Koliki proplanak, pomislio je Erinion. Stajao je na ivici šume i po prvi put u životu posmatrao ravnicu. Za svaki slučaj, držao se senke hrasta. Nije se usudio da kroči na sunce. Celoga života prašuma Sielwode je čuvala Eriniona. Uživao je mladi druid i na osunčanim poljanama, ali prostor koji je pucao pred njim izgledao je zastrašujuće neograničen. Erinionov svet je bio omeđen drvećem i zato se plašio da izađe na livadu oivičenu tek tamnim pramenom planina na horizontu. Da li se Erinion stideo svog straha? Nimalo, među vilenjacima je bilo mnogo onih koji su se osećali baš kao i on. Zato je radna grupa Anijer i došla ovde, da pošumi ukletu ravnicu.
Zahvaljujući veličanstvenom otkriću dara potpune slobode, Erinion i njegovi drugovi su mogli da vrate dostojanstvo prašumi koja ih je othranila. Nekada davno, Sielwode se prostirala dokle oko seže. Umesto pustopoljine, tu su rasli hrast, bukva, jela i bor. Erinion se radovao što je deo velikog plana za pošumljavanje. Trkom se vratio među svoje. Stotinjak vilenjaka je sedelo u travi odeveni su mrke livreje druidskog reda Orkan Laranis. Pomno slušaju predvodnicu Ornel.
- Svi znate da su Nir prvo udarili na šumu. Nemilosrdno su obarali stabla i krali život da bi mogli da nahrane svoje kraljevstvo. Samleli su šumu da bi podigli svoje zamkove, izradili lukove, sastavili opsadne mašine. Okopneli su snagu prašume a time i moć naše magije. Onda su izgradili puteve da bi mogli da se kreću brže. Nisu se zadovoljili običnim stazama, već su slagali kamen do kamena. Oni se odriču zelenila, odbacuju prirodu i poručuju nam da će i naše kraljevstvo da popločaju! Ovde i sada, Quendi uzvraćaju udarac!
Ornel je sačekala da talas klicanja umine i da se vilenjaci smire. Zasukala je široke rukave svoje grube radne odore i sklonila kosu s lica. Želela je da svi vide žar u njenim očima, vatru koju nosi u sebi.
- Svaki od vas se sigurno pita: "Zašto ja nisam u armiji?" – neki mladi vilenjaci se zakikotaše – Zar sam previše slab da bih nosio koplje? Zar nisam dovoljno vešt konjanik da jašem u formaciji? Igram li lošije od svih ratnika-plesača? Aha! Ja sam talentovan za magiju, setiće se oni pametniji! A šta je uopšte Orkan Laranis u poređenju sa pravim čarobnjacima? Pitate se!? Ako nisam mogao da postanem gospodar vatre, zar je bilo nemoguće da onda budem jedan od ratnih magova? Pa čak i najobičniji vrač služi u vojsci, tumači poruke i barata magijskim alatima!
Erinion se smeškao i divio Ornelinom govorničkom umeću. Razume se, on je znao zašto je tu, ali je rado upijao svaku reč kao da je prvi put čuje.
- Saborci moji! Orkan Laranis jeste armija! Mi smo vojska snažnija od svih! Kada ustanemo i zasadimo prvi žir. Kada ga pozovemo da izraste u snažno stablo i nahranimo ga mističnim silama. Kada iz zemlje proklija deblo i nikne šuma. Mi smo graditelji, mi podižemo štit, mi povezujemo Sielwode i Tuarhievel! Mi isceljujemo. Red kopljanika može da se rasrpši, konji da se propnu u ludilu i zbace jahača. Magijske sile mogu da izdaju i najmoćnijeg čarobnjaka, a čak i najveštiji Adman može da izgubi ritam u zanosu plesa. Hrast, bukvu, bor i jelu koju zasadimo ništa neće iščupati iz korena! Mi smo otelotvorenje ent-stvorova iz davnine. Mi smo šuma koja se kreće! Mi smo Orkan Laranis!
Vilenjaci poustajaše kličući Ornelinom vatrenom govoru. Ponosno su mahali oruđem, podizali u vis srp i ašov, lopatu i budak. Orkan Laranis! Orkan Laranis! Orilo se iz stotinu grla. Čak je i stidljivi Erinion skakao od sreće i mahao Orneli, oran da počne veliki posao. Ornela im dade znak za pokret i radna brigada se premestila na položaj. Erinionu je ovaj put bilo drago što izlazi na otvorenu poljanu. Vilnjaci su se rasporedili, po dvadeset u liniji, sa pet redova po dubini. Počeli su da vade iz torbica posebno pripremljene, magijski tretirane žirove.
- Prvo iskopaš rupicu, dve šake duboku, odozgore zemljicu. – šaptao je Erinion prvom žiru, kao da baja. Nasuo je malo magijske prašine i popunio rupu sveže iskopanom zemljom.
Spustio je ruke na tlo i počeo da izgovara reči čarolije. Ponavljao ih je sve brže i brže dok se nisu pretvorile u brujanje. Zapevao je, radostan što oko sebe čuje poj svojih drugova. Jedan po jedan, glasovi su se ulivali u veliku reku koja se orila preko ravnice. Magijska pesma se penušala i kovitlala. Sad je ponirala u potmulo brundanje, pa je onda prskala kao vodopad dodirijući cik najviših tonova.
