Dvanaesti Ciklus - Četvrti dan

Ranko Trifković

NEZNANKA

Suvonjavi krčmar Tulik i služavka Irfena imali su pune ruke posla. Za velikim stolom sedeli su plaćenici i ispijali pivo. Predvodio ih je omanji plavušan s ožiljkom preko desnog obraza. Po kožnom oklopu ukrašenom vrpcama, reklo bi se da je odnekud s juga. Hrapavim glasom bodrio je drugare da još glasnije nazdravljaju. Ostatak bande sačinjavali su seljački sinovi, kvrgave siledžije, dva oronula borca i propali kicoš, najverovatnije kockar. Skvirac, njegova baka Julija i ja, sedeli smo u uglu kraj peći. Nervozno je grickao riđi brk, posmatrajući vojnike. Kao stotinar, Skvit se brinuo za red u varošici, a zna se da pijani ratnici začas naprave štetu. Osim toga, nije voleo da se bije pred bakom. Desno od ulaza, za dugačkim stolom, ručali su putnici. Umesto oružja nosili su okovane knjižice. Bili su umotani u teške vunene ogrtače, pa nisam mogao da razaberem pojedinosti po kojima bih mogao da prepoznam da li su iz Stoglava ili Srebrograda. Baš kad sam hteo da im nazovem dobar dan, neko je banuo na vrata.

- Ljudi, gle šta smo našli!

Čupavi lovac, Hvoslav i okružni šumar Filc nosili su na rukama obamrlo telo. Spustili su ga na sto ispod svećnjaka.

- Ju! Devojka! Ju, ju! – uskliknu Julija. Pohitala je da skine šal i pokrije obnaženu kožu. Neznanka je imala kosu boje paprati. Bila je odevena u suknjicu, lake čizmice od kože i tamnozeleni jelek i baka nije mogla baš sve da skrije od pogleda okupljenih. Gosti su se sjatili, osim putnika koji su i dalje držali glave u Tulikovom pasulju.

- 'Ajde, odbij! 'Ajde de! – siktala je babuška i progurala se do ivice stola.

Devojčina koža sjaktala se zlatnim prelivom. Bila je sitne građe i mršava kao smrt. Nije bila bujna kao naša Irfena, više je ličila na dečkića, ako razumete šta hoću da kažem.

- Pogledajte, đavolja rabota! – piskutnuo je rmpalija slomljenog nosa.

Ispod kose nazirale su joj se kozje uši, šiljate i povijene unazad.

- Šta ste ovo doneli? – zavapio je krčmar.

Kapetan plaćenika dao je rukom znak da se svi utišaju.

- Bez brige, stari. Ovo je mimik. Video sam to davno, dok sam kao kadet služio u gardi vojvode Krala. Poslali su po nas iz jedne zabiti, sasvim slične ovoj...

Na to se Skvirac ljutnuo, ali ga baka Julija pljusnu preko ruke i ukori pogledom.

- Seljani su se žalili da ih nečastivi potkrada. Obično čuvaju tu pesmu za poreznike; jarići pobegli, lija zaklala kokoši, orao odneo celu krmaču sa trinaest prasića. Napast se proširila na okolna sela. Kad je nestala mlinareva ćerka, vlastelin je poslao elitnu jedinicu da ispita stvar.

Plavušan je otpio dug gutljaj piva i nastavio priču.

- Zapovednik nas je podelio u trojke i poslao da pretražimo šumu. Zapali su mi Brikmajer i Arnolt. Bili su iskusni borci, premda nevični snalaženju u divljini. Lutali smo čestarom ceo dan. Dosetio sam se da siđemo do potoka i pratimo ga. Nadao sam se da ćemo izbiti pravo na vodenicu i stići u selo pre mraka. Verali smo se uz kamenjar i kad smo izašli na zaravan, na pojilu smo pronašli ženski leš. To je to, rekao je Brikmajer, zadovoljan što se potraga okončala. Kako da budemo sigurni da je po sredi mlinareva ćerka, a ne kakva pastirica, pitao je Arnolt. Naređenje je jasno, pronaći devojku! Uprtite je, pa da se vraćamo, gunđao je Brikmajer. Čudno je to. Nagledao sam se mrtvaca, uglavnom razbojnika na vešalima, dezertera na panju kod dželata. Devojka je mirisala na ruže. Zagonetan osmeh krasio joj je lice. Usne su joj bile do pola blede, od pola crne, kao da je ljubila demona.

Kapetan plaćenika ponovo je potegnuo iz krigle.

- Šta je bilo dalje? – pitao sam.

Skamenjenog lica, plavušan je kratko zurio u prazninu, a onda gotovo dreknuo.

