
Noć sam provela slušajući drevna stabla. Milovala sam koru sivu poput kamena. Putovanje smo nastavili u osvit. Miška mi je otkrio da su u previsu iza slapa sakrili čamac. Tog dana kretala sam se brže od duše. Dok je još lelujala prateći vodotok, čun nas je već spustio sa krila planine. Potok brzak prerastao je u rečicu koja se ulila u reku. Čaka i Miška spretno su veslali između stena koje su prkosile matici. To nas je krš opominjao da su pred nama klanci i vodopadi. Njihov huk nadglasavao je grgoljanje veslanja. Izviđala sam put kojim su Čaka i Miška spuštali čamac. Do večeri sam prestala da brojim stepenike. Prespavala sam u dolini u zagrljaju vrbe. Gore u planini, duša mi je skakutala sa vodopada na vodopad.
Reka je krivudala između bregova. Sada već široka mnogo zaveslaja, bila je kudikamo pitomija. Miška me je upozorio da nećemo izlaziti na obalu. Objasnio mi je da su crne stene prošarane srebrnim žilicama veoma opasne. Čuo je priču o družini koja se iskrcala privučena igrom sjajnog crnila i mesečevih niti. Isekli su stopala na oštre hridi, a rane su se zagnojile i zatrovale. Umrli su u mukama. U selo se vratio samo jedan izviđač koji je skočio u reku čim je čuo vapaje saboraca. Njegov čun stena kao da je progrizla, ali je uspeo da se na olupini dokopa prijateljske obale i vrati u Nit. Sledećih večeri spavali smo na smenu. Ispružila sam se koliko god sam mogla, priljubivši se uz oplatu. Čaka i Miška su čučali na krmi i pramcu kao ptice koje bdiju nad gnezdom. Probudili su me kad je prošlo pola noći. Čaka mi je dodao jednu ljubičastu bobicu za smejanje i zgurio se u sredini čamca. Reka nas je nosila gotovo bešumno. Bez povetarca nije bilo ni talasića da mreškaju zvezde i nebo rečnozelene boje. Često sam pogledavala uzvodno, ka planini. Na obzorju kao da je svetlucala moja duša. Pratila je tok reke pokušavajući da mi se vrati.
U misli mi je došla Brigit. Čeka da isteknu tri dana. Prvog dana ostaje u vežbaonici iznurujući se. Ne želeli da joj se misli spuste u grudi i razbude osećanja koja je podvezala onako čvrsto kako pertla krunu od pletenica. Drugog dana prejako zamahuje sekirom i iskrza joj oštricu. Sestra Magda je kori pogledom. Bežeći od besa Brigit ide kod Margriet i Marsje, ali tamo pronalazi poslušnost, a ne razumevanje. Oh, dobija i mnogo, mnogo poljubaca, naravno, ali Brigit želi nešto drugo. Trećeg dana uzima putni štap okovanog vrha i bocu punu vode. Natrpava ranac prženom pastrmkom umotanom u šarenicu. Naprosto izlazi iz spavaonice. Šeta pored rasadnika i nastavlja niz stazu. Čvrsto korača iako se iznutra snebiva. Očekuje da je sestra Magda pozove, izgrdi, otera u krevet. Prolazi dalje do spoljnjeg zida. Kamenčići joj škripuću, vrati se, vrati se. Zastaje na kapiji raskriljenih vrata. Iz senke istupa sestra Magda. Pruža joj dve sadnice. Brigit pokušava da se primiri. Usne joj drhte. Okleva.
– No? Ideš ili ostaješ? – Magdin glas je suv i hladan.
– Idem – prkosno odgovara Brigit.
– Jasno ti je da ne možeš poći za njom?
– Svejedno, odlazim.
– Nisi izabrala. Kuda ideš, onda?
– Nikuda, pusti me da prođem – plavojka se mršti.
– Slobodna si da odeš. Pitam te da li znaš kuda ćeš?
– Ne znam, videću.
– To nije izbor. Nema trećeg puta ili ostaješ ili se pridružuješ naselju.
– Putovaću. I to je izbor.
– Ne, to je samo buncanje želje. Neizvesnost poslednjih granica.
Šta li je odgovorila najdraža Brigit? Da li je odgurnula sestru Magdu i ostavila nezasađene mladice? Da li je poslednjim poslušanjem spustila stabalca u zemlju? Da li je pošla da me traži, prateći reku? Ili se okrenula na drugu stranu, dublje u okrilje planine.
Dvanaesti ciklus - Petnaesti dan
LUDAČE III
Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.
Nasmejao sam se.
Zbogom ukrajinska seljančice.
Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.
Nasmejao sam se.
Zbogom ukrajinska seljančice.
Dvanaesti ciklus - Četrnaesti dan
Zvoni telefon
Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.
– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?
Ha, zbunio sam ga!
– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.
Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.
– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?
Prekinuo je vezu.
Tišina zuji.
Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.
– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?
Ha, zbunio sam ga!
– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.
Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.
– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?
Prekinuo je vezu.
Tišina zuji.
Dvanaesti ciklus - Trinaesti dan
ZASAD MIRIŠLJAVIH SNOVA
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.
Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.
Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.
Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.
– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...
Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.
– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?
Oćutala sam.
– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.
Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.
– Ne možeš da ostaneš.
Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.
– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?
Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.
– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?
Sestri Magdi oteo se kikot.
– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.
Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.
– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.
Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.
Dvanaesti ciklus - Dvanaesti dan
Ranko Trifković
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
LUDAČE II
Otac je bio veoma ljut. Osećao sam krivicu zbog toga što sam mlitav i što padam u nesvest čim ugledam kapljicu krvi. Naredio mi je da se upišem na gimnastiku. Obreo sam se u olimpijskoj dvorani, majušan ispod nedostižnih karika i vratolomnog razboja. Trener je bio oniži stariji gospodin. Imao je tanke brkove kao Erol Flin. Pokušavao je da me poštedi najtežih zadataka, ali nisam mogao da dostignem ni švrću, najmlađeg u grupi. Upinjao sam se da istrajem i savladam najosnovnije figure, zvezdu i kolut unazad. Prevrtao sam se po strunjači kao palačinka. Kad je došlo vreme za kozlić, svi su ga lako savladali. Uveravali su me da je izvodljivo. Zaletiš se, odraziš, raširiš noge i kažeš hop!
– Dečače, ako ne pokušaš nikad nećeš postati muškarac. – šapnuo mi je trener.
Nisam bio siguran u čemu je prednost toga da postanem muškarac.
Slutio sam da me s druge strane odskočne daske čeka bol. Nisam želeo da razočaram oca. Zatrčao sam se. Poleteo sam i za tren mi se učinilo da ću preskočiti spravu. Zakačio sam je stopalom i sleteo na razdeljak. Otac je urlao na trenera i upirao prstom u mene, okrvavljenog i omamljenog od pada. Gospodin Flin je šištao i snebivljivo širio ruke.