Na Erinionov poziv, žir se otvorio. Raspuknut kao kokica, razmotavao se i oslobađao svoj potencijal sve dok nije postao klica. Mladi druid je nastavio da peva i klica je počela da buja. Ispod sebe je razvila prakoren i počela je da se izvija kao glista, hrleći ka površini. Tanana zelena pruga je prošla kroz sloj magijske prašine. Natopljena dodatnom energijom i ohrabrena visokim tonovovima čarolije, klica se pojavila iz rastresite zemlje kao mladica. Pustila je nekolio listića i ispravila se. Beba-hrast, za sada još uvek prozirno zelena vlat, zatreperila je na suncu očekujući kišu. Ali hrana je već bila tu, servirana i spremna za gozbu, a zov je proto-stabljiku vodio uvis. Mladica se presvukla koricom, prvom nabranom kožicom. Stručak se pretvorio u pravo drvce. Pesma se za trenutak smirila, kao reka pred kataraktom, a onda je stotinu vilenjaka nastavilo pojanje udvostručenom snagom. Hrastić je pustio grane, grane su dobile grančice, listići su rasli, širili se i opadali. Mladica je stasala u drvce spremno za rasad. Sad više nije bilo povratka, stabljike su drhtale od silne energije koja ih je hranila, popunjavala epitel, pravila nove godove. U trenu su prošle godine, od mladog drveta izraslo je veliko stablo, koren je očvorovnatio i dobro zagrlio zemlju. Grane su propupele i okitile se cvetovima-resicama sve dok krošnja nije počela da prska nove žireve. Kiša plodova je padala oko druida, ali pesma još nije stigla do kraja. Hrast se širio i širio sve dok nije ispod naborane korice nastao dva prsta debeo sloj plute. Vilenjaci su pesmu smirili i izvukli je nežno kao da predaju drvo prirodi.
Erinion nije više stajao na otvorenom proplanku, već u gaju među stotinu hrastova. Ozaren, zavukao je ruku u drugu torbicu i bacio šaku punu semenja. Dok su se mlađi druidi odmarali grleći svoje hrastove, Erinion, Ornela i još neki stariji Orkan Laranis pevušili su novi poj. Između hrastovine pojavila se paprat, žbunovi leske i drugo prateće rastinje. Prvi komad šume, prvi deo vilenjačkog štita bio je izgrađen.
Tak Mor Kadan je bio najveći goblinski grad u celom Markazoru. Tačnije, to je bila jedina stalna naseobina divljeg nomadskog naroda zelenokožaca. U Mor Kadanu je stolovao kralj Beguc Smrtljokljovi (zvali su ga i Beguc Smrta ili samo "Gos'n Smrta" ali samo iza njegovih dlakavih leđa). Drski goblinski pljačkaši su tumarali između šuma Tuarhievela i Sielwode, sve od reke Karijele na jugu, do Kamenog Kraja, planinskog venca na severu. Cela ravnica im je pripadala, kao i Markazorsko Zaleđe (to je bio goblinski naziv za planinski venac Riordon). Vilenjaci su prepustili ravnicu gobinima davno, još od vremena kad su Mur-Kilad patuljci i ljudi iz okolnih kneževina raskrčili prostor između dve prašume. Ljudi su pokušavali da se nasele na ivici Belvaduora i tu i tamo među Sutrenskim brdima. Goblini su ih puštali samo zato da bi mogli da imaju redovne "mušterije" za pljačku. Vremenom su se toliko osilili da su kraj južno od Sielwode nazvali Prerijski požar, a predeo severno od šume dobio je ime Vilin-propast.
Dok je Beguc bio mladi gardista u službi bivšeg kralja Dneza Ubikoljića shvatio je da stare goblinske vrednosti neće preživeti novi vek, doba ljudi, eru trgovine. Naime, patuljci iz Mur-Kilada su želeli da trguju sa ljudskim kneževinama Karijele, Elinie, i Morijedom a preko njih i sa drugim južnjačkim enklavama ljudi. Dok si rekao "otrovna strelica", kralj Dnez je pao pokošen rukom "nepoznatog" asasina. Kao najvećem i najpodmuklijem iz klana, Begucu je pripao tron. Dugo je morao da radi na svojoj divljačnoj sabraći da bi konačno zaradio poverenje patuljaka i ljudi. Za "mali" procenat Begucovi goblini su pružali usluge "pratnje i zaštite" karavanima koji su prolazili kroz Markazor. Saobraćaj je potekao u oba smera i sve već broj goblina je shvatao da je isplativije sedeti u Mor Kadanu i prodavati đinđuve ljudima i patuljcima, nego jahati po ceo dan na vukovima i tražiti plen. Kao prvo, vukovi su smrdeli, kao drugo ujedali su gobline (i hranili se njima) i kao treće uz Begucove gardiste, pljačka je postala veoma rizična grana privrede.
Ne treba posebno napominjati da je Mor Kadan predstavljao čir na licu zemlje. Grad je bio čist kao zbir svih goblina koji su u njemu ždrali, znojili se i ispoljavali svoj prirodni talenat za nehigijenu. Struktura i plan nisu postojali, pa su se ulice (često zakrčene blatom i fekalijama) zrakasto širile od glavnog šatora poglavice i kralja Beguca.
- Gospodaru, šuma nam se približava! – štektao je uplašeni kurir. Loše vesti su često bile smrtonosne po donosioca, a jedino gore od rđavih vesti bile su bizarne.
- Kako? Kako? – zakreketao je lenjo debeli kralj Beguc. On se godinama nije pomerao iz svojih udobnih jastuka sve dok nije došao u taj stepen gojaznosti da više nije mogao da se mrdne, sve i da je hteo. Njegov mozak, ušuškan u slatkiše i proračune o zaradi nije mogao da svari poruku koju je glasonoša ponavljao.
- Gospodaru...šuma...se približava – ponovio je drhtavim glasom kurir.
Kralj Beguc je nekoliko minuta gledao u ideju o raščerečenom glasonoši, začinjenu bičevanjem i nabijanjem na kolac, ali onda je odustao od sprovođenja tih zamisli jer još uvek nije došao do zaključka da li je ova poruka dobra, loša ili izmišljena.
