Dvanaesti Ciklus - Peti dan

(preradjena verzija, stavljena u jedan blok)
Ranko Trifković
SEDAM PRIČA O GOSPODINU SMOLEU

Radionica gospodina Smolea

Gospodin Smole pravio je ljude. To je bio njegov zanat. Mnogi su ga smatrali luckastim, pomalo opasnim. Ličio je na naučnika koji je u filmovima uvek na strani zlikovaca. Smole je pošteno radio i nije kršio zakon. Osim toga, samo je podražavao ono što je milijardama godina radila majka priroda.
Stvaranje ljudi bio je ozbiljan poduhvat. Nimalo lak i veoma skup. Potražnja za ljudima bila je velika. Zato je Smole mogao da bira svoje mušterije. Na tržištu su uvek nedostajali valjani ljudi, baš onakvi kakve je Smole najviše voleo da pravi.
Svako može da napravi ljudsko biće. Ta društvo se time bavi od svog nastanka. Spoje se otac i majka. Već posle devet meseci dobiju seme budućeg čoveka. Dodajte tome dvadesetak godina, koliko je potrebno da čovek izraste i sazri. Kada se saberu svi troškovi ishrane, vaspitanja i obrazovanja, društvo dobija prilično skup proizvod. Neprocenjiv, neki bi rekli. Ipak, nije sva roba vrhunskog kvaliteta. Zapravo, novi ljudi su uglavnom prosečni. Neki su genijalci, ali neki su veoma štetni. Velika većina je baš u sredini, i to je za društvo dovoljno.
Gospodin Smole je za gotovo istu cenu proizvodnje prosečnog čoveka nudio majstorski rad. Ljudi iz njegove radionice bili su spremni za upotrebu. Niste među Smoleovim pulenima mogli da pronađete loše, nedorađene, nesazrele ili neprilagođene. Smole se ponosio time što pravi ljude bolje nego priroda i društvo zajedno.

Zaljubljeni Franko i gospodin Smole

Franko je patio. Bio je zaljubljen u Loru. Upravo je saznao da se verila za kapetana duge plovidbe. Franko je bio ubeđen da su sve najbolje žene već uzete. Eto, pre Lore voleo je Bjanku, koja je sad žena oficira. Franko je bio očajan.
"Na svetu ima još žena!" tešili su ga drugovi.
Franko je poslušao savet. Otišao je u strane zemlje da pronađe ljubav. Baš kad se zaljubio u Lornu, otkrio je da su je roditelji verili za bankara. Franko je posumnjao da je pod kletvom. Eto, pre Lorne susreo je Blanku, koja je sad popadija. Franko je bio očajan.
Jednog dana čuo je za neobični zanat gospodina Smolea. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Franko se raspitao za cenu. Želeo je da naruči najluksuzniji model, rešen da za stekne ženu.
"Poludeo je, ljubav ne može da se kupi!" gunđali su mu drugari.
Gospodin Smole bi na to samo frknuo.
"Gluposti, naravno da može, ali ovde se ne radi o tome. Ne prodajem ljubav, već proizvodim ljude."
Predao je Franku ljupku brinetu, sveže ofarbanu i mirisnu kao jutro.
"Ženu je najteže sačuvati..." reče šegrt Vanja i dobi ćušku.

