ili
Kako pisanje može da pomogne
Sumorno popodne. Pretvaram se da posmatram ljude. Deca vrište, ispadaju im sladoledi, jure za golubovima. Mame su lepo odevene i prave se da ne vide kako im potomstvo izvodi besne gliste. Gledam te i nešto me peče u grudima.
Pratim muziku.
Bend je opušten. Bubnjar peva na lošem portugalskom, kosa mu je duga i masna, a raste svud oko ćele u repovima. Basadžija je umoran, grli instrument i čupka ga smežuranim prstima. Dva mala bubnja ne mogu da skriju pepeljastosedog hipika koji se pojavljuje i nestaje. Klavijaturista izgleda kao odrpani profesor latinskog jezika, a tonac je ćelav sa snežnobelom bradom. Glavni gitarista se zabavlja kao niko, uprkos sporim akordima i poodmaklom dobu. U sredini, ponosan na to što je najmlađi i ima svu kosu, saksofonista.
Život je lep?
Vidim da si tužna. Imam nešto što želiš, ali ne možeš dobiti. Imam nešto što ne mogu imati, ali želim. Plesali smo na ivici ponora, ali staza je sada preuska ma i za najmanji korak. Ne mogu čak ni da ti pružim ruku. Ne možeš da osetiš bubnjanje u vrhovima mojih prstiju, tajne poruke namenjene tvome srcu.
Dodirni me.
Osećam ti dodir na ramenu. Udišem slatkasti miris. Padaš mi u zagrljaj. Držim te čvrsto. Umilno spuštaš glavu i pronalaziš joj mesto na mojim grudima. Bacam poljubac u kosu zatalasanu kao more.
Nije se dogodilo.
U našim je srcima.
4 comments:
Lepo je... Tuzno je... Tuzno je sto je lepo.
Heh, ma da, to sam joj napisao da bih joj ilustrovao da mora da belezi to sto joj se desava ili nece moci da sagleda sve kuke i vijuge svojih osecanja. Ali nisam siguran da je mnogo uspelo :D
To na sta si nameravao da ukazes vazi za pisce. Za one koji nemir duse ne uvode u korita reci, vec ga razvejavaju, to ne vazi...
Hm... da, mislim da si u pravu, na zalost (po mene)...
Post a Comment