REČI KRVARE
"To svako zna, to svako zna. Želiš da staviš sunce na dlan, istrpiš još jedan život. Uzalud se kaješ, nebu je došao kraj."
Čvor u čvoru, iz njega krvare suze. Reči pljušte. Krupne kapi nestaju u porama tastature. Žedna je slova. Pijani bog urla i proliva vino kao da mi latice ruže pretače u krvotok.
"Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim."
Razvijam kore od mašte, tanke kao trenutak. Preko hladnih reči ređam trake sirovih sećanja. Zamotavam suši detinjstva, sečem na komade i gutam. Gledajući u prošlost, osvrćem se ka neprozirnosti sadašnjosti. Probio sam rampu i hrlim ka usamljenosti.
"Ne možemo da priuštimo smak, ali ipak jet tu. Nebu je došao kraj. Ne želim da te pustim da odeš. Nebu je došao kraj."
Šta će biti iza magle? Da li će postojati tata i mama? Kad se završi džihad protiv životinja, protiv reka i oblaka, šta ćemo raditi? Koga ćemo uništavati kad ne bude više ni civilizacije, ni carstva?
" Zar ne želiš da me zagrliš? Razočaran, ludim. Zar ne želiš da pobegnem? Od sunca da se sakrijem."
Na noge lagane!
skip to main |
skip to sidebar
No comments:
Post a Comment