Prebacili su me na boks, ali teretana je smrdela na znoj, mokraću i sitne prestupnike. Primio me je Srba, trbušasti sensei džudo-kluba. Džudisti su me srdačno prihvatili. Bilo je to površno ushićenje koje se uvek izrodi među ljudima okupljenim zajedničkim hobijem. Uživao sam u plitkoj toplini, srećan što postoji mesto na kome mogu da zgrejem sve zakržljalije društveno čulo. Prvi put sam stekao drugare koji se zovu Migi, Šule, Čvarak, Koska, Bundeva.
Prijavio sam se za letnje pripreme sa džudo-klubom. Tada sam prvi put deo raspusta proveo izvan očevog krila. Svake godine putovali smo u strane zemlje, obilazili vojne muzeje i bojišta. Skupljao sam otkose trave sa Hestingsa, narcise sa Vaterloa, strukove žita sa polja oko Slavkova. Bilo mi je prevruće u Šenbrunu, prehladno na "Aurori", dosadno na pustom autoputu praškog predgrađa Kobilisi. Preostali deo odmora provodili smo u kući na obali mora. Otac je čitao knjige o ratovima i proučavao topografske sekcije, dok sam tumarao po maslinjaku. Stideo sam se kupanja u bazenu. Selo je zavisilo od redovnih isporuka vode. Sa broda-cisterne vijugala bi se trošna vatrogasna creva puna rupica. Žene su podmetale šolje, lavore, džezve, korita, tanjire, pokušavajući da spasu svaku kap. Jednom dnevno silazio sam na plažu, a mrak bih dočekao vireći kroz šiblje oleandera. Neznajući za njegova otrovna svojstva, krunio sam suvo lišće, čupkao cvetove i pupoljke. Suvarci su krckali kao najslasnije prepržena slaninica, a latice su odbrojavale voli me, ne voli me za devojčicu iz susednog dvorišta. Najviše su mi se dopadale vesela narav i razdivljala kovrdžava kosa. Prelivala se nijansama između boje žita i boje turskog zlata. Skupio sam hrabrost da joj se obratim tek posle pet ili šest godina posmatranja. Pomalo me je razočarala toplina kojom me je prihvatila u igri. Rekla je da se zove Smirosinka, ali je u Nemačkoj zovu Pipi. Nažalost, to je bilo poslednje leto u kući na obali, tako da ne znam li je susret s njom bio izuzetak koji potvrđuje pravilo ili samo jedna u nizu luckastih epizoda.
Kuća na moru imala je još jednu zanimljivu gošću. U hladu ispod maslina otac je razapeo sto za ping-pong. Turisti su odlazili na plažu bledi, a vraćali se pregoreli, a iz dvorišta je neprestano dopiralo kuckanje loptica od celuloze. Krave su mirno odlazile na pojilo i vraćale se, a za stolom su se smenjivali igrači, otac, komšija, komšijini sinovi i ja. Otac je, naravno, bio nepobediv, a ja sam bio na dnu tabele. Na ogradi je počela da se pojavljuje krhka devojčica. Činilo mi se da nije mogla imati više od četrnaest ili petnaest godina. Kosu boje zalaska sunca nisu mogle da sputaju brojne šnale, pa je izgledala kao da joj se ćilibarne niti roje oko glave. Danima je zastajkivala i pratila čežnjivim pogledom stonoteniserski maraton. Sažalio sam se na curicu u crvenom bikiniju i pozvao je da uđe. Snebivljivo je stupila pod masline. Nije progovorila, ali bilo je jasno da želi reket. Nisam osvojio nijedan poen. Nije ni komšijin stariji sin. Nije ni komšija. Kad je pobedila i oca, pitali smo je ko je ona i zašto tako dobro igra stoni tenis?
– Jestem seniorskim šampionem Polski – rekla je stidljivo Agnješka.
Kada sam odlučio da idem na letovanje sa džudistima, otac je kupio jedrilicu. Plovili smo između ostrva, od juga ka severu, duž cele jadranske obale. Bio je veoma ponosan na to krstarenje. Pobedonosno smo uplovili u luku, dok su se zgužvani džudisti iskrcavali iz autobusa. Ponovo sam osetio ubode stida.
Već nakon prvog treninga izazvao sam zastoj plana i programa. Nisam mogao da pratim vršnjake, ni u jutarnjem trčanju, ni u podnevnim vežbama, ni u popodnevnim treninzima. Smestili su me u grupu sa devojčicama. Padao sam često, nisam mogao da pohvatam korake naprednih tehnika. Pomogla mi je Ana-Marija. Naravno, zaljubio sam se, šta sam drugo mogao. Ličila je na mrava. Bila je sitne, dečačke građe. Imala je kratko podšišanu kosu crnu kao oklop šumskog mrava i isturenu vilicu poput mravljeg ratnika. Trpeo sam podsmehe zbog toga što sam i među devojčicama bio najtromiji i najslabiji. Nemo sam obožavao Ana-Mariju, a ona se ljubazno osmehivala. Želeo sam da leto potraje i da se nikad ne vratim u školu, pa makar me svaki dan treskali o strunjaču. Odmor se naglo prekinuo kada sam se okliznuo i slomio ruku. Otpremili su me ocu kao paket.
– Ti si kriv – zaključio je mirnim glasom.
– Ali tata, na tom istom mestu slupali su se još dvanaestoro, pa i trener, maser i šef smene.
– Jedino si ti uspeo da slomiš ruku, bravo sine!
Otac me je, pod izgovorom da mora hitno da otputuje odveo kod Magdalene. Bila je sveže razvedena. Nosila je svečani crni komplet na tanke zlatne pruge, svetobelu košulju i drečavocrveni karmin. Svetao ten naglašavao joj je oštre crte lica i filmsku frizuru boje sipinog crnila. Zadatak joj je bio da me vodi na skidanje gipsa i da me prepakuje na voz za more. Gledala me je halapljivo. Upadala je u kupatilo dok sam se tuširao i odmahujući ponavljala da ima dva sina starija od mene. Preživeo sam i dočekao novu školsku godinu.
Ljiljana se pretvarala u lepoticu, a ja u zver. Zapadao sam u svađe sa celim razredom, sedeo osamljen i na časovima i na odmorima. Gubio sam strpljenje. Plašio sam se da će škola proći i da ćemo se zauvek rastati. Nisam skrivao prezir prema deci iz škole. Przničio sam, tukao se bez povoda i dobijao batine. Više su me boleli njihovi pogledi. Ljiljanu su slali da me smiri. Isprva je bila sažaljiva i pronalazila nešto uzvišeno u tom poslanju. Kasnije se ljutila što je zovu da gasi požare. Napisao sam u spomenar ružne stvari o svakome iz razreda.
– Da li ti uopšte znaš šta je to kurva? - uprla je prstom u mene Ljiljana.
Oko nje stajale su Ana i Biljana. Opkolile su me. Znale su da ne smem da im se usprotivim ili da im klisnem. One su bile Višnu, Šiva i Brama, sveto trojstvo naše škole.
– To je žena koja prodaje svoje telo.
Gledao sam u pod, poružnjujući sve više svakim otkucajem srca. Bes mi je ostao u kolenima i nemoćan da se uspne dalje, točio se na beton školskog dvorišta.
– Zašto si to napisao?