- Kako? – ponovo je pitao debeli kralj i pogledom potražio svog ne-toliko-vernog šamana Dreka Boleštinu
Erinion je sedeo ispod sveže posađenog stoletnog debla. Pušio je poslednje mrvice trave-za-lulu. Kroz umorne udove počela je da kola nova energija iz svežih lembasa, ali Erinion nije hteo još da ustane. Želeo je da iskoristi trenutak i čestita samome sebi. Bio ponosan na svoj rad. Ornela ga je već tri puta hvalila pred celom radnom brigadom. Voleo je da vidi da ga ona pogleda sa divljenjem, sa poštovanjem.To ga je hranilo, tako da mu je bilo dovoljno svega dva ili tri sata meditacije i predaha da bi već bio spreman da ponovo služi Orkan Laranis. Erinionov nadahnuti primer sledili su i drugi. Danima su vilenjački druidi sadili žireve, pevali im i prizivali ih iz zemlje da bi izgradili pojas šume širi od borbenog reda strelaca. Zeleni put kroz ravnicu nije bio običan drvored, već prava šuma sa mahovinom, lišajevima, žbunjastim biljkama i trnjikama koje su rasle u senci hrastova.
Doselile su se i prve bubice, a sa njima su se pojavile i ptičice. Najpre su se pojavili ratoborni krupni crni mravi, pa dostojni im protivnik, plavi skarab čiji se sedefasti oklop presijavao kao najfiniji mitril. Usledila je najezda crva i glista, ali je ubrzo postalo jasno da su to zapravo leptirići. Oko gustih krošnji zatitrali su šumski pegavci mrkih krila. Uskoro su im se pridružili hrastovi repkari karakteristični po tragu svetlosti preko sive odore. Na kraju su došli beli admirali, koje još zovu i mali trepetljikari. Tako bogatu trpezu nisu propustile crnoglave muharice (i ako ih još neko nazove svrakolikim vrapcima stvarno će uvrediti ove zaista simpatične i elegantne ptičuljke). Za šarenilo među letećim stanovništvom bili su zaduženi žuto-beli šumski zviždak i crveno-crna crvenrepka. Odmah za njima su došli i jastrebovi, čisto da se zna ko je glavni! Kao sporedni efekat magijskog procesa sazrevanja hrastovi su bacali veliku količinu žireva. Priliku za gozbu nisu propustile veverice i puhovi, a i divlje svinje su otkrile blagodeti novog kraka prašume.
Zeleni zid je izrastao po sred ravnice i presekao je na pola. Šuma se svakim danom sve više približavala brdima. Erinion je očekivao da najkasnije do kraja nedelje prođu kroz zloglasne Smrskane gudure nastanjene Uruk plemenima. Onda će nastaviti kroz prolaz u Riordon planinama i spojiti dve velike vilenjačke oaze, Tuarhievel i Sielwode. Šuma je mogla sama da se čuva, ali je Erinion bio zabrinut za druide. Oni nisu bili ratnici i mogli su da nastradaju od goblinskih pljačkaša. Ornel ih je uveravala da će se danas ili sutra, najkasnije prekosutra pojaviti kapetan Maethorael sa jednom mešovitom borbenom grupom koja će čuvati pripadnike Orkan Laranis. Eriniona taj podatak nije smirivao jer je pretpostavljao da će lepuškasta Ornel zapasti za oko vojniku, a zna se da je vojnički poziv mnogo dobio na prestižu u poslednje vreme!
Na četiri sata hoda od šume-koja-se-približava, drama goblinskog glasonoše se nastavila. Kralj Beguc je odbijao da shvati značenje poruke "Šuma nam se približava!". Iščuđavao se i ponavljao je "Kako?!", čekajući da se pojavi šaman. Drek Boleština je grozničavo razmišljao. Ni njemu nije bio jasan smisao glasonošinog blebetanja. Sakriven iza paravana pokušavao je da pronikne u tu misteriju. Na dvoru kao što je Begucov, ritam smenjivanja funkcionera odgovarao je brzacima reke Karijele. Olinjali Drek je morao da smisli rešenje u taku, inače će se pridružiti dugoj liniji goblinskih ministara koji su podneli ostavku na giljotini. Srećom, teret neprijatnosti je i dalje ležao na nejakim plećima malog glasonoše.
- Gospodaru...šuma...dolazi – promrmljao je kurir u nadi da će mu preci oprostiti što skrnavi sveto pravilo svih glasonoša i menja izvornu poruku kapetana Goma Vatrometalnog.
Kralj Beguc je iznervirano zamlatarao rukama i gađao jastučetom jednog od stražara.
- Nađite mi Dreka! – urlikao je debeli goblin.
To je bio pravi šlagvort za osedelog šamana i poslednji trenutak da se pojavi na sceni. Visok i mršav bolesno-plavkaste kože, Drek se kretao kao šepava lasica. Širio je ruke i kezio se.
- Sam tu kralju moj! – gugutao je šaman ulizički.
Beguc je frknuo i promeškoljio se na dušeku. Zaustio je da nešto kaže, ali ga je Drek pretekao.
- Nam se šuma približava, jes' to jasno! Pitanje ima – mi li ćemo se približiti šumi?
Kralj Beguc je žmirnuo na jedno oko pokušavajući da rastumači šamanovo glagoljanje. Mahnuo je nervozno Dreku da nastavi.
- Da kapetana Kdoba Zloseklog pošaljemo sa vukojahača stotinu, to predlažem. – reče Boleština
Debeli goblin hitnu još jedno jastuče. Pogođeni stražar je salutirao i lupio potpeticama.
- Zovi Zloseklog, nek' sredi tu šumu! – komandovao je kralj ponosno.
Svi goblini se baciše na izvršenje. Naglavačke su napustili Begucov šator, a najsrećniji od svih bio je glasonoša sa koga se iznenada podigao lepljivi prst smrti.