- U varoši smo zatekli devojku, živu i zdravu! Ista kestenjasta kosa, haljina boje jutarnjeg neba, čipkasta podsuknja i beli obojci. Smejala se i plesala. Debeli mlinar plakao je od sreće. Majka je bila vidno uzbuđena, ali kao da se ustezala da zagrli dete.

- I? Šta ste uradili? – pitao je okružni šumar Filc.

- Isto što i vi, gospodo. Spustili smo lešinu nasred stola. Nastala je vriska. Tetke su lelekale, majka se stropoštala. Mlinar je pao na kolena gledajući u nebesa. Dvojnica je frktala kao mačka saterana u zamku. Istrgla se iz ruku vojnika koji su pokušali da je dograbe. Pobegla bi u šumu da se nije pojavio sveštenik i oborio je kosom. Mudri pop reče nam da je to mimik, nečastivo biće koje ubija i preuzima žrtvin lik. Pozvao je đakona da svuče haljinu s leša, ali to nije bilo moguće. Odeća je bila puka opsena, deo mimikovog tela.

Nešto me je žacnulo. Bilo mi je teško da poverujem da je devojka zlatne puti čudovište. Uostalom, to se lako moglo proveriti. Povukao sam rub jeleka i blesnula je zlatasta grud. Osim što sam zaradio šljusku od baba Jule, nesumnjivo sam dokazao da je odeća prava.

- Mimik nije! – zaključio sam, a okupljeni su žamorili odobravajući.

- Znam šta je! – na opšte iznenađenje, javila se Irfena – Vampirica! Prić'o mi brat Drafid. Bio ne'akav 'erceg Milfoš i imao ćer Zefiru za udaju. Vele da je bila ljepotica kakve nema. Vrana kosa, pada joj do struka, blijedo lice, male usnice, zubi k'o biseri. Dolazili prosci sa sviju strana, ali babo je ne daje nijednome. Nudili mu tovare blaga, svilu i kadifu, ćauše, kamile, slonove i dobre konje, al' od ženidbe šipak. Rašćuje se najzad da 'erceg ubija đuvegije i pljaćka ih.

Kapetan je na to opsovao i podigao kriglu.

- Poznata mi je ta sorta! Sve ih treba ognjem i mačem!

Irfena je obrisala ruke o krecelju i nastavila priču.

- Ma jâ, bolan. Nego, prestanu svatovi dolazit', al' udari belaj na raju. Ovdje, ondje nalazili su kmetove krepane, ublijedele, izujedane. Raja se stade zamandaljivat' noću, pročuo se glas da ih vampir pohodi. Zalud je 'erceg slao pandure da ga uhvate, svake noći drugo ćeljade bi nestalo.

Služavka je zastala kao da proverava da li je svi slušaju.

- E sad, Drafid je vodio karavan i zaluta' u 'ercegov kraj. Predvećer pronađe jedan zap'šten saraj i tuna se smjeste. Bi mu ćudno jel nema raje, ali šta će ćo'ek, đaba konak, k'o veli, baš zgodno, je l' de? Kad se primiće ponoć, ćuje Drafid nešto kako krcka. Prepa'ne se, izvadi ćak'ju i zublju, pa da vidi ko's to šunja. Ima i šta dav'di, na divanu leži karavanbećar, a preko njeg' đevojka, siše li ga, siše! Ajoj, šta't je bona? – pobunila se Irfena jer ju je baba Jula šljepila preko prstiju.

- Zavrat, ženska glavo. Za vrat ga siše, krv mu pije! – rekla je devojka kad je kikotanje slušalaca utihnulo.

- Drafid se prepa'ne! Potegne hanđar i naredi buljubaši da spapunjaju krvopiju. Zam'anu ćakijom, al' sjećivo prođe k'o kroz luben'cu. Lipti krv kao iz đevđira. Ciknu neman i okrene se, a Drafid i njegovi imaju šta da vide. Ljepota đevojka, sva u svili, vita kao jela, kosa vrana, lice blijedo, uši iste 'vake kozje – rekla je Irfana pokazujući na sto.

- I? Šta je bilo dalje, govori! – rekao je nestrpljivo oniži plaćenik.

- Vampirica ih poćne da razgoni. Padaju k'o snoplje! Drafid se izmiće, krvopijka primiće! Pobeže moj braca iz saraja na džadu i baš kad se nagla da ga šćepa, uz bljesak munje pojave se dvoj'ca. Visok i sed, brada mu se vijori na vjetru, u ruci bojna kosa, uz njeg' deran s kandilom. Sijevn'o je krst, krešti beštija. Daj luka, dreći sjedobradi. Iz torbe od kostreti djećaćić vadi vezu ćešnjaka. Uhvati se s vampirušom u kosti i nataće joj vijenac od lukca! Jadan ti Bog! Pišti đevojka k'o guja i sve s' 'vako izvija, stade se top'ti. Dok si reko muštuluk, ostade od nje krvava barica. Veli onaj matori, tako se druškane upokojava vampir.