Zato što nije pravedno. Volim te godinama, dođem kad me pozoveš, odem kad to poželiš. Lovim tvoje prekorne poglede, kad već ne mogu da osvojim osmehe. Prezirem kapitena rukometnog tima i celu reprezentaciju. Hranim te sopstvenom krvlju, zbog mene si ojačala, zarumenela se. Obožavam te toliko da ti ulivam dobru karmu zbog koje ti sve u životu ide od ruke. Naravno, nisam smeo to da joj odgovorim.
– Nisam tako mislio... – promucao sam.
– Nisi uopšte mislio! Sutra da si se izvinio svima.
Posle ove epizode bilo mi je mučno da idem u školu. Gubio sam bitku protiv društva, pronalazio u njihovom ponašanju sigurne znake izopačenosti. Zar ne vide da je sve na ovom svetu izokrenuto, manje je više, dobri su zli, crno je belo? Svakako je nešto u toj deci bilo pogrešno postavljeno. Kako inače objasniti da sam u svim drugim društvima bio izuzetno cenjen. Na primer, bio sam omiljeni lik u kraju, a posebno devojčicama. Verovatno zbog toga što sam prvi imao pravu Barbiku.
Dvanaesti ciklus - Jedanaesti dan
Svet će nestati
"Samo neiskvareno biće preživeće, ove dane apokalipse što stupa, pesnike što siluju muze i proroke što skrnave put." Serđovu pesmu opomene slušam kao rekvijem. Cigareta dogoreva. Ostaje mi gorak ukus u grlu. Kroz prozor vidim munje. Hrpe oblaka promuklo se nakašljavaju. Vetar cvili oko krova, nosi lišće, grančice i plastične kese.
Odlazim u kuhinju zakrčenu konzervama, kutijama, plastičnim bocama i balonima. Vodovod još radi. Zahvatam punu mericu. Radnu sobu pretvorio sam u staklenik. Na četrnaest i po kvadrata nikle su hajdučka trava, beli luk, kantarion i bokvica. U visećoj grnčariji našlo se mesta za patuljaste šargarepe, nana, bosiljak i peršun. Zalivam biljke i zadovoljno cokćem.
"Uzrok smo svakom svetskom zlu, priroda će nadživeti nas pse, kad odemo Bogu na istinu." Sto metara istrčim za manje od deset sekundi, mogu da izdržim i maraton. Mišići su mi očvrsli od višemesečnog vežbanja. Statistika nije na mojoj strani. Bolje izglede bih imao da sam uspeo da kupim kuću na planini. U podrumu su naslagana drva za potpalu. Knjige sam zapečatio u šest čeličnih kovčega. Na policama su ostali samo priručnici i saksije sa marihuanom. Nikada je nisam pušio i nadam se da neću morati, ali negde sam pročitao da je odličan anestetik. Smak sveta donosi nepredviđene neprijatnosti. Što se mene tiče, spreman sam. Kraj može da počne.
"Eh, kad bi se pesmom, mogao izlečiti svet." Serđ završava klavirskim epitafom koji se zaustavlja najdubljim tonovima.
Zvoni telefon.
"Samo neiskvareno biće preživeće, ove dane apokalipse što stupa, pesnike što siluju muze i proroke što skrnave put." Serđovu pesmu opomene slušam kao rekvijem. Cigareta dogoreva. Ostaje mi gorak ukus u grlu. Kroz prozor vidim munje. Hrpe oblaka promuklo se nakašljavaju. Vetar cvili oko krova, nosi lišće, grančice i plastične kese.
Odlazim u kuhinju zakrčenu konzervama, kutijama, plastičnim bocama i balonima. Vodovod još radi. Zahvatam punu mericu. Radnu sobu pretvorio sam u staklenik. Na četrnaest i po kvadrata nikle su hajdučka trava, beli luk, kantarion i bokvica. U visećoj grnčariji našlo se mesta za patuljaste šargarepe, nana, bosiljak i peršun. Zalivam biljke i zadovoljno cokćem.
"Uzrok smo svakom svetskom zlu, priroda će nadživeti nas pse, kad odemo Bogu na istinu." Sto metara istrčim za manje od deset sekundi, mogu da izdržim i maraton. Mišići su mi očvrsli od višemesečnog vežbanja. Statistika nije na mojoj strani. Bolje izglede bih imao da sam uspeo da kupim kuću na planini. U podrumu su naslagana drva za potpalu. Knjige sam zapečatio u šest čeličnih kovčega. Na policama su ostali samo priručnici i saksije sa marihuanom. Nikada je nisam pušio i nadam se da neću morati, ali negde sam pročitao da je odličan anestetik. Smak sveta donosi nepredviđene neprijatnosti. Što se mene tiče, spreman sam. Kraj može da počne.
"Eh, kad bi se pesmom, mogao izlečiti svet." Serđ završava klavirskim epitafom koji se zaustavlja najdubljim tonovima.
Zvoni telefon.
Dvanaesti ciklus - Deseti dan
HRAM BESKRAJNE IGRE
Nemoj da misliš! Šištof mi je lepo rekao da se prepustim. Tako mi i treba. Prilazi mi Divna i pomaže mi da ustanem. Rebrasto tkanje njenog tačkastog žerseja natopljeno je znojem. Miriše na stolistu ružu. Neverovatna je. Lupne me po vratu i nasmeje se. Otkriva mi oštre očnjake preklopljene preko sekutića.
- Hajde mala! Treba nam još jedan gol – kucne me čelom.
Na našoj strani terena, prugasti tim je već prešao u protivnapad. Brigita skače poput lavice. Kolenom se upire o rame Felisitas koja pada kao usamljeno drvo pred orkanom. Brigita u padu, silovitim zamahom, ispucava loptu tek nešto manju od moje glave. Mav brani! Nehajno sklanja ljubičastu šišku. Dobacuje mi loptu i namigne.
Čekam da me Oenon i Gordana prestignu i gradim napad tačkastog tima. U sred prugastog zida, Felisitas i Tana se gurkaju. Iako krupnija, crvenokosa Tana nema izgleda protiv debele Felis. Najpre moram da prođem Brigit. Plava kosa upertlana joj je u krunu od pletenica. Spustila se, čeka me da skočim. Lažiram napad, dodajem Divnoj. Brigita ne prati kretanje lopte. Vreba me. Divna iskreno pokušava da se probije, ali drugi talas zaustavljaju Marsja i Margriet. Nikad mi nije bilo jasno kako znaju koja da se odazove kad Brigita poviče "Mar". Ostalo je veoma malo za treći proboj.
Nemoj da misliš! Čim počneš da dumaš, sumnjaš u sebe. Na koju stranu povesti varku? Ako ti znaš i protivnica zna. Šištov misli da ću uskoro odrasti. Stigle su mi ponude iz različitih naselja. Zar to nije prerano? Sestra Magda misli da nije. Moja soba gleda na jezero. Ne želim da napustim hram. Bol me vraća u stvarnost. Visim u Brigitinom čeličnom zagrljaju. Golmanka prugastih, Kirsti, vadi loptu iz mreže koja se leluja. Uspela sam! Čupaju me sa svih strana i razdvajaju od Brigite. Ona đipa preko mojih igračica da mi razbaruši kosu slepljenu od pobede. Pištaljka je oglasila kraj. Opet smo sestrice, nema više tačkastih i prugastih.