Sa malog kurira, zloslutna pretnja prešla je na kapetana Kdoba i njegove momke. Oni su već danima posmatrali trag zelenila koji sa horizonta puzi ka Mor Kadanu. Nije im bilo jasno kakva je to šuma koja raste tolikom brzinom, ali su pretpostavljali da se radi o vilenjačkim vradžbinama. Kdob je jedva čekao da se sukobi sa šiljouhima. Dugo, predugo nije bilo borbe, a vileni-svileni su u njegovoj svesti još uvek bili jadne kukavice i odlične "mušterije". Čim je dobio poruku, Kdob je okupio svoj Yaghun-odred. Osedlao je krupnog varg-vuka Koksa i uzjahao ga. Štitonoša mu je dodao opako nazubljeno borbeno koplje.
- Momcovi, idemo u akciju, brijemo šiljate, šta kažete? – skičao je kapetan na svoje jahače.
Oni su mu se odazvali vrištanjem i skvičanjem. Vukovi su se propinjali, arlaukali i kevtali tako da se zaorio Mor Kadan. Kroz Kdobovo zeleno telo prostrujali su talasi uzbuđenja. Od miline koju nije mogao da zauzda, nagnuo se preko Koksovog hrbata i svojim naoštrenim očnjacima od milošte izujedao svog vuka. Kad se ponovo uspravio, pokazao je svojim saborcima okrvavljene zube. Svi goblini se zacerekaše i pojuriše ka izlazu iz grada!
Erinion nije bio srećan. Kao što je i pretpostavio, pojavila se borbena grupa kapetana Maethoraela. Isprva, Erinion je bio blago razočaran. Očekivao je da će videti letače ili bar konjicu, a u svakom slučaju mnogo više vojnika. Kapetan Maethorael je vodio dvadeset kopljanika pod teškim oružjem. Svaki vojnik je nosio čelični šlem, nov-novcat oklop, kratki mač, kratki luk, tobolac, magijsko koplje, široki štit iza koga je mogao ceo da se zakloni i povrh toga ranac. Oko njih je brujala magija, što nije čudno s obzirom na to da su u komandnoj grupi bili stegonoša sa magijskom opremom, kapetanov telohranitelj, četiri borbena čarobnjaka i jedan majstor za komunikaciju, svi naoružani do zuba mističnim oružjem. Osim njih došlo je i sedam ratnika-plesača, elitnih pripadnika grupe Adman Na Brionha. Bili su odeveni u drečavo šarene raznolike uniforme, naoružani čudnim i bizarnim sečivima kojima Erinion nije znao imena. Predvodio ih je smrknuti bubnjar naoružan samo svojim instrumentima. Naravno, Ornela je bila fascinirana vojnicima, a ponajviše lepršavim kapetanom. Maethorael je nosio laku oklopnu košulju koja mu je padala do kolena, preko toga ogrtač od kože planinskog lava, pričvršćen tokama od ljubičastog emajliranog čelika i okićen brošem od sugilita u obiliku osmokrake zvezde. Ispod oklopa je imao zelenu čojanu tuniku sa prigodno toniranim obrubom koji se slagao sa nakitom ogrtača. Na vrhu šlema je bila raskošna ćuba od konjske dlake, blještavo bela, a sama kaciga je bila ukrašena umetcima od ametista. Najblještaviji od svega bio je kapetanov osmeh koji je pokosio Ornelu, još iz daljine dok su ona i Erinion posmatrali vilenjački odred kako se kreće kroz šumu. Stegonoša je svirao u okarinu, a po njenim umilnim tonovima, kapetan je zapevao stihove koje su vojnici u glas ponavljali. Ona je bila ushićena, ponavljala je kako su divni i zahvaljivala im stotinu puta što su došli da podrže projekat Orkan Laranis. Sreća u nesreći je bila to što su uskoro vojnici morali da organizuju straže i što je jedan od izviđača primetio aktivnost na horizontu. Tako je Maethorael dobio manje vremena da očijuka sa Ornelom, ali Erinion i dalje nije bio srećan.
Sada su stajali na rubu šume. Sa zapada se približavao oblak prašine. To je mogla biti oluja, ali i četa Uruka. Erinion se, kao slučajno, zatekao na položaju. Želeo je da izblizine osmotri kapetana-kicoša. Iz sumanutog razloga, mladi druid je Maethoraelu bio veoma simpatičan i odlučio je da mu prikaže svu moć nove vilenjačke armije.
- Vidiš drugar, sve ovo što mi sad možemo da uradimo, svet nikada do sad nije video. Ako su ono Uruci – kapetan je ležerno pokazao na horizont – onda su velikoj nevolji.
- Cenim ja vaš napor, to ti je nešto stvarno neverovatno, ali ne može šuma da zameni pešadiju, razumeš? A umesto rendžerskih patrola i lokalne milicije sada imamo mnogo ovakvih odreda kao što je naš, pratiš me? Dobro smo uvežbani, fizički savršeno spremni. Oficirski kadar je cvet vilenjačkog naroda. Svi smo upili doktrinu o volji i podigli je na viši nivo u praktičnom smislu. Naravno, ništa bez pomoći naših magova. Svaki komad opreme je napunjen čarolijom! – kapetan je ponosno kucnuo svoj šlem, a dragulji se zacakliše.
Glupost, pomislio je Erinion, znam da ste nakrcani magijom, brujite na kilometar.
- Vojniče, dodaj mi koplje – kapetan uze oružje i pruži ga Erinionu – Pratiš me? Uzmi ga, ne boj se.
Druid je poslušao. Očekivao je da će kolac dva prsta širok i za pola dužine viši od Eriniona biti pretežak, sa sve kao šaka širokim sečivom koje se završavalo ubojitim šiljkom. Mladi druid je imao utisak da u ruci drži običan štap za šetnju!
