Dvanaesti Ciklus - Šesti dan

Ranko Trifković
Prolog

Bilo je dovoljno pogledati u nebo. Teški oblaci shyama boje skupljali su se danima. Uskoro će početi. Uzdahnuo sam i uneo u stan poslednji tovar. Osnovne namirnice odavno su planule. Ostale su samo tegle ruskog kavijara, konzerve meksičke salate s norveškom tunjevinom, crnogorski pršut i godišnju proizvodnju pirinčanog hleba. Zdravu hranu kartonskog ukusa narod nije hteo da jede ni na Sudnji dan.

Upalio sam računare. Prijalo mi je da slušam zujanje mašina. Ventilatori su tiho krkljali. Veza je bila u prekidu. Pustio sam muziku, „Honking antelope“, Serđa Tankiana. Činilo mi se prikladno. Na televiziji su se smenjivali klovnovi koji su lagali planetu da će civilizacija opstati još neko vreme. Nema sumnje, desilo se daleko brže nego što je bilo ko mogao da pretpostavi.

Bio sam trezveni pesimista. Zamišljao sam da će se čovečanstvo istrebiti. Nuklearni rat odavno je ispao iz igre. Tipovao sam na kataklizmičnu klimatsku promenu koja će nas jednostavno oduvati. Šta god da se dogodi, očekivao sam da će se okean ljudi postepeno svesti na barice, sve dok i poslednji ne umre. Da ćemo se zagrcnuti koskom i umreti na putu za bolnicu, to je zaista bio obrt kakav samo sudbina režira!

Zapalio sam cigaretu. Seo sam na ulegli trosed i podigao noge na olupani stočić. Počeo sam da pušim na nagovor jedne ludače. Želela je da bude balerina. Iz daljine je dopiralo zavijanje sirena. Nisam se čudio onima kojima su otkazale kočnice. Razumeo sam ih. Kuga, suočenje sa konačnošću, Arto bi voleo da može ovo da vidi. Nisu mi bili jasni oni što se udružuju. Kakav privid poretka je mogao da ih spasi od ljuštenja stvarnosti?

Svet će nestati.