Gospodin Smole i ljudsko zagađenje

Gospodin Smole je žurno ušao u svoju radionicu. Prošao je zabrinut pored niza nedovršenih ljudskih bića. Naime, gospodin Smole pravio je ljude. Ispred vrata sa puta mu se uklonio šegrt Vanja.
"Kako je napolju?" pitao je dečak i ostao živ.
Gospodin Smole zaustavio se u koraku. Ošinuo je pogledom mladića. Glupava pitanja bila su zabranjena. Na listi nedozvoljenih, najstrašnija su bila, "kako si?" i "šta ima?" Vanjino pitanje nalazilo se veoma visoko na tom neslavnom spisku. Umesto da padne ćuška, gospodin Smole zagledao se u Vanjine oči.
"Ljudi neće nestati sa ove planete zbog lošeg vazduha, zatrovane zemlje ili vode." Gospodin Smole uzdahnu duboko.
"Najopasnije je ljudsko zagađenje."
Vanjuška se razrogačio. Cedio je krpu koju je držao u ruci. "Negativna energija, sukob i strah tvore opnu kojom ljudi prekrivaju jedni druge. Ne može se sprati i vremenom postaje sve deblja. Dotok pozitivne energije se zapuši i postaneš siv, umoran, kao jedan od njih, zombija i vampira." Gospodin Smole iskrivi kvrgave prste u preteću kandžu.
"Ima li leka?" upita tihim glasom Vanja.
Gospodin Smole kratko se zamislio. Odlučno je klimuo glavom.
"Ima!" reče napokon, "Potrebno je da legneš i pustiš da ti pas, mačka, konj ili krava oližu lice. Životinje pojedu skramu. Istog trena osećaš se kao preporođen!"
Gospodin Smole okrenu se na petama.
"Reci majstorima da sam otišao kući."
Ipak, u prolazu, čvrknu Vanju u razdeljak.

Gospodin Smole i moda

Gospodin Smole stavljao je katanac na vrata radionice. Majstori su stajali po strani i pušili. Šegrt Vanja šljapkao je baricu i šutirao posebno nezanimljive kamenčiće. Gospodin Smole okrenuo se nasmejan. Video je zabrinuta lica svojih saradnika.
"Nemojte biti tužni. Otvorićemo radnju čim se stiša pomama."
Pre nedelju dana, novine su pisale o neobičnoj radionici gospodina Smolea. Baš juče bila je i televizijska ekipa. Snimili su prilog o Smoleovom radu. Od tada, telefoni neprestano zvone. Još se iz zamandaljene kancelarije čulo muklo zvrjanje. Preko noći Smoleovi jedinstveni proizvodi postali su veoma traženi. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Religija je opijum za narod, reče bradati debeljko. Nije nego. Niko za Boga više i ne mari. Nije važno da li ga ima ili nema. Moda je novi opijum. Dragi moji, od danas ste na odmoru, vratićemo se tek kad prođe."
Gospodin Smole stavi šešir na glavu i ode niz ulicu, vrteći štapom. Majstori pobacaše cigarete u blato i raziđoše se u tišini.
"Nedostajaće mi miris kose.", reče šegrt Vanja i uzdahnu. Dan je bio lep i prolećno sunce treperelo je u krošnjama.

Gospodin Smole i helix pomatia

Gospodin Smole šetao je ulicom i vrteo štap. Osluškivao je udaljenu gradsku vrevu kroz koju se probijalo ševino pevušenje. Izvio je glavu da pomiriše cvet bagrema, pustio je da ga prsti žalosne vrbe pomiluju po licu. Voleo je tu malu ulicu, nalik na aleju, koja se spuštala iz grada ka njegovoj neobičnoj radionici. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
Na pločniku, gospodin Smole spazio je sluzav trag, smrskanu ljušturu. Zastao je za trenutak, negodujući. Cenio je život, pa i najmanjih bića kao što su puževi. Odajući poštu nastradalom gastropodu, gospodin Smole je nastavio šetnju.
Tek što je sustigao misao, gospodin Smole ponovo je ugledao sluz i krhotine. Nežno svetlucavo telo mekušca curelo je kroz uništenu kućicu. Vinogradski puž, zgažen. Gospodin Smole se namrštio. Padala je kiša, puževi su izašli na vazduh, a ljudi su tako nepažljivi. Oprostio se od pužića i produžio dalje.
Nije stigao ni da smiri kolebanje primisli, a već je naišao na još jednu baricu sluzi. Gospodin Smole nagnuo se da pogleda bolje. Ovaj puž bio je nagažen. Školjka je bila sravnjena sa zemljom, a od tela-stopala ostale su slinave krpice.
Zgrožen pokoljem vrste helix pomatia, gospodin Smole se ozbiljno zamislio. Ko je tako surov? Neko ko ne ceni život, ko ne haje za smrt.
"Deca!" promrmljao je gorko gospodin Smole.
Ševa je utihnula, a kroz huk automobila, čule su se nervozne sirene vozača.