- Hej, hej! – nasmeja se Maethorael – Polako sa tim! Kao što vidiš, oružje je magijskim putem olakšano, ali i dalje ima svoju punu inerciju i silinu udara. Grdno bi se prevario da si pokušao da vitlaš njime kao što si krenuo. Tako su olakšani i oklopi i štitovi, zato naši vojnici mogu da trče kroz šumu lako i spretno!
Mladi druid je klimnuo glavom i vratio koplje vojniku.
- Osim oštrice i šiljka, svako koplje ima i tajni magijski napad koji je svaki vojnik je obučen da aktivira, to ćeš tek da vidiš! – naceri se kapetan i namignu mu.
Erinion se kiselo nasmejao.
- Možda će da te iznenadi, ali naša jedinica je ustrojena tako da bitku ne dobija snaga golog oružja, već komunikacija i saradnja između svih delova celine. – kapetan je ponavljao dobro naučene reči. – Znači imamo kopljanike koji mogu da se bore kao mačevaoci ili strelci, po potrebi. Stegonoša je istovremeno i muzičar koji prenosi moje zapovesti vojnicima, verovao ili ne, svojom okarinom! Svaki manevar ima svoju melodiju koju oni savršeno prepoznaju. Moj telohranitelj ima poseban magijski luk koji uz koji idu raznovrsne strelice, od signalnih, preko zapaljivih, do razornih. Uz nas idu i četiri borbena čarobnjaka koji imaju arsenal magija prilagođenih za brzo izvođenje u vrevi bitke. Oni su savršeno obučeni za samostalnu borbu, kao i za sve manevre koji se tiču pešadije. Možda i najvažniji je onaj tamo, Filand. On je specijalista za komunikaciju i magijske naprave.
Erinion klimnu glavom, to ga je već zainteresovalo. Čuo je o novim čudima koje pravi Heren Istarion ali nikada ih nije video svojim očima. Maethorael je video da se druid konačno zagrejao za njegovu priču. Nasmešio se i nastavio da objašnjava.
- Vidiš li ove dragulje u mom šlemu? Oni su povezani sa napravom koju drži Filand. To je ono što liči na stakleni štap, ali to je zapravo kristal. Sve što ja gledam, može da bude pred očima glavne komande. General zadužen za našu jedinicu u svakom trenutku može da zna šta radimo i koja je situacija. Filand dobija poruke koje stižu od glavešina i zato smo u stanju da se bolje uskladimo sa drugim jedinicama i budemo uvek tamo gde je najpotrebnije. Osim toga, Filand nosi kristal pomoću koga može da gleda daleko, dalje od bilo kog vilenjaka. Razumeš?
Druid klimnu glavom oduševljen.
- Filande, šta je onaj oblak što nam se približava? – upita kapetan
- Goblini. Jahači. Varg-vukovi. Naoružani kopljima. Ima ih stotinu i pet. – reče vilenjak nakon pažljivog rukovanja magijskim kristalom.
Kapetan Maethorael bljesnu krvožedan pogled ka mladom druidu.
- Sada ćemo da ih iznenadimo, gledaj dobro i pamti ovo drugar!
Kapetan je podigao ruku i dao znak Filandu. Ovaj je klimnuo glavom i počeo da baja nad svojim kristalnim štapom. U potpunoj tišini, vilenjaci su se pokrenuli. Hodali su mirno i sporo, kao da idu do potoka da popiju malo vode. Grupa plesača ostala je u hladu hrastove šume. Erinion nije mogao da veruje. Očekivao je da će vojnici ostati zaštićeni šumom. Dočekivati jahače na otvorenom, to je bilo samoubistvo! U istom miru, vilenjaci su se poređali u dva reda po deset boraca. Pažljivo su odložili štitove i koplja i pripremili lukove i strele. Iza njih, poređali su se čarobnjaci. U sredini, između stegonoše i telohranitelja, bio je kapetan. Borbeni magovi su stali sa strane, po dvojica.
Iz oblaka prašine počeli su da se naziru pojedinačni oblici. Najbrži i najluđi vukojahači već su prišli na strelomet, željni da se što pre sudare sa vilenjacima. Kada su videli tanku liniju, njihov žar za borbom se rasplamsao. Za gobline ova bitka je već bila dobijena, zato su i jurili da preteknu svoje drugare i poskidaju više glava od ostalih! Goblini su podigli svoje štitove, očekujući vilenjačke strele. Zato su elitni vukojahači nosili dve vrste zaštite. Prvo su podmetali debele drvene ploče koje vilenjačke strele nisu mogle da probiju. Dok bi vilenjaci pokušali da ih pogode, vukovi su grabili strahovitom brzinom. Tek kada se sasvim približi, jahač bi odbacio tešku ploču i potegao lagani ručni štit obrubljen metalnim ramom.
Zaista, kiša strela je poletela ka vukovima koji su hrlili ka tankoj odbrambenoj
liniji. Erinion je posmatrao kako goblini ginu sa iznenađenim izrazom lica. Ne, to je malo reći. Bili su preneraženi. Strele su se u letu pretvarale u usijane projektile koji su probijali ploču, kožu, kosti, meso. Devet vukova i njihovih jahača ostaše u prašini, proburaženi. Jedna po jedna, lešina je buknula. Čarobnjaci su spremili prve magijske projektile. Trakaste munje poletele su ka drugom redu jahača. Još deset vukova ostalo je na bojištu. Bili su momentalno ugljenisani magijskim napadom. Goblinski juriš bi se tu i zaustavio da lukavi kapetan Kdob nije jahao malo iza ostalog Yaghuna.
- Juriiiš! Nema stajanja! Napred, napred za Mor Kadan! Zgazite militave šiljouhe! – urlikao je Kdob i bodrio svoje momke psovkama.