Ležim na postelji pokrivena treperavim sećanjem kože na puslice poljubaca i dodira koje su mi darovale drugarice. Uvek me obori kupka posle utakmice. Brigit ima vešte prste, dugačke kao izdanci jele i jezik klizav kao mlađ pastrmke. Omamljena njenim poklonom bridim kao otpuštena struna koju je zvuk napustio.
Lenjo se okrećem na drugu stranu ležaja. Kroz staklo istočnog zida nazirem samo vrhove jela. Vetar ih čupka. Prozor koji prekriva najveći deo južnog zida sivi se oblacima. Uz zapadni zid od nabijene zemlje raste puzavica Lilica. Tako joj tepam još otkad je bila zeleni crvić. Misli mi se mreškajući vraćaju u pamet.
Beli pogled, Zvečkasta nit, Marejev gak, Levi dol, Ševrdavi klip, pokušavam da po nazivu sela zamislim život u njima. Gak otpada. Ne želim da se pridružim Marejevom naselju, ko god bio. Čini mi se nedolično da ime obeležava stanište. Levi dol? Zvuči priprosto, a osim toga odrasla sam u planinama. Ne bih mogla da se naviknem na udolje. Stanovnici Ševrdavog klipa, ili su šaljivdžije, ili nemaju visoko mišljenje o svojoj zajednici. Neću da sarađujem sa takvima. Poklisari Belog pogleda delovali su mi previše nestrpljivi. Nije mi se dopadalo kako su me dodirivali. Kao kad sestra Magda mesi kifle, pa iz naćve vadi i razmerava veknice. Šteta, čula sam da imaju lepo jezerce.
Šta li će reći Brigit? Znam da će Šištof kazati da za mene i nije bolje nego zvečkasto selo.
Nemoj da misliš! Šištof mi je lepo rekao da se prepustim. Tako mi i treba. Prilazi mi Divna i pomaže mi da ustanem. Rebrasto tkanje njenog tačkastog žerseja natopljeno je znojem. Miriše na stolistu ružu. Neverovatna je. Lupne me po vratu i nasmeje se. Otkriva mi oštre očnjake preklopljene preko sekutića.
- Hajde mala! Treba nam još jedan gol – kucne me čelom.
Na našoj strani terena, prugasti tim je već prešao u protivnapad. Brigita skače poput lavice. Kolenom se upire o rame Felisitas koja pada kao usamljeno drvo pred orkanom. Brigita u padu, silovitim zamahom, ispucava loptu tek nešto manju od moje glave. Mav brani! Nehajno sklanja ljubičastu šišku. Dobacuje mi loptu i namigne.
Čekam da me Oenon i Gordana prestignu i gradim napad tačkastog tima. U sred prugastog zida, Felisitas i Tana se gurkaju. Iako krupnija, crvenokosa Tana nema izgleda protiv debele Felis. Najpre moram da prođem Brigit. Plava kosa upertlana joj je u krunu od pletenica. Spustila se, čeka me da skočim. Lažiram napad, dodajem Divnoj. Brigita ne prati kretanje lopte. Vreba me. Divna iskreno pokušava da se probije, ali drugi talas zaustavljaju Marsja i Margriet. Nikad mi nije bilo jasno kako znaju koja da se odazove kad Brigita poviče "Mar". Ostalo je veoma malo za treći proboj.
Nemoj da misliš! Čim počneš da dumaš, sumnjaš u sebe. Na koju stranu povesti varku? Ako ti znaš i protivnica zna. Šištov misli da ću uskoro odrasti. Stigle su mi ponude iz različitih naselja. Zar to nije prerano? Sestra Magda misli da nije. Moja soba gleda na jezero. Ne želim da napustim hram. Bol me vraća u stvarnost. Visim u Brigitinom čeličnom zagrljaju. Golmanka prugastih, Kirsti, vadi loptu iz mreže koja se leluja. Uspela sam! Čupaju me sa svih strana i razdvajaju od Brigite. Ona đipa preko mojih igračica da mi razbaruši kosu slepljenu od pobede. Pištaljka je oglasila kraj. Opet smo sestrice, nema više tačkastih i prugastih.
Ležim na postelji pokrivena treperavim sećanjem kože na puslice poljubaca i dodira koje su mi darovale drugarice. Uvek me obori kupka posle utakmice. Brigit ima vešte prste, dugačke kao izdanci jele i jezik klizav kao mlađ pastrmke. Omamljena njenim poklonom bridim kao otpuštena struna koju je zvuk napustio.
Lenjo se okrećem na drugu stranu ležaja. Kroz staklo istočnog zida nazirem samo vrhove jela. Vetar ih čupka. Prozor koji prekriva najveći deo južnog zida sivi se oblacima. Uz zapadni zid od nabijene zemlje raste puzavica Lilica. Tako joj tepam još otkad je bila zeleni crvić. Misli mi se mreškajući vraćaju u pamet.
Beli pogled, Zvečkasta nit, Marejev gak, Levi dol, Ševrdavi klip, pokušavam da po nazivu sela zamislim život u njima. Gak otpada. Ne želim da se pridružim Marejevom naselju, ko god bio. Čini mi se nedolično da ime obeležava stanište. Levi dol? Zvuči priprosto, a osim toga odrasla sam u planinama. Ne bih mogla da se naviknem na udolje. Stanovnici Ševrdavog klipa, ili su šaljivdžije, ili nemaju visoko mišljenje o svojoj zajednici. Neću da sarađujem sa takvima. Poklisari Belog pogleda delovali su mi previše nestrpljivi. Nije mi se dopadalo kako su me dodirivali. Kao kad sestra Magda mesi kifle, pa iz naćve vadi i razmerava veknice. Šteta, čula sam da imaju lepo jezerce.
Šta li će reći Brigit? Znam da će Šištof kazati da za mene i nije bolje nego zvečkasto selo.
Dvanaesti ciklus - Deveti dan
LUDAČE
(treći deo)
Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.
Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.
Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.
Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.
U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.
Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.
Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.
Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.
(treći deo)
Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.
Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.
Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.
Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.
U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.
Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.
Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.
Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.
Dvanaesti ciklus - Osmi dan
Ranko Trifković
LUDAČE
(drugi deo)
Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.
Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.
Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.
Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.
Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.
Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.
