Dvanaesti ciklus - Četrnaesti dan

Zvoni telefon

Spuštam mericu sa vodom pored leje sa bokvicom. Vraćam se u dnevnu sobu. Telefon je na polici iznad računara. Ruter mi namiguje, a na ekranu se pojavljuje belina Guglovog pretraživača.

– Halo?
– Da li si shvatio ko je ona prava? – čujem staložen muški glas.
– Ko je to?
– Po čemu si je prepoznao? – savršeno je ozbiljan.
– Po boji, uvek preseci zelenu žicu!
– Da li veruješ da postoji žena samo za tebe? – uporan je glas.
– Ne!
– Ne veruješ?
– Ne verujem. Postoji mnogo žena, možda i previše.
– Kako to misliš?

Ha, zbunio sam ga!

– Nema tu žena za mene, žena za tebe. To ste izmislili vi, paćenici. Hteo si da je vežeš zauvek. Plašio si se da će kad-tad da te provali i pobegne! Srećom, niste imali dece inače bi i klince učio da veruju u te romantične besmislice! – skrešem mu u slušalicu.
– Hm, slušam te. Nastavi.
– Svet zato i propada. Zato što ti i takvi kao što si ti uče decu da veruju u Deda Mraza. Monogamija ne postoji u prirodi. To nije normalo, čuješ li me?
– Čujem, čujem – odgovara mirno.
– Ljubav je biohemijski proces koji služi da bi se podstakao seks kao sredstvo održanja vrste.

Ćuti, ne odgovara. Znam ko je, nego hoću još malo da ga nagazim.

– Slušaj, ti! Gotovo je, razumeš? Iskočio si iz voza, ali je voz odavno iskočio iz šina, kapiraš? Halo? Zvezdane?

Prekinuo je vezu.

Tišina zuji.