Dvanaesti Ciklus - Sedmi dan

Ranko Trifković
LUDAČE
(prvi deo)

Sve je počelo u obdaništu. Bio sam zaljubljen u Ivanu. Nosila je cipele krem boje, prugaste čarape, tamnoplavu suknju do kolena i za nijansu tamniji blejzer sa čipkanom kragnom. Niz srcoliko lice spuštala se zlatna kosa protkana tamnim pramenovima.
Kad bi za trenutak prestali da se koškaju i bruje vozeći sportske automobile kroz vazduh, dečaci su zadirkivali jedni druge. Najsramotnija optužba bila je da si zaljubljen u najlepše u vrtiću, bliznakinje Saru i Martu. Uvek su bile odevene u plisirane haljinice i tamnocrvene džemperiće. Smejalice su im titrale u obraščićima. Druga kletva derana bila je visoka Sandra čija se dugačka crna kosa vijorila kroz igraonicu kao zastava.
Ja sam imao oči samo za Ivanu. Igrali smo se tate i mame. Ja sam bio kuče. Požrtvovano sam puzao na sve četiri i kevtao za njom. Upornost mi se isplatila. Dane sam provodio u Ivaninoj blizini, a biti psetance za mene je bila ogromna prednost. Kao prvo, oca je obično glumila devojčica, a mama Ivana je radije milovala kučence, nego što bi dodirivala tatu. Osim toga, davala mi je keksiće koje sam joj pažljivo jeo iz ruke.
Majka je prišivala kožne zakrpe na sve moje pantalone i džempere, i krstila se koliko sam trapav. Nisam umeo da vežem pertle i neprestano sam šmrkao guste zelene slince. Marko i Marija bili su brat i sestra, najstariji iz grupe. Brinuli su se o meni, brisali mi nos i vezivali pertle. Iako potpuni musavko, bio sam daleko napredniji od ostale dece.
Eto, na primer, pronašao sam šahovsku tablu i istresao figure na gusto tkanje tapisona izlizanog revnosnim usisavanjem i dečjim tabananjem. Zapanjio sam se kad je drvena kutija ispljunula pedesetak lakovanih figurica. Uzdahnuo sam i bacio se na posao. Prebirao sam po gomilici da ulovim dva topa, dva lovca, dva konja, osam pešaka, kralja i kraljicu. Tek što sam poređao početnu postavku, dolazi bucmasti deran. Usne su mu rumene kao da ga šminkaju. Trepće devojačkim trepuškama i predlaže mi da odigramo partiju. Uzleteo sam u nadi da nisam jedini u vrtiću koji zna da igra šah. Složio sam se namah i zamolio ga da, kao beli, povuče prvi. Čim je odigrao dva-tri poteza, kao da mi je topom zgazio srce.
Utehu sam tražio u društvu Igora Spasića. Kolega je, kao i ja, čitao Žila Verna i maštao o putu u središte zemlje. Osamimo se u uglu i raspravljamo o važnim temama. S kojim nedaćama bi se susreli istraživači dubina litosfere, da li Supermen može da oživi mrtve, da li kad porastemo da postanemo profesori istorije ili arheologije? Brojao sam mu do deset na engleskom i nemačkom, a on meni na francuskom i italijanskom jeziku. No, malu su nam utehu ovakvi razgovori pružali kada u igri partizana i Nemaca zapadnemo u Gestapo, onako balavi i raspertlani. Čak su i vaspitačice bile protiv nas. Na časovima crtanja, deca su krivila kuće, izduživala očeve, smanjivala majke, zubatila sunce. Naši radovi uvek su predstavljali predele mašte, Odisejevu borbu protiv kosturskih ratnika, Riđobradog i njegove gusare, podmornicu kapetana Nema. Učiteljica je sakupljala radove i na kraju godine nam ih vraćala. Crteže za koje nisu bili sigurni ko ih je nacrtao, davali su Igoru ili meni.
Prvu ludaču pokupio sam gotovo nagonski, kao što čamac zapati remoru ili majmun buve. Barbara je imala zagasitoriđe bujne kovrdže. Na sve se bezbrižno kliberila, mlatarajući rukama, što je naučila od majke. Bila je krupnija od ostalih devojčica ili ju je moje sećanje uveličalo. Takav sam ostao i do dana današnjeg. Sklon sam da visinu devojaka merim stepenom zaljubljenosti. Damice od metar i mobilni telefon postaju više od mene za glavu. Laknulo mi je kada sam otkrio da i drugi slično postupaju. Dragim bićima podare plave oči, mio glas ili posebnu boju čarapa.
Barbara nije bila moja ljubav, već moja guzica. Svaki dan posle ručka, vaspitačice su otključavale ormariće iz kojih su se spuštali kreveti. Igraonica bi začas postala spavaonica. Taj obred mi ni danas nije jasan, ali većina klinaca bi slatko zahrkala, kao da su jastuci bili natopljeni uspavljujućim sredstvom. Koristio sam dremku da se odmorim od ostale dece. Zurio sam u tavanicu i proučavao muve. Mimoilazile su se dostojanstveno. Držale su se ustaljenih putanja. Zamišljao sam da su vasionski brodovi. Iznenada nastane jurnjava. Mašta je docrtavala zelene munje koje su protivnici razmenjivali u žaru borbe. Smirile bi se bez vidljivog povoda i ponovo klizile vazduhom mirno kao da se ništa nije dogodilo.
Pored mene, neko se praćaknuo. Ispod pokrivača izronili su Barbarini uvojci. Nacerila se tako da su joj se pegice stopile u jednu. Legla je potrbuške i zbacila ćebe. Podigla je spavaćicu i razgolitila se. Svemirske lađe i leteći insekti iščezli su kada se maštarija povukla pred stražnjicom koja se mreškala kao puding. Sećam se pravilnih polulopti posutih belim pegicama i mirisa dečjeg sapuna. Licem u lice s dupetom takvog kalibra srešću se ponovo tek dvadesetak godina kasnije.
Spustio sam obraz na naježenu kožu. Milovao sam vrhovima prstiju obim hladne Barbarine guze. Strah od vaspitačice nije postojao. Nisam radio ništa zabranjeno. Odavati počast njenoj puti bila je najprirodnija stvar. U tom činu nije bilo drugog uzbuđenja do ushićenja pred apsolutom.
Popodnevno spavanje postalo je sveti trenutak, a Barbara je uvek nalazila način da se nađe na krevetu do mog. Nije pokušavala da se druži sa mnom, kao da jedno za drugo nismo postojali.
U igri sam i dalje bio Ivanin rob. Dočekao sam da mi šapne vrele reči zbog kojih sam trpeo odrane laktove i nosio zakrpe. Zakazala mi je sastanak i objasnila gde stanuje. Dok sam stajao na pljusku ispred pogrešne zelene kapije, sanjao sam zlatnu kosu, a ne kristalnu guzicu.