LUDAČE
(drugi deo)
Za razliku od Ivanine, moju kuću bilo je veoma jednostavno pronaći. Na pročelju je imala prozore sa okruglim rešetkama koje su podsećale na gvozdene mete. Ulaz je bio dugačak šest i po sekundi. Iz polutame je vrebao čika Nikola. Njegova šaka mogla je da obujmi dečju glavicu i smrska je kao orah. Zato sam uvek trčao kroz hodnik, sve do zastakljenih vrata s duplim šarkama. Bilo je dovoljno da piknem mesinganu kvaku i projurim između Scile i Haribde. Tik ispred stubišta, s leve strane bila su vrata od podruma, a s desne Pantin stan. U memljivu tamu punu paučine koja bi zaustavila i Indijanu Džonsa nisam voleo da ulazim. Tamo su stajali bicikli. Preuređeni vešeraj Železnica je dodelila večito umornom, polupijanom skretničaru. Čika Panta je terorisao stanare. Imao je podočnjake gore od Imperatora iz "Zvezdanih ratova", širio je oko sebe auru nezadovoljstva i gnojave zavisti. Ispod stepeništa protrčavalo se u dvorište, koje je bilo do pola betonirano, a od pola travnjak s dve topole i nekoliko jelki koje je moj otac sadio svake Nove godine. Zgrada je imala dva krila, sa svake strane po pet stanova. Prostor ispod terasa samo je naizgled pripadao dvorištu. S desne strane prostiralo se Pantino carstvo, a s leve otpad koji je otac godinama taložio. Radni stolovi, plišane fotelje, zabravljeni ormarići, arhiva požutelih spisa usendvičenih u kartonske oblande, od te gomile mogla je da se sastavi kafkijanska sudnica. Zidovi koji su razdvajali komšiluk imali su na vrhu zalivene stakliće polomljenih pivskih flaša. Ipak, preko zidića, u moje dvorište upadali su klinci. Imao sam najveću zbirku igračaka u kraju, pa su dolazili da prečešljavaju busenje ne bi li ulovili zaboravljenog vojnika, autić ili lopticu.
Četiri skoka uz ili dva skoka niz stepenice, na prvom spratu stanovao sam pored čika Nikole i njegovih zrikavih unučica. Iznad je u jednom stanu je živela baba-devojčica koja je jela odvratne zelene grumuljice, a u drugom tri polubakice iskrivljenih kukova. Bile su vrhunski programeri, u šta mi je bilo veoma teško da poverujem. Staro zdanje imalo je sve tanje zidove od prizemlja ka tavanu. Na poslednjem spratu živela je mnogobrojna porodica Haljimi, a vrata do njih, nešto mlađa od mene, Roksana. Njen otac radio je treću smenu. Vraćao se jutrom, podbuo od pića. Zabadao je čačkalice u bravu ulaznih vrata kuće da ih niko ne bi zaključavao. Kad god bih sišao u dvorište, ludača je već bila tu. Mimoilazili smo se kao pas i mačka koji su se odavno onjušili i prihvatili postojanje onog drugog. Kad mi je primirje dojadilo, počeo sam je pozdravljam u prolazu. Nije prošlo dugo, prišla mi je. Isprva smo se igrali šuge. Trčeći kroz hodnik, promašio sam kvaku i pesnicom prošao kroz okno zastakljenih vrata. Zaradio sam brazgotinu i beli ožiljak koji još nosim na unutrašnjoj strani nadlaktice. Igrali smo se i frizerskog salona. Sakrili smo se u dvorištu, ispod terase. Seo sam na stolicu ispod koje sam raširio stare novine. Rosanda mi je odsecala čekinjaste bokore s glave. Kući sam se vratio kao pregažen kosilicom. Kad je pošla u školu dosadile su joj igre iz kojih sam izlazio osakaćen ili unakažen.
Jedne jeseni stigao je ugalj. Otac je pregradio ostavu daskama. Naredio mi je da svakih sat vremena silazim u podrum i u kantu zahvatam crno grumenje. Prišao sam vratima prestrašen hukom. Podrhtavala su kao da će kroz njih svakog trena provaliti đavoli. Između paučine i ogoljenih žica nesigurnom rukom pronašao sam prekidač rasvete. U zamršenim hodnicima koji se prostiru sve do pakla trepere rudarske svetiljke. Utešilo me je prisustvo bicikla. Naježen kao preplašeno mače stupio sam pred zakatančenu šupu. Razmandrljao sam lanac i ušao u svet očevih otpadaka. Naslonjene na branu za ugalj bile su merdevine prošarane skorenim krečom. Crne kese za đubre opasane trakom za pakovanje visile su kao grozdovi s tavanice. Pri vrhu bile su okačene crvene skije sa starinskim vezovima na oprugu. Desno od ulaza je nakrivljena polica na kojoj su četkice raznih veličina, razgnječene tube uljanih boja, slikarske mistrije i palete, grubo platno i vojnički kovčeg za municiju u kome su rezervni delovi za mašine koje odavno ne postoje, kažnjene cipele i čizme, odbačeni kaputi i zbirka priručnog alata.
Popeo sam se merdevinama na vrh ugljokopa i napunio kantu. Užasno iskustvo puno tmine i prašine oplemenilo se kada sam ugledao nasmejano žensko lice. Svuda po zidovima bili su zalepljeni posteri lepotica. Zbog uglja video sam samo poluzatrpane glave, kose ili lenjo zabačenu ruku.
Iako podrum nije postao manje strašan, ulazio sam nešto hrabrije, kao arheolog obuzet istraživanjem. Zahvatao sam grumenje do zida i kroz dane i nedelje strpljivo otkopavao ogoljeno rame, grud, ispruženu nožicu s lakiranim noktima. Pretpostavljao sam da otac ovde negde krije časopise iz kojih potiču zidne dame. Rasporio sam crnu kesu i pronašao blago za kojim sam tragao. Čim ostavim kanticu pored peći zatvorim se u sobu i procenjujem plen. Brojeve s najlepšim modelima slagao sam u najveću fioku radnog stola. Ostale sam držao ispod kreveta, a raščerupana izdanja iz kojih sam makazicama uklonio golotinju odlagao sam u kotlarnicu. Iseckane cice lepio sam u veliki bibliotekarski registar iz pedeset i neke. Na slikama su me najviše zanimale ženske grudi. Dlakavi delovi uopšte nisu izgledali privlačno. Voleo sam i karikature. Rajzingerove su zaista bile smešne. Ništa nisam znao o oblicima, bojama i mirisima žene. Više sam verovao Lasalvijevim crtežima nego fotografijama.
Budući da nisam znao šta da radim s posterima lepotica, skakao sam na njih. Prvo podmetnem jastuke sa troseda i preko njih postavim duplerice. Zatim se zaletim sa drugog kraja sobe i sletim na papirnu gospođicu. Od te navike koja je sablažnjivala dadilje odvikla me luda Argentinka. Otac je svake nedelje zapošljavao drugu da kuva i pazi na mene. Nije imao radno vreme, pa je dolazio kući ređe od hajdučkog harambaše, a žene su bežale. Pritiskalo me je osećanje da sam ja kriv za to što odlaze. Tek, jednog dana pojavila se tamnoputa ženica. Imala je gustu kosu na sitne paperjaste kovrdže, crni kožni prsluk, košulju od džinsa, oko vrata vrpcu sa srebrnom kopčom u obliku raskriljenog orla, iscepane farmerke ukrašene maramom duginih boja i mokasine. Netremice je gledala oca u oči. Već to je bio podvig koji je nagoveštavao retku snagu ličnosti. Odobravala je slušajući uputstva i smejala se otkrivajući krupne bele zube vanevropskog porekla. Umesto da sedi sa mnom i nadzire me dok radim domaće zadatke, Mariela mi je pokazala kako se od štirka i tempera pravi omotač za sveske. Učila me je da vajam golubove od plastelina, da pletem novogodišnje ukrase, da pravim kućice od stiropora. Donosila je ručak, za oca uvek bistru supu, šniclu i varivo, za mene asado, milanesas, empanadas, fideos ili lokro. Vodila me je da upoznam majku, zbrčkanu Guarani Indijanku. Pokazala mi je prave gaučo bole, kolt četrdeset pet, prepariranog kajmana i kuvanu ljudsku glavu. Kad je otkrila moju skakačku sklonost, prasnula je u smeh. Zatvorila je vrata sobe i spustila se na kolena. Nemoj da se stidiš, svi imamo uši, oči, usta, nos, kosu, ruke, noge, rekla je otkopčavajući košulju. Užasnut posmatrao sam kako se dugmići otvaraju, kao odbrojavanje streljačkog voda. Grudi su takođe deo tela, to je sve prirodno, kazala je i pitala da li želim da ih vidim. Briznuo sam u plač. Zagrlila me je. Utonuo sam u golicave kovrdže. Mirisale su na reku Rio de la Plata i kiselkastu travu mate. Prestao sam da se zanimam za fotomodele, a zbirku sam prodao mnogo godina kasnije preprodavcu starih novina. Izlečen od naskakanja, postepeno sam razvio novi strah. Bio sam ubeđen da me žene gledaju halapljivo. Kasnije će se pokazati da je moja bojazan bila opravdana.
