Dvanaesti ciklus - Dvadesetprvi dan

LUDILO SE CEREKA

"Lažovi, lažovi!"

Čvor u čvoru, kroz njega prolazi prst pijanog božanstva. Čep, pampur, zatvarač, zapušač, knedla u vulkanskom grlu. Okamenjena nada, vrelo seme proguta slivnik. Nema uspona. U muladari je prazno, svadištana ćuti, u manipuri je bol. Tu sam prelomljen.

"Banana, banana, banana, pitica, banana, pitica, pitica od blata!"

Makaze lete. Škljocaju, gladne krvi. Moram da sakupim sećanja, podvežem ih i začvorim. Nema raspleta bez Gordijeve premise. Kako razvezati rasutost? Zapisati! Sve zabeležiti. Sunovratiti se. Anahata je puna gnoja, višuda se topi, agja zvekeće. Bacam se na pisanje.

"Da li postoji pravi način da te držim u naručju? Blizina opscenosti je u tvome oku. Pitica, pitica, pitica od blata!"

Bliži se kraj sveta. Nemam izbora. Naoružavam se rečenicama. Šiljim svaku reč. Na hartiju pribadam uspomene kao mrtve leptirove. Oštrim slova. Rasporim žabu pre nego što je progutam.

"Da li učimo poraz od kurvi trulih stopala? Tresi-mesi, maži-laži, dok žuto ne poteče iz ušiju."

Reči krvare.