- Onda ćemo lako proveriti... – stresao sam se i mahnuo krčmaru. Tulik se ušeprtljao, ali je otrčao do ostave i vratio se sa vezom belih glavica. Namaknuo sam joj venac oko vrata. Kosa joj je bila gusta kao griva i meka kao vunica.

- Mislim da nije krvopija! – oteo mi se povik.

- Naravno da nije – reče kicoš – to je Fata Paduri! Šumojka!

Zadenuo je palčeve za olinjali prsluk koji se ukazao kad je razgrnuo ofucanu plišanu pelerinu i podigao glavu kao da se priseća.

- Pre nego je stupio u veselu družinu poštovanog markiza Alfonsa – zastao je i pokazao na kapetana – Alveš Dioho Goritas de Batista Barios Santin i Naslamentin, to jest, njegova malenkost, putovao je po svetu kao ljubavnik Fortune...

- Bio je kockar – objasnio sam Skvircu kome se lice zgužvalo kao otarak.

- Kao i svaki poklonik igre imao je bolje i lošije dane. Jednom prilikom našao se na samotnom drumu koji vijuga kroz Mordavske planine. Divlji planinski narod nije dizao gradove, a varošice su bile retke kao džokeri u špilu. Nabasati na katun pre mraka, e to bi bila sreća! Alveš je zastao. Pokraj puta stajala je devojka, kao da ga čeka. Kakve li su mi karte podeljene, čudio se. I za koju igru? Odevena u zelenu haljinu širokih rukava, sa pojasom od loze delovala je kao nevesta. Kad se primakao na dvanaestak koraka, primetio je da joj se kroz crnu kosu prepliće olistala puzavica. Na obrazima je sevalo rumenilo, iste krvave boje kao na blago podignutim usnicama. Izvijene obrvice isticale su krupne crne oči u kojima su blistale zvezdice. Povela ga je u šumu. Povodio se opčinjen ogoljenim ramenima i lepršanjem tkanja oko njene puti.

- Ma skrati priču! Jesi li je...joooj! – dreknuo je Skvirac jer ga je Julka očepila po žuljevima.

Izanđali kockar samo je umorno prevrnuo očima i nastavio:

- Zalazili su pod granje sve gušće šume. Jedina svetlost koju je video dopirala joj je iz očiju. Razdrljila mu je košulju i prinela ledene usne grudima. Prenula ga je studen. Pokušao je da se otrgne, ali nije mogao ni da makne. Bio je obmotan puzavicom kao muva u paučini. Devojčino lice rastočilo se u bolesnožutu čeljust. Suknula je napred da mu iščupa srce, ali između njih blesnu sečivo. Alfonsov raspar pretvorio se u kentu! Neko ga je grubo gurnuo. Povratio mu se osećaj u udovima, pa je šmugnuo da posmatra iz žbunja. Tminu su razgonile dve baklje kojima je mahao žilavi mladić. Starac raspuštene sede kose plesao je okolo i držao visoko uzdignutu kosačicu. Široka oštrica pokušavala je da pronađe demonicu koja je siktala iz senke.

- Kako su je ubili? – pitao sam nestrpljivo češkajući zatiljak.

- Ne znam. – Olinjali kicoš je uzdahnuo i iskapio čašicu punu Tulikove medovače. Obrisao je drhtavom rukom orošeno čelo. Kad je konačno progovorio glas mu je bio sasvim tih.

- Baklje su se udaljile. Kosača je progutao mrak. Pojavili su se tek pred zoru. Pronašli su Alveša i pomogli mu da se pribere. Sedobradi se predstavio kao otac Toč. Neman koju su ubili jedna je od Šumojki. To su ćerke Šumame i Šumtate, drevnih bića koja proganjaju putnike. Demona ste uneli u krčmu! – sevnuo je pogledom ka šumaru i okružniku.

Steglo me u grlu. Nije bilo načina da opovrgnem optužbu. Neznanka je zaista delovala kao dete divljine. Uzeo sam joj desnu šaku u svoju i zapitao se da li je moguće da se ovi ljupki prstići pretvaraju u kandže.

- Kuššššujte ssssvi! – zapenila je Julka – Ovo dete nije ni mimik, ni vampir, ni šumski demon, a ne!

Babi niko nije smeo da se suprotstavi. Strpljivo smo sačekali da izvadi maramicu i otare balice sa uglova usana.

