Dvanaesti ciklus - Deveti dan

LUDAČE
(treći deo)

Prvi septembar bio je pun zaljubljivanja. Čim sam se obreo u prepunom školskom dvorištu zacopao sam se u dve riđe devojčice, četiri slatke starije sestre, tri dugokose iz petog razreda i učiteljicu. Čekao sam strpljivo da se oglasi zvono. Po knjizi Slavomira Nastasijevića "Gvapo" prepoznao sam novog kolegu. Miloš Blanuša bio je među krupnijim dečacima, ali se od budućeg kapitena rukometnog tima ili razrednog siledžije razlikovao kao patišpanj od pogače. Povukli smo se u senku platana koji je rastao u dnu školskog dvorišta. Preporučio sam mu "Letjelicu profesora Bistrouma" Čede Vukovića, a on meni "Na kraju ekumene" Ivana Antonoviča Jefremova. Razmenili smo utiske o "Ratu ljudi i daždevnjaka" Karela Čapeka. Srećni zbog susreta, odlučili smo da proslavimo. Pretvorili smo klupu u svemirski brod Vajper iz televizijske serije "Galaktika svemirska krstarica". Jurili smo Cejlonce, sve dok nas zvonce nije poteralo u učionicu.
Bio sam daleko bistriji od ostale dece, pa mi učenje nije oduzimalo vreme, ni kod kuće ni u školi. Zajedno s Milošem branio sam devojčice. Kad nisu igrali fudbal i rukomet, dečaci su ih gađali grudvama i vukli ih za pletenice. Zbunjivalo me je to što nisam uspeo da razaberem zašto oduševljeno ciče kada se napasnici obruše. Kao da ih naša plemenita služba nije naročito zadivljavala.

Miloš i ja razgledali smo zbirke minerala, buba i biljaka u radnoj sobi njegovog oca ili listali "National Geographic" sa hrpe iz moje sobe. Osim što smo razmatrali teorije crnih rupa, mogućnost putovanja kroz vreme i razvoj stripa, većali smo o tome u koga se zaljubiti.
Sandra je bila najviša u razredu. Crna ravna kosa pokrivala joj je leđa. Imala je oštre crte lica i otresit stav, zbog čega je bila predvodnik Keja u dečijem ratu protiv Belih solitera. Kod čika Pante raslo je šiblje koje sam lomio i donosio Sandri. Bio sam glavni oružar Kejaša. Tako sam ušao u krug devojčica kao prorok Tiresija. Savetovao sam ih kako da prevare Buzdu, vođu Soliteraša. Sedeo sam u klupi iza njihove i postao im najbolja drugarica. Tešio sam ih kada su mi se jadale i zasmejavao ih glupirajući se. Sandra je bila previsoka i ćutljiva, a i više joj se dopadao Miloš. Oblačio se moderno i slušao je pravu muziku. Moj stil bio je pocepani džemper maslinastozelene boje s epoletama i tanke lovačke pantalone, a cele godine išao sam u istim patikama marke Konvers koje sam dobio iz Amerike. Nisam hteo da ih skinem ni kad se ispucala koža odvojila od đonova. Otac ih je bacio u dvorište i naredio mi da nosim cipele.

Kristina je bila zaobljena i odmalena je ličila na službenicu. Krasile su je gusta kovrdžava kosa boje Dunava i iskrene plave oči. Često sam je zamišljao u tamnoplavim kompletićima koje su nosile pripadnice britanskog kraljevskog pomoćnog vazduhoplovnog korpusa. Nisam bio iznenađen kada sam čuo da je postala medicinska sestra. Kao mala nije bila nimalo brižna niti je pokazivala sklonost ka Hipokratovoj nauci. Uklapala se u sliku ljubaznog devojčeta sočnih jagodica i pitomog izgleda. Znao sam da će se baviti plemenitim zanimanjem, ali u uniformi. Radio sam joj domaće zadatke i vrlo brzo shvatio razmere njene priproste prirode. Milošu to nije smetalo.

Bojka je bila mršava i ružičasta kao Pink Panter. Lepršavu svetlu kosu vezivala je gumicom u rep. Ogromne plave oči bleskale su ispod debelih stakala naočara. Nije bila šaljivdžija, ali sve joj je bilo smešno. Nehajna vragolanka na granici šašavog i drskog. Jednom ili dva puta potukla se da bi odbranila drugaricu, ali inače nije bila prgava. Trčala je kao vetar, zbog čega sam bio uveren da je u srodstvu s velikim mačkama. Pozvala me je da gledamo film "E.T." pa sam mislio da je i ona zaljubljena u mene. Uzalud sam joj svaki dan posle škole nosio torbu i išao da gledam Spilbergov hit. Bojka je stanovala u Belim soliterima. Neko je dreknuo moje ime, poletele su kamenice. Proteran kao uhoda družine sa Keja, batalio sam zauvek i Bojku i Eriku Eleniak. Od bubotki pomešanih s naučnom fantastikom ukotvio mi se san koji me i danas proganja. Na istoj zaravni ispred Belih solitera na kojoj sam dobio batine, jednog dana sleteće vanzemaljci i to ne miroljubivi botaničari, već preteći matični brod veći od Meseca.

U trećem razredu zaljubio sam se u Ljiljanu. Izgledala je kao izgladnela ukrajinska seljančica. Imala je tanku ravnu kosu, trouglasto bledo lice i bolešljiv stas. Nos joj je bio kvrgav, a lice prekriveno pegicama boje kafe. Nije bila na meti školskih šmekera, Milošu se nije dopadala, a to mi je bilo i najvažnije. Kao insekt tanane opne, izabrao sam devojku srazmernu svojoj krhkosti. Naklonost sam joj pokazivao tako što sav pocrvenim, kao i poklonima; cvetić, šareni rezač, mirišljava gumica, ljubičasta olovka, mina nula pet, omotač za knjige. Nažalost, Ljiljana je bila ravnodušna na rumene obraze, a darove je odbijala.

Nije mi smetalo. Kada su videle upornost sa kojom sam se udvarao, školske drugarice su se nakratko raspilavile. To je bio trenutak da mi uzvrate za razumevanje i saosećajnost kojima sam ih obasipao. Očekivao sam se da će neka od njih uspeti da ubedi Ljiljanu da sam dobra prilika. U školu sam išao pun nade i naoružan novim poklonima. Sjatile su se da me sažaljevaju, bile su oko mene samo dok im je moja priča delovala romantično. Nisam odustajao od udvaranja, čak i kada su se dušebrižnice raspršile.

Ljiljana je iz godine u godinu postajala sve lepša. Lice joj se zaokruglilo. Svilenkasta kosa presijavala se bojom najfinije čokolade. Izrasla je u krupnu curu koja je primljena u rukometni tim. Postala je prgava i bundžija protiv svih vrsta nepravde. Svi su znali da sam joj i dalje naklonjen. Povukao sam se u svet koji smo oivičili Miloš i ja. Bili smo klinci koji ispravljaju biologičarku i pronalaze greške matematičarki, a mnoge lekcije smo znali bolje od senilne istoričarke. Međutim, za razliku od njega koji je uvek rado išao na žurke i rođendane, društveni skupovi postali su mi mrski. Teško mi je bilo da sedim u uglu i posmatram kako moja ruža cveta drugima. Osim toga bila mi je nesvarljiva glupost druge dece. Dečaci su bili priprosta gomila hvalisavaca i strašljivaca. Koškali su se kao kerići koji svakodnevno utvrđuju poredak u čoporu. Devojčice nisu bile ništa bolje. Tračare koje su marile samo za to da budu glavne ribe u školi.

Slutio sam da paklovi školskog dvorišta odslikavaju poredak u svetu odraslih. Ponašanje klinaca bilo mi je nepodnošljivo. Trudio sam se da ne obražam pažnju, ali bolelo me je to što nisam mogao ni da im nagovestim koliko su pogrešni i prizemni. Kao da im nije bilo dovoljan znak to što sam se u svemu isticao. Sastavio sam poduži rukopis i pročitao ga na času istorije. Nisam očekivao da će se prizvati pameti. Morao sam da skinem teret odgovornosti. Eto, sad znaju šta mislim, pa ko hoće da krene drugim putem, neka mi se pridruži. Svi su se smejali, čak i Miloš. Sklopio je primirje s družinom okupljenom oko kapitena rukometnog tima. Ostali su mi slinavci i raspertlani. Sedeo sam u klupi s Muhamedom koji je ličio na Alžirca. Lupao je u stolicu kao u tarabuk, učio me je da pod prstima prepoznam ispod stola sveže zalepljenu žvaku. Patio sam svaki put kada su ga tukli, a još više zato što nisam mogao da mu pomognem. Padao sam u nesvest već na prvu kapljicu krvi. Ošamućenog, do kuće su me vodili otpadnici, slinavi i kašljucavi.