Umesto da se jedan po jedan zaustave, goblini pohrliše napred. Jahači odbaciše teške štitove i uperiše koplja u borbeni red vilenjaka, tanak kao vlat kose. Erionion je skrenuo pogled. Znao je da će se za koji trenutak krvožedni goblinski vukovi zakucati u kopljanike. Druid nije želeo da gleda pokolj, krvave njuške i blješteće očnjake. Vilenjački red nije imao šanse protiv juriša jahača. Međutim, svega nekoliko otkucaja srca pre strašnog udara, vilenjački kopljanici se baciše u akciju. Prvih deset vojnika se spustilo ispod štitova, proturivši koplja između spojeva. Iza njih, druga desetorica pružili su svoja koplja tako da se oslanjaju na štitove prvog reda. Standardna borbena procedura, osim što je svih dvadeset kopalja zasijalo plavičastom magijskom energijom. Oslobođena sila pogodila je goblinske jahače i raspršila ih. Oni koji su jahali sasvim napred, nestali su u spektakularnom bljesku čarolije. Ostali su zaobišli borbeni red vilenjaka u širokom luku praćeni urlicima umirućih i kevtanjem zaplašenih vukova.
Goblini su bili odbijeni, ali još uvek ne i razbijeni. Kdob je poveo svoje jahače na bok vilenjačke formacije. Očekivao je da će se brzi i okretni vuci za tili čas naći iza leđa kopljanicima. Tada im neće biti spasa, uzalud im i krupni štitovi i magijska koplja. Ali za tih nekoliko trenutaka, koliko je trebalo najhrabrijim goblinima da razigraju vukove i obruše se na bok, vilenjaci su već promenili poredak.
Umesto nejake linije, kopljanici su sada stajali u čvrstoj formaciji koja je opisivala kvadrat. Po pet boraca sa svake strane, sa pojednim čarobnjakom na ćošku. Vilenjački red se pretvorio u karo, superioran u odbrani protiv konjice.
Kdob je ipak poveo svoje jahače u juriš. Oni iskusniji su projurivši oko kare hitnuli svoje džilite. Bronzana koplja se odbiše o čelične štitove vilenjaka. Sumanuto hrabri mladunci zaleteli su se ravno na red kopalja. Vuci su oklevali da se zalete punom brzinom ka izbačenim šiljcima. Goblinski napad je izgubio odlučujući momenat koji je potreban za snažan udarac koji bi raspršio vilenjake. Dok su se oni uporniji hrvali sa svojim vucima, a oni manje uporni oklevali, vilenjaci su ponovo stupili u akciju. Zaštićeni sa svih strana redom kopljanika, magovi su nesmetano bacali svoje smrtonosne čarobne projektile. Kapetan i njegovi pratioci mogli su da smireno i precizno biraju svoje mete. U samo jednom prolazu palo je dvadesetak jahača. Najbolje su prošli oni koje su pogodile strele. Ako se izvuku sa bojišta, sva je prilika da će preživeti. Magijska sila nije tako milostiva. Pogođeni ljubičastim munjama, goblini i vuci behu živi spaljeni, stopljeni u jedno groteskno biće, a potpuno razorenog postojanja.
Gledajući u zapaljeno krzno, istopljene očnjake i prosuta creva, Erinion je plakao. Nije žalio za goblinima, ali je tugovao za osakaćenim varg-vucima. Znao je da su oni iskvarena perverzija prirode, ali su ipak bili životinje i kao takvi očišćeni od predrasuda dobra i zla. Njihova opakost poticala je iz surovosti njihovih gospodara, goblina.
Kdob nije imao vremena za plakanje. Morao je da smisli kako da porazi novu armiju vilenjaka, prepunu strašnih trikova. Izbor je bio jednostavan, izginuti ili pobediti, živ se na oči Begucu nije mogao da se vrati. Kdob je pustio jedan oštar zvižduk i poveo svoje borce podalje od vilenjačkih ratnika. Iako je ostao sa trećinom svog yaghuna, goblini su i dalje bili duplo brojniji od vilenjaka.
- Moramo da im probijemo sredinu. Ako oborimo jedan štit, svi su pali. – urlao je na svoje megdandžije Kdob. Oni su mu odgovorili bujicom psovki, kletvi, a sve to kroz štektanje i kevtanje vukova koji su skičali i protestvovali.
- Strela, treba nam strela – vikao je Kdob. Goblini su bili ozbiljno uzdrmani, ali i dalje su se najviše na svetu plašili svog zapovednika. Smirili su svoje atove i pojahali u koliko-toliko sređenoj formaciji.
- Zbijte se ! – psovao je za njima kapetan. Goblini se zaista okupiše. Jahali su zgusnuto, dodirujući jedni drugima kolena. Vukovi su se tiskali, ujedali se i zavijali jedni na druge. Nevažno, pomislio je Kdob. Bitno je samo da održimo trouglasti red i da oni na špicu uspeju da obore bar jednog štitonošu!
Goblinski jahači su osećali snagu mase i utišali su se. Na bojištu je ostao samo zvuk vučijeg kevtanja. Isprva tiho, a onda sve glasnije, počelo je odnekud da dopire bubnjanje. Zelenokošci su počeli da bruje, a njihov poslednji juriš je počeo da se ubrzava, iz hoda u kas, iz kasa u galop. Držali su se i dalje čvrsto zbijeno, a njihov poj je postepeno jačao, bližio se smrtonosnom kreščendu. Povremeno je iznad goblinske dreke probijao oštar zvuk tarabuka. Očajni i sluđeni, jahači su prihvatili doboše zdravo za gotovo. Za njih je to bio deo božanske inspiracije, borbena halucinacija koja im daje za pravo i uliva snagu u srce. Zato i nisu videli kada su se sedmoro Adman Na Brionha ratnika bacili među njih kao orlovi među jato golubova.