- Potpuno je jasno, da je veštica, da, da! – baka Juca je ispitivački prostreljala sve prisutne i nastavila.

- Suprotno uvreženom praznoverju, veštice nisu starice koje kisele mleko, pretvaraju se u mačke i sisaju bradavice, a ne.

Tu se cela krčma grohotom nasmejala. Ako je i pocrvenela, to se nije moglo videti na Julijaninom izboranom licu.

- Tišina derani! – nije se dala zbuniti – Veštice su često veoma lepe, da, da. Jašu na muškarcima, sveštenici i đakoni su im najluksuzniji prevoz, aha. Imaju čak i livadu na kojoj ih poslažu kad slete, dok su u poseti selu Bljakula na godišnjem skupu svih veštica.

- Šta li rade na tom skupu? – pitao je markiz Alfonso i srknuo gutljaj piva.

- Većaju, sinko! Da, da! Do-go-va-ra-ju-se, da, da. Kuju zaaa-veru! Aha. Nekada su veštice bile veoma cenjene i tražene zbog znanja i mudrosti, da. Lečile su, donosile decu na svet, tešile ucveljene, smirivale iskonske sile i milostivile ih kad im prpošni ljudski rod nagazi na žulj, hm, hm, da, da. Onda su došli jednobošci i kult čoveka, aha! Uz pretnje, često i ispod vešala, propovedali su novo učenje, gradili novi svet u kome nije bilo mesta za drugačije, ne, o ne.

- Drugačije? Kao što je ona? – pitao sam gotovo šapatom.

Škrgutao sam zubima. Na samu pomisao da bi iko mogao da joj naudi, pesnice su mi se stezale. Baka se učkiljila i podigavši prstić ka meni počela da nabraja:

- Ljudi i njihovi novi čarobnjaci, popovi, istrebili su aždaje, vodenjake, rusalke, lesnike, domaće, patuljke, talasone, ale i zmajeve, aveti, bauke, drekavce, psoglave, todorce i osenje. Sva drugačija bića, opasna ili ne...

Glas joj je utihnuo. Začulo se pucketanje cepanica iz peći.

Putnik koji je do tada glabao pasulj, nakašljao se značajno. Ustao je i lakim pokretom zbacio vunenu kapuljaču. Ukazalo se izduženo lice, s orlovskim nosem, upalim obrazima i gustim prosedim veđama. Cereći se, izbacio je požutele, gotovo konjske zube i zatapšao.

- No, krasno, zbilja. Bakutaner nam je podarila govor poput ženske suknjice. Dovoljno dugačak za pokriti temu, dovoljno kratak da bi bilo zanimljivo. Takovoj erudiciji mjesto je na sveučilištu, kaj velite? – pasuljdžije se zakikotaše.

Babina se ne poriče! Povukao sam se korak unazad. Očekivao sam da će se bar neko usprotiviti. Skvirac je krv prolivao i za manje uvrede. Okovana knjižica koja je visila sa strančevog pojasa pričvršćena lancem, zveckala je dok je koračao kroz krčmu.

- Kaj vam je micek ukral jezik?

Zaustavio se i potražio me pogledom.

- Kaj nisi skužil?

- Ja?

- Rusalka. Ova dva pajceka su donela šumsko dijete. Vila koja ima zlatno tijelo i zelenu kosu. Žive na drveću ili oblacima. Tko ih ugleda može zanemjeti ili se smrtno zaljubiti. Brijem da i dalje ne kužiš?

Odmahnuo sam glavom. Cerekao se. Kao jeka, pridružili su mu se pasuljari.

- Zaludeli su ti glavu, hlapec. Pojeli su ti sjećanja. Mato, daj kosu! – viknuo je. Omanji putnik bacio se pod sto i ispod klupe izvadio krivo sečivo. Oštrica je uhvatila zrak svetlosti i blesnula kao da mi namiguje.

- Toč? Otac Toč? Glavni istrebljivač Svete stolice? – zamucao sam.

- Kak je krasno kad te se sjeti omiljeni đakon.

- Šta...šta će biti s devojkom? – iskoračio sam ka stolu.

- Zakaj ne pitaš svoju novu klapu?

Umesto izlizanog kockara, ispred stola stajala je posmrtno bleda seljanka. Smeškala mi se polu-crnim usnama. Irfena je nestala, a pored krčmara je bila u zeleno odevena žena obrasla puzavicom. Kapetan Alfonso cerio se široko pokazujući vampirske očnjake. Baba Juca se uspravila tako da sam je jedva prepoznao, a u ruci joj se drveni štapić iskrio plavičastilom.

Počela je oluja.

No comments: