Dvanaesti ciklus - Petnaesti dan

LUDAČE III

Džip za safari i fotelju doktora Duma menjao sam za Leiju maskiranu u plaćenika. Tilu sam dobio za gumenog Betmena i Spajdermena od kineske plastike. Princeza je bila premala. Jedino što sam uspeo da joj napravim bio je pončo od žerseja. Tili sam ogrnuo ukrivo isečenu zakrpu, ali nisam bio zadovoljan. Bila je to lutka za dečake. Mogla je da drži koplje, samostrel, da mlati rukama, ali nije mogla da ima kikice, raščešljanu ili raspuštenu kosu.
Od očevog prijatelja koji mi je donosio igračke iz stranih zemalja nisam smeo da zatražim ma šta osim oružja, ratnika i tvrđava. Prilika mi se ukazala na putovanju. Bili smo na skijanju u Podkorenu, blizu Kranjske Gore. Naprasno, otac je odlučio da odemo na kupanje u Austriju. Kad smo već na putu, zašto ne bismo videli i delić Italije? Negde između Tarvizija i Filaha, stali smo na žuto-crnu pumpu da otac natoči gorivo. Utrčao sam u prodavnicu. Razgledao sam slatkiše, igračke i časopise. U uglu je bila okićena plastična jelka, pretvorena u izlog. Sa grana su joj visili privesci u obliku medvedića, zečića, tigrića, bombone i čokoladice. Ispod je bila korpa puna figurica. Nisam voleo "Gospodare univerzuma", imao sam gotovo sve najvažnije likove iz "Rata zvezda". Vratio sam bodljikavo prase jarosnog izgleda zaodenuto u oklop kiborga i za trenutak se premišljao da li da ga kupim... Ispod uobičajene zbirke ratnika izvukao sam zlatokosu. Nisam bio siguran šta predstavlja. Na leđima je imala veliki cvet. Bila je izlivena od savitljive gume, kao sportistkinja u nežnozelenom trikou sa bledoružičastim čizmama i rukavicama. Otrčao sam do oca. Iskreveljio sam lice u najpretvorniju masku dobrog sina. Dobio sam dve novčanice i smotao lutkicu ispod jakne da se ne vidi šta sam kupio. Sve do pred Kranjsku Goru tresao sam se od pitanja, srećom nepostavljenog – šta si kupio?
Nova lutka izazvala je divljenje devojčica u kraju. Dolazile su da me nauče kako se motaju pletenice. Pokazivale su mi kako se lutkama pere kosa, a da se vlati ne izlome i lepak ne istopi. Kasnije su me zvale i da se igram s njima. Savladao sam pravila lastiša i školice. Ipak, pravi heroj postao sam kada sam plavokosu atletičarku menjao za Barbiku. Konačno sam stekao lutku odgovarajuće veličine. Mogla je da savije ruke u laktu i noge u kolenu, pogne ili podigne glavu. Po tome su devojčice znale da je po sredi prava Barbi. Imala je pepeljastoplavu kratku kosu. Odenuo sam je u togu sačinjenu od ostataka presvlake za fotelju. Izgledala je kao ćerka siromašnog kromanjonca, ali bar nije bila golišava. Plašio sam se grudi, za koje sam dobro znao da bi trebalo da imaju bradavice, a još više pustog plastičnog međunožja za koje nisam bio siguran šta da mislim.
Zahvaljujući Marieli uspeo sam da ispletem tanak džemperić bez rukava. Minić sam napravio od nogavice farmerki pretvorenih u šorc. Rub suknjice sam ukosio tako da bi mi pozavidela i Meri Kvejnt. Iako bosonoga, Barbi je postala miljenica devojčicama iz kraja. Čak su mi ponudile Kena u zamenu za moju hipi-lutku. Ali plavušan me uopšte nije zanimao. Pokazao sam im Ekšnmena koji im je oduzeo dah. Za njega sam dobio cipele, tri para čizama, torbicu, bundu, zlatnog retrivera, kovčežić i krevet. Zbogom padobranac, Barbika će spavati u pravoj postelji, a ne više u kutiji za cipele.
U školu sam nosio male figure koje su mogle da stanu u prednji džep ranca. Razgovarao sam samo sa princezom Leijom, Čubakom i Skajvokerom. Poveravao sam im sve što me je tištilo, savetovao se sa njima i davao im uloge. Korak po korak, Ljiljani-Leiji ispričao sam sve. Objasnio sam joj da ovako više ne ide i da ću morati da je ostavim. Rekao sam joj da se ne brine za mene, neću dozvoliti da me otac upiše u srednju školu, već ću se sam prijaviti u eksperimentalno odeljenje prestižne gimnazije. Priznao sam da mi je laknulo kada sam saznao da nije imala ništa sa kapitenom rukometaša i čvrsto obećao da ću se pomiriti s njim. Imao sam toliko toga da joj kažem da sam male i velike odmore provodio u skrivenom delu školskog dvorišta, razgovarajući kroz fetiš.
Mesec dana pred kraj škole, svi su bili izbezumljeni. Nastavnici su uzalud pokušavali da smire đake. Jedni su bili opijeni slobodom koja ih je čekala iza ugla, drugi zabrinuti zbog ocena, proseka, bodova, spiskova za upis i prijava. Sedeo sam na ogradi školskog dvorišta, spokojan. U širokom džepu vojničkih pantalona nosio sam potvrdu o prijemnom testiranju za elitnu gimnaziju. Imao sam utisak da sam uradio nešto za sebe, prvi put u životu. Deo zadovoljstva poticao je iz saznanja da se otac nervira, proklinje školski sistem koji ni odličnim đacima ne garantuje prolaz, da zove prijatelje, dužnike, robove i grmi na njih da će se naopako završiti ako mi ne obezbede mesto u srednjoj školi po njegovom izboru. Posmatrao sam klince koji su jurili za loptom, radovao sam se što ću uskoro zauvek napustiti ovo dvorište. Ljiljanu sam primetio tek kada mi se obratila.
– Hej! – smejala se crvenkasto.
Princeza Leija nije bila u rancu, već kod kuće na dnu kutije za igračke.
– Ja ću u Zemunsku sa Anom i Biljanom, a ti?
– U paradajz-gimnaziju.
– Hrabro! Čula sam da su testovi veoma teški, ali srećom zakazani su ranije pa ako propadneš možeš uvek da se prebaciš u drugu školu.
– Neću propasti.
– Imaš dvojku iz matematike, ako ti razredna popravi to na veću, opet imaš samo četrdeset i pet bodova. Trebaće ti veoma dobar rezultat na ispitu. Šta se polaže? Srpski, istorija i engleski?
– Aha.
– Baš si pričljiv.
Slegnuo sam ramenima. Zajapureni dečak u crveno-belom dresu šutirao je snažno. Debeli golman se bacio na beton i odbio loptu.
– Zaboravila sam da ti razgovaraš samo sa lutkicama.

Nasmejao sam se.

Zbogom ukrajinska seljančice.