Strašna je bila igra ratnih plesača. Kad su začuli prve udarce bubnja, počeli su da se raduju. Jedan je viknuo, drugi je već počeo da skakuće u mestu i priprema svoje mišiće za natprirodne napore koji ih očekuju. Svaki plesač je izgledao drugačije i koristio različito oružje, a bili su šareni kao pajaci. Brat Herion je imao obrijanu glavu osim jedne zelene kreste, guste trake obojene kose koja je stajala uspravno, natopljena tutkalom. Na sebi je nosio samo tanak kožni prsluk sa malim tokama i pripijene pantalone od obojaka. U ruci je nosio koplje koje je bilo zašiljeno sa oba kraja. Središnji deo drške bio je izlomljen na dva mesta, a tri dela štapa bila su spojena kratkim, ali veoma snažnim lancem. Sestra Ilmari je imala veoma kratku crvenkastu kosu sa jednom jedinom kikom koja je izvirala kao ćuba na vrhu njene glave i spuštala se gotovo do njenih potpetica. U celu viticu je bio upleten komad lanca koji se završavao širokim sečivom. Na sebi je imala tanku tuniku slepljenu za njeno vitko telo. Svaki nokat na ruci i nozi bio je okovan sečivom, tankim i oštrim kao britva. Bilo je teško odrediti ko od plesača ima čudniju odeću, spektakularniju frizuru ili bizarnije oružje.
Bubanj ih je pokrenuo, ritam ih je razigrao, kreščendo ih je poslao preko granice razuma, odveo u nepoznate predele transa. Plesači su se kretali svaki za sebe, u skokovima, uvijali se, pratili unutrašnji ritam zanosa. Neki su koristili svoja koplja kao motke za skok i odbacivali se krupnim koracima ka masi goblina. Drugi su trčali kao vetar, zastajali samo da bi se okrenuli u divljačnoj igri, prateći nevidljiva pravila i obilazeći nevidljive prepreke.
Goblinski juriš se zabio u formaciju vilejnačkih kopljanika. Srećom oni više nisu stajali u karo formaciji inače bi sedam puta brojniji i gotovo sedam puta teži protivnik zbrisao vilenjake. Silina inercije bi odbacila vilenjake i gobinski juriš bi zdrobio bojni red, bez obzira na isturena koplja. Hitrim manevrom koji je bilo teško pratiti, vilenjački kopljanici pretopiše bojni red. Talas goblina udario je u zid od četiri reda kopalja. Sedam jahača, momentalno proburaženi, mrtvi udariše u red štitova. Snaga udarca odgurnula je vilenjake, ali se duboki redovi samo pomeriše unazad koliko da kopljanici uhvate bolji upor. Napad beše prihvaćen, vilenjačka linija je izdržala. Ali masa goblina je postala lak plen za razluđene Adman Na Brionha!
Erinion ni posle mnogo godina nije mogao tačno da objasni šta je video. Tipično za jednog druida, služio se prirodnim pojavama da opište šta se tog dana na bojištu dogodilo. Ipak, nije nedostatak reči pravio Erinionu problem, već duboka uznemirijuća dvojnost koja ga je pogodila. Ples ratnika-igrača bio je gnusni pokolj ali istovremeno nešto veoma sveto. "Oni su prestali da postoje kao vilenjaci i pretvorili se u nešto primalno, kao sila prirode", sećao se Erinion. Orkan koji razveje i nosi sve pred sobom, iščupa žbunje i obori stabla nije zloban. Šumski požar koji spali gaj i sve životinje u njemu nije zlonameran. Tako su sedmoro članova Adman Na Brionha jednostavno prošli kroz buljuk goblina. Erinion nije mogao da prati tačno šta se zbiva. Video je da se igrači bacaju u skokove, izvode piruete i salta. Herion je stajao u grudima jednog jahača i proburazivši vuka ispod sebe odbacio se ka novom protivniku. Zamah je iskoristio da skoči na goblina i kopljem mu probije vrat, ali samo da bi se okrenuo u mestu i šiljkom sa drugog kraja pogodio razjapljenu čeljust varg-zveri. Sestra Ilmari je mahala svojom kikicom. Njena čvrsta kosa je kao bič hvatala jahače dok je ona plesala sitan korak između leševa. Koji god je goblin bio oboren, ona bi mu istog trena zgazila u grkljan, ne prekidajući ritam i ne kvareći svoj plesni korak. U sred krvavog vrtloga, polomljenih glava, otvorenih grudi, prelomljene kičme, oni su igrali svoj ples po nekom unutrašnjem taktu. Erinion se kasnije kleo da to nije bio haos bitke. "Njihova harmoničnost je bila savršena, nijedan plesač se nije sudario sa drugim, goblini su padali posečeni i prepolovljeni, smrskani kao zrno žita između dva mlinska kamena", bile su tačne reči druidove.
Ratnici-igrači su iza sebe ostavili trideset unakaženih goblina i isto tolilko vargi. Plesali su po poljani dok ih impuls za igrom nije napustio. Poljem je krivudala krvava brazda, kao da je livadom prošao džinovski demonski puž i ostavio iza sebe grotesknu mrko-crvenu sluz. Bitka je konačno bila završena.
Kapetan Maethorael je zatekao Eriniona kako povraća u šumarku. Potapšao je mladića po ramenu i poveo svoje pešadince na zasluženi odmor.
- Ništa ne brini drugar, ti si na potezu. Ples Admana nije ništa naspram šume-ubice koja će zdrobiti ceo grad!
