Dvanaesti ciklus - Dvadesetčevrti dan

HOKUS-POKUS

Posvećeno Miši Todorovu

Svetlost se ukazala na nebu. Obukao sam belu majicu i mrkoplave pantalone. Vezao sam maramu i natukao kačket. Uvukao sam stopala u morskoplave sandale. Poneo sam štapni točak i praćen budnim okom Zelene Boginje krenuo na put.

Nisam bio siguran kojom rukom da vozim štap. Dok sam ga držao u levoj, točak je ševrdao. U desnoj bio je uravnotežen ali mi se kišobranska drška migoljila iz šake. Zaključio sam da će biti najbolje da trčim u smeru kretanja sunca, a da štap menja strane, kako mi bude zgodnije.

Prišao sam uzdignutom jezeru. Divio sam se savršenom obliku. Voda je skakala uvis dobre dve dužine. Svetla su se pojavila iz dubine. Zamočio sam točak. Nakvasio sam žutu i naranžastu stranu i počeo da trčim. Pogledom sam pratio šare mozaika na zidiću koji je pridržavao vodu. Brojao sam korake i ubrzavao ritam.

Umoči, sad! Hitro sam prebacio štap preko ivice i točak je pljusnuo po uzburkanoj površini jezera. Žuto, pa narandžasto! Potrčao sam još brže. Prestao sam da idem u prostor. Pločice obeležene reljefnim znacima žurile su mi pod stopala. Verovao sam da me Boginja prati i da je zadovoljna. Središnji skok vode iz jezera postao je osovina oko koje se svet okretao.

Uskočio sam na vrtešku ekstaze i nastavio da tabanam. Kapljice vode video sam kao oblake, a oblaci su pokušavali da izgledaju dostojanstveno u kaljavim baricama. Bat koraka čuo sam kao pohvalu. Tapšala je Boginja lično i bodrila me!

Poveo sam se na levu, pa na desnu stranu. Vešto sam prebacio štap iz ruke u ruku. Prošljaparao sam kroz baricu i rasterao oblake. Runski zapis na zidu mi je skliznuo iz pažnje. Zamočio sam točak i tek kada sam ga izvadio shvatio sam da sam poranio. Ispao sam iz ritma za čitavu polovinu kruga. Ipak, ona je bila zadovoljna i osetio sam blagoslov. Pustio sam da me noge odnesu do hladne trave i tu sam se srušio, brideći od miline.