Blogigrica
Inficirao me Walker , jedino što kod mene nema str. 56, videćete posle zašto...
elem,
elem,
Your character's skills represent a variety of abilities, and you get better at them as you go up in level.
Ovo su propozicije igre;
1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.
Srećno
1. Zgrabite najbližu knjigu
2. Okrenite stranu 56
3. Pronađite petu rečenicu
4. Napišite unos s tom rečenicom i pravilima igre.
Srećno
Dvanaesti Ciklus - Sedmi dan
Ranko Trifković
LUDAČE
(prvi deo)
Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.
LUDAČE
(prvi deo)
Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.
Dvanaesti Ciklus - Šesti dan
Ranko Trifković
Prolog
Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.
Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.
Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!
Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?
Svet će nestati.
Prolog
Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.
Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.
Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!
Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?
Svet će nestati.
Dvanaesti Ciklus - Peti dan
(preradjena verzija, stavljena u jedan blok)
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU
Radionica gospodina Smolea
Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.
Zaljubljeni Franko i gospodin Smole
Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.
Gospodin Smole i ljudsko zagađenje
Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.
Gospodin Smole i moda
Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.
Gospodin Smole i helix pomatia
Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.
Gospodin Smole i Dule Mitrović
U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.
Gospodin Smole i kraj
Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU
Radionica gospodina Smolea
Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.
Zaljubljeni Franko i gospodin Smole
Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.
Gospodin Smole i ljudsko zagađenje
Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.
Gospodin Smole i moda
Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.
Gospodin Smole i helix pomatia
Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.
Gospodin Smole i Dule Mitrović
U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.
Gospodin Smole i kraj
Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.
Dvanaesti Ciklus - Četvrti dan
Ranko Trifković
NEZNANKA
Suvonjavi krčmar Tulik i služavka Irfena imali su pune ruke posla. Za velikim stolom sedeli su plaćenici i ispijali pivo. Predvodio ih je omanji plavušan s ožiljkom preko desnog obraza. Po kožnom oklopu ukrašenom vrpcama, reklo bi se da je odnekud s juga. Hrapavim glasom bodrio je drugare da još glasnije nazdravljaju. Ostatak bande sačinjavali su seljački sinovi, kvrgave siledžije, dva oronula borca i propali kicoš, najverovatnije kockar. Skvirac, njegova baka Julija i ja, sedeli smo u uglu kraj peći. Nervozno je grickao riđi brk, posmatrajući vojnike. Kao stotinar, Skvit se brinuo za red u varošici, a zna se da pijani ratnici začas naprave štetu. Osim toga, nije voleo da se bije pred bakom. Desno od ulaza, za dugačkim stolom, ručali su putnici. Umesto oružja nosili su okovane knjižice. Bili su umotani u teške vunene ogrtače, pa nisam mogao da razaberem pojedinosti po kojima bih mogao da prepoznam da li su iz Stoglava ili Srebrograda. Baš kad sam hteo da im nazovem dobar dan, neko je banuo na vrata.
- Ljudi, gle šta smo našli!
Čupavi lovac, Hvoslav i okružni šumar Filc nosili su na rukama obamrlo telo. Spustili su ga na sto ispod svećnjaka.
- Ju! Devojka! Ju, ju! – uskliknu Julija. Pohitala je da skine šal i pokrije obnaženu kožu. Neznanka je imala kosu boje paprati. Bila je odevena u suknjicu, lake čizmice od kože i tamnozeleni jelek i baka nije mogla baš sve da skrije od pogleda okupljenih. Gosti su se sjatili, osim putnika koji su i dalje držali glave u Tulikovom pasulju.
- 'Ajde, odbij! 'Ajde de! – siktala je babuška i progurala se do ivice stola.
Devojčina koža sjaktala se zlatnim prelivom. Bila je sitne građe i mršava kao smrt. Nije bila bujna kao naša Irfena, više je ličila na dečkića, ako razumete šta hoću da kažem.
- Pogledajte, đavolja rabota! – piskutnuo je rmpalija slomljenog nosa.
Ispod kose nazirale su joj se kozje uši, šiljate i povijene unazad.
- Šta ste ovo doneli? – zavapio je krčmar.
Kapetan plaćenika dao je rukom znak da se svi utišaju.
- Bez brige, stari. Ovo je mimik. Video sam to davno, dok sam kao kadet služio u gardi vojvode Krala. Poslali su po nas iz jedne zabiti, sasvim slične ovoj...
Na to se Skvirac ljutnuo, ali ga baka Julija pljusnu preko ruke i ukori pogledom.
- Seljani su se žalili da ih nečastivi potkrada. Obično čuvaju tu pesmu za poreznike; jarići pobegli, lija zaklala kokoši, orao odneo celu krmaču sa trinaest prasića. Napast se proširila na okolna sela. Kad je nestala mlinareva ćerka, vlastelin je poslao elitnu jedinicu da ispita stvar.
Plavušan je otpio dug gutljaj piva i nastavio priču.
- Zapovednik nas je podelio u trojke i poslao da pretražimo šumu. Zapali su mi Brikmajer i Arnolt. Bili su iskusni borci, premda nevični snalaženju u divljini. Lutali smo čestarom ceo dan. Dosetio sam se da siđemo do potoka i pratimo ga. Nadao sam se da ćemo izbiti pravo na vodenicu i stići u selo pre mraka. Verali smo se uz kamenjar i kad smo izašli na zaravan, na pojilu smo pronašli ženski leš. To je to, rekao je Brikmajer, zadovoljan što se potraga okončala. Kako da budemo sigurni da je po sredi mlinareva ćerka, a ne kakva pastirica, pitao je Arnolt. Naređenje je jasno, pronaći devojku! Uprtite je, pa da se vraćamo, gunđao je Brikmajer. Čudno je to. Nagledao sam se mrtvaca, uglavnom razbojnika na vešalima, dezertera na panju kod dželata. Devojka je mirisala na ruže. Zagonetan osmeh krasio joj je lice. Usne su joj bile do pola blede, od pola crne, kao da je ljubila demona.
