Dvanaesti ciklus - Osamnaesti dan

ZAGRLJAJ

Živeli smo ispod zemlje. Ugnezdili smo se između betonskog neba i asfaltiranih poljana. Bili smo lepi i plavi, utegnuti u bele majice i crne pantalone. Žene su imale kose crne kao sirova nafta, usne crvene kao stop-svetla i ponosna poprsja. Vežbali smo svakog dana. Otac je bio ponosan na grupu mladića koje sam obučavao. Vodio sam ih u štab da učestvujemo u raspravama. Na velikom ekranu smenjivali su se filmovi, slike i stranice knjiga. Upijali smo znanje, hranili se lepotom.
Kad je došlo vreme za pokret, naselje je zabrektalo kao traktor. Kao klipovi novog motora kretali smo se usklađeno. Prskalice varilaca osvetljavale su hodnike. Moji momci hranili su teretnjake. Štab će raditi do poslednjeg trenutka. Umorni će zastati da prezalogaje boju, umiju se rečima i rashlade muzikom.

Odnekud je zalutala boginja starog sveta, Almiradž, zaštitnica davno nestalih životinjica. Tanka je i zgrbljena, kao prst starog mehaničara. Prozračna kosa boje paučine spušta se niz okruglasto lice. Oči boje benzina uplašene su i uplakane. Muž ju je ostavio. Ne zna gde da se dene i kuda da krene sad. Predlažem joj da su uda za nekog od mojih učenika. Mene je odbila još pre mnogo života. Ogrćem je ohrabrujućim glasom i nutkam nežnim rečima. Nestala je u zagrljaju, previše širokom i previše strasnom, kao što maslinova grančica utone u šaru kamionske gume.

Pretvorili smo se u bele automobile. Svetla su sekla tamu pećine. Na prvoj raskrsnici napali su nas crveni, žuti, zeleni i plavi. Izmešali smo se u oblaku ljubičastih iskrica. Nismo uspeli da se probijemo do sledeće dvorane. Povukli smo se zaštićeni redom i hladnokrvnim glasom predvodnika. Nestao je u fosfornom oblaku eksplozije, držeći nam odstupnicu.
Vratili smo se u stari dom. Čekalo nas je raspakivanje. Ipak, na licima nam je bio dah svežine. Dobili smo novu predvodnicu. Gledala je pravo u oči. Crte lica bile su joj ohrabrujući oštre. Uvojak koji joj se spuštao do vilice bio mi je naročito uzbudljiv.