Gospodin Smole i Dule Mitrović

U radionici gospodina Smolea bilo je veoma živo. Na krovu radionice sedeo je najveći čovek koga je svet ikada video. Pod njim, greda debela kao ljudska noga izgledala je kao drvce koje će svakog trena popustiti. Zbog popravki na krovu, gospodin Smole i njegovi pomoćnici nisu mogli da obavljaju svoj neobični zanat. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Ko je onaj čovek?" pitao je šegrt Vanja opčinjen lakoćom kojom je ogromni čovek oblikovao drvo.
"To je majstor tesar, Dule Mitrović. Kad se rukuješ s njim, pruži mu samo dva prsta." odgovorio je gospodin Smole zamišljeno, čupkajući brk.
Uz gromovit tresak, gospodin Mitrović spustio se među smrtnike. Odložio je tesarsku sekiricu i rukavom karirane košulje obrisao orošeno čelo. Šegrt Vanja pružio mu je pivo, ali je majstor potegnuo rakiju. Gasio je žeđ šljivovicom, kao da je izvorska voda. Oduševljen pojavom Duleta Mitrovića, Vanja je poželeo da se upozna sa majstorom.
"A da vas pitam, je l' možete da vežete rožnjaču za potporni stub bez sprega?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' možete da napravite vezu samo užljebljenjem, bez klinova i lepka?"
Dule Mitrović odgovori:
"Mogu."
"A je l' bi moglo..."
"Slušaj dečak", preseče ga majstor Dule, "napravim ti ja od drveta šta hoćeš. Napravim i celog čoveka, samo da ga lepo izlakiram, bude k'o pravi, razumeš?"
Dule Mitrović pružio je ruku i Vanja je srdačno prihvatio pozdrav. Dugo će pamtiti taj stisak, jak kao stolarska stega. Gospodin Smole samo je odmahnuo glavom, nasmejao se i nastavio da nervozno čupka svoj brk gledajući zabrinuto u ogoljen krov radionice.

Gospodin Smole i kraj

Šegrt Vanja sedeo je na ulazu u radionicu. Gledao je kišu i pokušavao da udahne malo svežine. Nije ni primetio kad mu je prišao gospodin Smole, majstor neobičnog zanata, i stavio ruku na rame. Naime, gospodin Smole pravio je ljude.
"Gospo'n Smole, ništa ne razumem. Zašto sve ovo radimo? Čemu sav znoj i suze? Dan i noć provodimo praveći ljude, a već sutra ih proguta vihor rata, čeljust života, pakao droge, besmisao, potištenost, ludilo."
"Ako me pitaš za smisao života, ne mogu da ti odgovorim. Ali ako me pitaš zašto radim, odgovor postoji."
Gospodin Smole iz prsluka izvadi tabakeru. Sporim, strpljivim pokretima zapalio je dve cigarete.
"Za tebe je život lavirint, ali ne zamršen kao labris kralja Minosa, već kao Borhesov, otvorena pustinja. Vanjuška, čini ti se da je život sažižuća tačka koja guta budućnost i šalje svaki sadašnji trenutak bespovratno u prošlost."
Sunce je granulo, a kiša je iza sebe ostavila dugu na nebu. Svežina je počela stidljivo da se uvlači u radionicu.
"Nije svaki rad isti. Samo ako radiš punim srcem, živiš istinski. Takav rad ostavlja delo oko koga se stvara odjek, kao što kamičak pravi talase na površini jezera. Delo je prolazno, baš kao što oblutak istog časa tone na dno. Ali sećanja ne nestaju kao suze na kiši, već ostaju u tvojoj duši, pune tvoju ladicu uspomena."
Oblaci su se razilazili, a povetarac je odnekud doneo miris peciva.
"Pred kraj života, kada nam snaga bude najpotrebnija da se pripremimo za smrt, otvorićemo ladicu punu blaga, moj Vanjuška. Sećanja će ispuniti naše grudi i utešiti kao majčin zagrljaj."
Gospodin Smole povukao je još jedan dim i udahnuo uspomenu na jedno vreme, jedan grad, jedan park, jednu ljupku devojku. Nasmejao se kao dečak, zagrlivši šegrta Vanju, i poveo ga u radionicu.