Kapetan plaćenika ponovo je potegnuo iz krigle.
- Šta je bilo dalje? – pitao sam.
Skamenjenog lica, plavušan je kratko zurio u prazninu, a onda gotovo dreknuo.
- U varoši smo zatekli devojku, živu i zdravu! Ista kestenjasta kosa, haljina boje jutarnjeg neba, čipkasta podsuknja i beli obojci. Smejala se i plesala. Debeli mlinar plakao je od sreće. Majka je bila vidno uzbuđena, ali kao da se ustezala da zagrli dete.
- I? Šta ste uradili? – pitao je okružni šumar Filc.
- Isto što i vi, gospodo. Spustili smo lešinu nasred stola. Nastala je vriska. Tetke su lelekale, majka se stropoštala. Mlinar je pao na kolena gledajući u nebesa. Dvojnica je frktala kao mačka saterana u zamku. Istrgla se iz ruku vojnika koji su pokušali da je dograbe. Pobegla bi u šumu da se nije pojavio sveštenik i oborio je kosom. Mudri pop reče nam da je to mimik, nečastivo biće koje ubija i preuzima žrtvin lik. Pozvao je đakona da svuče haljinu s leša, ali to nije bilo moguće. Odeća je bila puka opsena, deo mimikovog tela.
Nešto me je žacnulo. Bilo mi je teško da poverujem da je devojka zlatne puti čudovište. Uostalom, to se lako moglo proveriti. Povukao sam rub jeleka i blesnula je zlatasta grud. Osim što sam zaradio šljusku od baba Jule, nesumnjivo sam dokazao da je odeća prava.
- Mimik nije! – zaključio sam, a okupljeni su žamorili odobravajući.
- Znam šta je! – na opšte iznenađenje, javila se Irfena – Vampirica! Prić'o mi brat Drafid. Bio ne'akav 'erceg Milfoš i imao ćer Zefiru za udaju. Vele da je bila ljepotica kakve nema. Vrana kosa, pada joj do struka, blijedo lice, male usnice, zubi k'o biseri. Dolazili prosci sa sviju strana, ali babo je ne daje nijednome. Nudili mu tovare blaga, svilu i kadifu, ćauše, kamile, slonove i dobre konje, al' od ženidbe šipak. Rašćuje se najzad da 'erceg ubija đuvegije i pljaćka ih.
Kapetan je na to opsovao i podigao kriglu.
- Poznata mi je ta sorta! Sve ih treba ognjem i mačem!
Irfena je obrisala ruke o krecelju i nastavila priču.
- Ma jâ, bolan. Nego, prestanu svatovi dolazit', al' udari belaj na raju. Ovdje, ondje nalazili su kmetove krepane, ublijedele, izujedane. Raja se stade zamandaljivat' noću, pročuo se glas da ih vampir pohodi. Zalud je 'erceg slao pandure da ga uhvate, svake noći drugo ćeljade bi nestalo.
Služavka je zastala kao da proverava da li je svi slušaju.
- E sad, Drafid je vodio karavan i zaluta' u 'ercegov kraj. Predvećer pronađe jedan zap'šten saraj i tuna se smjeste. Bi mu ćudno jel nema raje, ali šta će ćo'ek, đaba konak, k'o veli, baš zgodno, je l' de? Kad se primiće ponoć, ćuje Drafid nešto kako krcka. Prepa'ne se, izvadi ćak'ju i zublju, pa da vidi ko's to šunja. Ima i šta dav'di, na divanu leži karavanbećar, a preko njeg' đevojka, siše li ga, siše! Ajoj, šta't je bona? – pobunila se Irfena jer ju je baba Jula šljepila preko prstiju.
- Zavrat, ženska glavo. Za vrat ga siše, krv mu pije! – rekla je devojka kad je kikotanje slušalaca utihnulo.
- Drafid se prepa'ne! Potegne hanđar i naredi buljubaši da spapunjaju krvopiju. Zam'anu ćakijom, al' sjećivo prođe k'o kroz luben'cu. Lipti krv kao iz đevđira. Ciknu neman i okrene se, a Drafid i njegovi imaju šta da vide. Ljepota đevojka, sva u svili, vita kao jela, kosa vrana, lice blijedo, uši iste 'vake kozje – rekla je Irfana pokazujući na sto.
- I? Šta je bilo dalje, govori! – rekao je nestrpljivo oniži plaćenik.
- Vampirica ih poćne da razgoni. Padaju k'o snoplje! Drafid se izmiće, krvopijka primiće! Pobeže moj braca iz saraja na džadu i baš kad se nagla da ga šćepa, uz bljesak munje pojave se dvoj'ca. Visok i sed, brada mu se vijori na vjetru, u ruci bojna kosa, uz njeg' deran s kandilom. Sijevn'o je krst, krešti beštija. Daj luka, dreći sjedobradi. Iz torbe od kostreti djećaćić vadi vezu ćešnjaka. Uhvati se s vampirušom u kosti i nataće joj vijenac od lukca! Jadan ti Bog! Pišti đevojka k'o guja i sve s' 'vako izvija, stade se top'ti. Dok si reko muštuluk, ostade od nje krvava barica. Veli onaj matori, tako se druškane upokojava vampir.
- Onda ćemo lako proveriti... – stresao sam se i mahnuo krčmaru. Tulik se ušeprtljao, ali je otrčao do ostave i vratio se sa vezom belih glavica. Namaknuo sam joj venac oko vrata. Kosa joj je bila gusta kao griva i meka kao vunica.
- Mislim da nije krvopija! – oteo mi se povik.
- Naravno da nije – reče kicoš – to je Fata Paduri! Šumojka!
Zadenuo je palčeve za olinjali prsluk koji se ukazao kad je razgrnuo ofucanu plišanu pelerinu i podigao glavu kao da se priseća.
- Pre nego je stupio u veselu družinu poštovanog markiza Alfonsa – zastao je i pokazao na kapetana – Alveš Dioho Goritas de Batista Barios Santin i Naslamentin, to jest, njegova malenkost, putovao je po svetu kao ljubavnik Fortune...
- Bio je kockar – objasnio sam Skvircu kome se lice zgužvalo kao otarak.
- Kao i svaki poklonik igre imao je bolje i lošije dane. Jednom prilikom našao se na samotnom drumu koji vijuga kroz Mordavske planine. Divlji planinski narod nije dizao gradove, a varošice su bile retke kao džokeri u špilu. Nabasati na katun pre mraka, e to bi bila sreća! Alveš je zastao. Pokraj puta stajala je devojka, kao da ga čeka. Kakve li su mi karte podeljene, čudio se. I za koju igru? Odevena u zelenu haljinu širokih rukava, sa pojasom od loze delovala je kao nevesta. Kad se primakao na dvanaestak koraka, primetio je da joj se kroz crnu kosu prepliće olistala puzavica. Na obrazima je sevalo rumenilo, iste krvave boje kao na blago podignutim usnicama. Izvijene obrvice isticale su krupne crne oči u kojima su blistale zvezdice. Povela ga je u šumu. Povodio se opčinjen ogoljenim ramenima i lepršanjem tkanja oko njene puti.
