Dvanaesti ciklus - Trinaesti dan

ZASAD MIRIŠLJAVIH SNOVA

Drum je niz gusto zbijenih kamenčića koji kriju prašinu. Krivuda od kapije spoljašnjeg zida hrama, preliva se preko hrbata planine i vijugavo silazi do reke. Divim se belim javorima. Drvored prati stazu i skriva golet. Kao rasuti oblaci, obluci očekinjali kamenim jasminom krase polje obokoreno jagelicom. Sa grebena se vide ponori zakriveni brkovima magle.

Sestra Magda mi je na polasku dala dve sadnice. Običaj je da, napuštajući Hram, devojke zasade po jedno drvo sa svake strane puta. Javori se smanjuju, spuštaju do jednogodišnje mladice. Izbrojala sam dvanaest koraka i iskopala jamicu. Predala sam zasad zemlji. Nisam više mogla da vidim ni zid Hrama ni lepršanje maramica. Mahanjem su me ispratile Divna, Mav, Gordana, Tomislava, Felisitas i Oenon.

Koračam sporo. Osećam šiljate kamičke pod stopalima. Pratioci su strpljivi. Došli su da me odvedu u Zvečkastu Nit. Miška, suvonjavi kopljanik pokazuje bregove koji kao da mogu da stanu na dlan. Hrani me novim rečima, plaz, prevoj, kik, drumlin, esker, kame, kotlina, pingo. Mrgodni strelac Čaka ima obraze izrovane kao lice planine, cirk, čuka, udolje, ponikva, škrapa, vrtača, vlaka, sipar. Teturam se, opijena vetrom. Donosi mi slatkasti miris runolista i alpske ruže. Na odmorištu delimo bledo zrnevlje iz ljubičastih mahuna. Gorko je. Miška i Čaka mi se smeškaju. Učinilo mi se da mi se podsmehuju. Pokriva me veo vreline, obrazi mi bride. Kikoćem se, stena mi vraća štektavi odjek. Povlači se prisenak gladi. Treperim tamo gde me je jutros dodirivala Brigit dok smo se opraštale. Pričala sam joj o razgovoru sa sestrom Magdom.

Posle utakmice i proslave razmišljala sam o odlasku. Odabrala sam Zvečkastu Nit. Probudila sam se u drhtavici. Odjurila sam u rasadnik. Sestra Magda je prevrtala bunjište. Nosila je odoru boje kajsije i crne kaljače. Kapuljača joj je bila spuštena. Ispod kudeljaste kose virio joj je samo nos. Okrenula se ka meni. Za trenutak mi se učinilo da su joj oči narandžaste. Kao da se obraćam izumrloj ptici, orlu ili jastrebu. Spustila je vile i pobola ih u senik.

– Ena? Šta je bilo, dete moje? – pitala je sestra Magda.
– Magdice...da li bi? – zastala sam.
– Da? – Glasnik, da li je prekasno da ga zaustaviš?
– Predomislila si se? – zabrinuto je pitala Magda. Klimnula sam glavom.
– Izaslanici su još u Hramu, možemo da im objasnimo...
– Ne, ne... – prekinula sam je – ne želim, radi se o tome da...

Magda je sklonila kosu sa lica i natukla kapuljaču. Sakrila je ruke u široke rukave odore. Nasmešila mi se.

– Želiš da ostaneš u Hramu, zar ne?

Oćutala sam.

– Hajde, de. Đubrište može da sačeka. Dođi.

Izašle smo iz rasadnika i prešle do Dijaninog vrta. Ušle smo u senicu. Preko stočića je bila postavljena lanena marama koju je pritiskala kamena kadionica. Sela sam u pletenu fotelju. Krckala je, pa sam se brzo smirila. Sestra Magda je raspalila kadilo i obavio nas je smolasti miris smrečike.

– Ne možeš da ostaneš.

Odavno nisam čula blago, ali odlučno izrečenu zabranu. Hramska pravila su jednostavna, svako ih vrlo brzo usvoji. Sestra Magda nam je otkrila da i najmlađe dete može da razume objašnjenje koje mu se pruži. Razlozi koje ne bi poimalo potiču od nevolja koje mu još nisu iskrsle, pa stoga i nisu za brigu. Oborila sam glavu. Naćuljila sam se. Znala sam da sledi nastavak.

– Plava lincura i prostrel su rođaci, zar ne?

Klimnula sam u znak odobravanja. Imaju iste listove, veoma slične zvonaste cvetove. Plava lincura raste nisko, a boja joj vuče na plavetnilo, dok prostrel stremi uvis i ljubičasti se.

– Plavu lincuru sadimo na južnoj strani, a prostrel?
– Na istočnoj, ispred jelove šume.
– Zašto?
– Zemlja je drugačija. Plava lincura vene ako se ne zasadi u aleji, a prostrel i ne raste na bogatoj zemlji, samo u suvajama i oko kamenja.
– Da bi cvetala, svaka biljka mora da raste na odgovarajućem tlu, zar ne?
– A Brigit? Da li će ona ostati?

Sestri Magdi oteo se kikot.

– Ne, neće. Slične ste, to je istina. Zato se toliko i volite.
– Igrala sam i kao krilo i kao bek, bila sam i pivot. Rekla si mi da si i ti bila kapiten. Posmatrajući Brigit videla sam da mi nešto nedostaje. Bila sam uverena da bih bila dobra sestra. Ali ako ni ona ne ostaje, ko onda?
– Mav. Ali to nije važno. Hram nije mesto za tebe. Procvetaćeš na drugoj zemlji.
– Ne razumem, izabrala sam Zvečkastu Nit, zar bih pogrešila da sam odabrala bilo koje naselje? – Ne, ali ti nisi ni lincura ni prostrel. Zemljište tvoga bića mora da se nađubri iskustvom. Nisi ni kapiten, a ni sestra.
– Šta sam?
– Videćeš. Čini ti se da imaš nešto što Brigit nema, ali ti imaš nešto još više.
– Šta to? Sestrice, šta sam ja?
– Plašiš se, a to je prirodno. Hajde, ne brini. Na putu do Zvečkaste Niti imaćeš dovoljno vremena za meditaciju. Ovde ne možeš više ništa da saznaš o sebi. Odlazak delom i služi za to da sama dođeš do odgovora.

Prihvatila sam objašnjenje. Ustala sam. Pletena fotelja mi se obradovala krckavim režanjem i cijukom. Sestra Magda me je pozvala u zagrljaj. Iz torbice za pojasom izvadila je paketić mirišljavih štapića.

– Predanje kaže da ako podeliš ljubav uz ovaj incens, možeš da se ušetaš u san voljene osobe. Potrebno je samo da zaspiš uz kadilo.

Brigit je brisala suze. Rekla je da sam je poštedela odlaska kod sestre Magde. Sad bar zna da neće moći da ostane u Hramu. Bacila se na mene i oborila nas s kreveta. Gorele smo sve do jutra, a dogorevao je i štapić koji nam je prepleo putanje snova.