- Ma skrati priču! Jesi li je...joooj! – dreknuo je Skvirac jer ga je Julka očepila po žuljevima.
Izanđali kockar samo je umorno prevrnuo očima i nastavio:
- Zalazili su pod granje sve gušće šume. Jedina svetlost koju je video dopirala joj je iz očiju. Razdrljila mu je košulju i prinela ledene usne grudima. Prenula ga je studen. Pokušao je da se otrgne, ali nije mogao ni da makne. Bio je obmotan puzavicom kao muva u paučini. Devojčino lice rastočilo se u bolesnožutu čeljust. Suknula je napred da mu iščupa srce, ali između njih blesnu sečivo. Alfonsov raspar pretvorio se u kentu! Neko ga je grubo gurnuo. Povratio mu se osećaj u udovima, pa je šmugnuo da posmatra iz žbunja. Tminu su razgonile dve baklje kojima je mahao žilavi mladić. Starac raspuštene sede kose plesao je okolo i držao visoko uzdignutu kosačicu. Široka oštrica pokušavala je da pronađe demonicu koja je siktala iz senke.
- Kako su je ubili? – pitao sam nestrpljivo češkajući zatiljak.
- Ne znam. – Olinjali kicoš je uzdahnuo i iskapio čašicu punu Tulikove medovače. Obrisao je drhtavom rukom orošeno čelo. Kad je konačno progovorio glas mu je bio sasvim tih.
- Baklje su se udaljile. Kosača je progutao mrak. Pojavili su se tek pred zoru. Pronašli su Alveša i pomogli mu da se pribere. Sedobradi se predstavio kao otac Toč. Neman koju su ubili jedna je od Šumojki. To su ćerke Šumame i Šumtate, drevnih bića koja proganjaju putnike. Demona ste uneli u krčmu! – sevnuo je pogledom ka šumaru i okružniku.
Steglo me u grlu. Nije bilo načina da opovrgnem optužbu. Neznanka je zaista delovala kao dete divljine. Uzeo sam joj desnu šaku u svoju i zapitao se da li je moguće da se ovi ljupki prstići pretvaraju u kandže.
- Kuššššujte ssssvi! – zapenila je Julka – Ovo dete nije ni mimik, ni vampir, ni šumski demon, a ne!
Babi niko nije smeo da se suprotstavi. Strpljivo smo sačekali da izvadi maramicu i otare balice sa uglova usana.
- Potpuno je jasno, da je veštica, da, da! – baka Juca je ispitivački prostreljala sve prisutne i nastavila.
- Suprotno uvreženom praznoverju, veštice nisu starice koje kisele mleko, pretvaraju se u mačke i sisaju bradavice, a ne.
Tu se cela krčma grohotom nasmejala. Ako je i pocrvenela, to se nije moglo videti na Julijaninom izboranom licu.
- Tišina derani! – nije se dala zbuniti – Veštice su često veoma lepe, da, da. Jašu na muškarcima, sveštenici i đakoni su im najluksuzniji prevoz, aha. Imaju čak i livadu na kojoj ih poslažu kad slete, dok su u poseti selu Bljakula na godišnjem skupu svih veštica.
- Šta li rade na tom skupu? – pitao je markiz Alfonso i srknuo gutljaj piva.
- Većaju, sinko! Da, da! Do-go-va-ra-ju-se, da, da. Kuju zaaa-veru! Aha. Nekada su veštice bile veoma cenjene i tražene zbog znanja i mudrosti, da. Lečile su, donosile decu na svet, tešile ucveljene, smirivale iskonske sile i milostivile ih kad im prpošni ljudski rod nagazi na žulj, hm, hm, da, da. Onda su došli jednobošci i kult čoveka, aha! Uz pretnje, često i ispod vešala, propovedali su novo učenje, gradili novi svet u kome nije bilo mesta za drugačije, ne, o ne.
- Drugačije? Kao što je ona? – pitao sam gotovo šapatom.
Škrgutao sam zubima. Na samu pomisao da bi iko mogao da joj naudi, pesnice su mi se stezale. Baka se učkiljila i podigavši prstić ka meni počela da nabraja:
- Ljudi i njihovi novi čarobnjaci, popovi, istrebili su aždaje, vodenjake, rusalke, lesnike, domaće, patuljke, talasone, ale i zmajeve, aveti, bauke, drekavce, psoglave, todorce i osenje. Sva drugačija bića, opasna ili ne...
Glas joj je utihnuo. Začulo se pucketanje cepanica iz peći.
Putnik koji je do tada glabao pasulj, nakašljao se značajno. Ustao je i lakim pokretom zbacio vunenu kapuljaču. Ukazalo se izduženo lice, s orlovskim nosem, upalim obrazima i gustim prosedim veđama. Cereći se, izbacio je požutele, gotovo konjske zube i zatapšao.
- No, krasno, zbilja. Bakutaner nam je podarila govor poput ženske suknjice. Dovoljno dugačak za pokriti temu, dovoljno kratak da bi bilo zanimljivo. Takovoj erudiciji mjesto je na sveučilištu, kaj velite? – pasuljdžije se zakikotaše.
Babina se ne poriče! Povukao sam se korak unazad. Očekivao sam da će se bar neko usprotiviti. Skvirac je krv prolivao i za manje uvrede. Okovana knjižica koja je visila sa strančevog pojasa pričvršćena lancem, zveckala je dok je koračao kroz krčmu.
- Kaj vam je micek ukral jezik?
Zaustavio se i potražio me pogledom.
- Kaj nisi skužil?
- Ja?
- Rusalka. Ova dva pajceka su donela šumsko dijete. Vila koja ima zlatno tijelo i zelenu kosu. Žive na drveću ili oblacima. Tko ih ugleda može zanemjeti ili se smrtno zaljubiti. Brijem da i dalje ne kužiš?
Odmahnuo sam glavom. Cerekao se. Kao jeka, pridružili su mu se pasuljari.
- Zaludeli su ti glavu, hlapec. Pojeli su ti sjećanja. Mato, daj kosu! – viknuo je. Omanji putnik bacio se pod sto i ispod klupe izvadio krivo sečivo. Oštrica je uhvatila zrak svetlosti i blesnula kao da mi namiguje.
- Toč? Otac Toč? Glavni istrebljivač Svete stolice? – zamucao sam.
- Kak je krasno kad te se sjeti omiljeni đakon.
- Šta...šta će biti s devojkom? – iskoračio sam ka stolu.
- Zakaj ne pitaš svoju novu klapu?
Umesto izlizanog kockara, ispred stola stajala je posmrtno bleda seljanka. Smeškala mi se polu-crnim usnama. Irfena je nestala, a pored krčmara je bila u zeleno odevena žena obrasla puzavicom. Kapetan Alfonso cerio se široko pokazujući vampirske očnjake. Baba Juca se uspravila tako da sam je jedva prepoznao, a u ruci joj se drveni štapić iskrio plavičastilom.
Počela je oluja.
Subscribe to:
Posts (Atom)