Erinon je u luku izbacio još smeđih grumuljica koje su kao iz katapulta stizale iz njegovog stomaka. Do tog trenutka se nadao da će šuma proći kroz brda i planinski prolaz i spojiti dve prašume. Od tog momenta mu je u svest došlo ono što je ipak znao, a odbacivao, krijući od sebe tu strašnu istinu. Šuma koju on i njegovi saborci grade biće pretvorena u oružje kakvo svet nije video. U sredstvo masovnog uništenja. Možda su plesači u transu mogli mirno da ubijaju, ali Erinion će morati svesno da zloupotrebi svoju moć, izvrne blagoslove prirode i iskoristi ih da zdrobi hiljade života. Još dok je pljuckao poslednje komadiće hrane iz svog stomaka, Erinion je znao da će postati pobunjenik.
Ljudi nisu voleli diplomatske misije vilenjaka. Najčešće nisu razumeli šta ti tanki čovečuljci govore. Služili su se suviše kitnjastim jezikom, bili su nedovoljno direktni i insistirali su na razgovoru. Među ljudskim kraljevstvima i kneževinama mera uspešnosti je bila bogatstvo i njegovo prelivanje, a poverenje je bila samo reč koja se sticala kroz zajedničke aktivnosti kao što su pijančenje, bludničenje ili nasilje. Nisu ni sve ljudske države bile iste, ali čak ni uglađeni Mhor nije mogao uvek da shvati na šta se tačno žale vilenjaci.
Mihael Mhoried, bio je šesti Mhor u svojoj lozi. On je vladao kraljevstvom koje je stajalo kao klin između vilenjačkih šuma, goblinskih ravnica i južnih prinčevina koje su bile zauzete međusobnim spletkama i ratovanjem, da bi se brinuli za diplomatske odnose ljudi i vilenjaka. Mhoried i nije bilo pravo kraljevstvo. Mihaelova zvanična titula je bila Mhor, što bi moglo da se prevede kao "stražar". Zakoni su bili malobrojni, prenosili su se sa kolena i koleno. Uglavnom su se svodili na svima razumljiva pravila koja su podržavala sve ono što želiš sebi, a da ne ugrožava druge. Mhorova vlast se oslanjala na lični autoritet šerifa i sistem rendžerskih milicija koji je preuzet direktno od vilenjaka. Vremenom, zbog stalnih pretnji južnih suseda, Mhor je morao da organizuje malobrojnu ali snažnu armiju dobrovoljaca i impresivnu rečnu flotu. Ka vilenjačkoj šumi držali su retke patrole, više zbog goblinskih pljačkaša, nego zbog vilenjaka. Već generacijama, vladari Mhorieda su se trudili da se približe šumskom narodu. Čak je jednim zakonom iz davnine zabranjena seča šume u Belvaduoru, pa su dragoceni hektari prašume ostali netaknuti. Zahvaljujući mudrosti starih Mhorova, kraljevstvo je bilo jedan od ozbiljnih izvoznika najkvalitetnijeg krzna i kože.
Kada su mu javili da dolaze vilenjački izaslanici, nadao se da je u pitanju još jedna peticija da se zaustavi seča stabala ili potraži pomoć u pregovorima sa ljudima na severu. Ali kada su narmšteni vilenjaci ušli na dvor, Mihaelu se steglo nešto u stomaku. Emisari su bili obučeni u mrkozelene odore. Nosili su jednostavne šlemove i uredno su ostavili svoje oružje na ulazu. Prišli su na polovinu razdaljine između vrata i Mhorovog jednostavog trona.
- Prenosimo pozdrave vladara svih vilenjaka, velikog vođe Kalanona. Mhor je najmanje iskvareno od svih ljudskih kneževina. – izaslanik je govorio sporo i tiho, tako da su svi morali da se dobro naćulje da protumače šaptave reči vilenjaka.
Mihael se promeškoljio u stolici. Ovo nije bila uobičajena poseta. Ovo je bio drugačiji govor. Vilenjaci se razmaknuše. Jedan je ispod ogrtača izvadio nešto poput letvice, drugi je držao jednostavan drveni obruč, a treći sjajnu kristalnu ploču. Pohitali su da sastave priručni tronožac na koji su učvrstili tablu, tako da je Mihael mogao da gleda sa trona. Ako je to bio poklon, delovao je zaista impresivno i odudarao je od priprostih šumarskih ukrasa Mhorijedovog dvorca.
Predvodnik emisara je istupio. Pokazao je na kristalnu ploču. Ona se u trenutku zamutila, a onda se iz nje postepeno pojavila slika. Mihaelu se učinilo da gleda kroz prozor. Setio se jednog od onih luksuznih vitraža koje je video davno, dok je sa ocem bio na hodočašću u Haelinovoj katedrali u Ilijenu. U kristalnoj ploči ukazao se šumski pejzaž. Ono što se Mihaelu učinilo neobično je to što je šuma izgledala pravilno, kao drvored, kao zid. Slika je počela da se kreće. Nehotice, Mhor je pružio ruku, ličilo mu je da može da dodirne grane drveća. Vilenjaci se podrugljivo nasmejaše, ali vladar se nije obazirao. Sišao je sa trona, fasciniran kristalnom pločom i pokretnim slikama.
- Vilenjaci su se obraćali ljudima mnogo puta u prošlosti. Molili smo za mir, molili smo za milost. Naše molbe nisu uslišene. Prašuma je rascepljena, mnogo stabala je spaljeno i oboreno. Naša svetilišta su oskrnavljena, naše kule srušene, naš narod uništen i proteran. Vilenjaci ne mogu da vide razliku između Nira i Uruka. Ako niste mogli da trpite mir, sada ćete morati da trpite rat. – mirno je saopštio vilenjački poklisar.
Mihaelovo lice se iskrivilo. Zaustio je da odbaci ove pretnje, ali mu se zebnja uvukla u srce.
- Ali Mhoried je već generacijama naklonjen vililn-narodu... – počeo je Mhor, ali njegov glas je vrlo brzo zadrhtao.
- Zbog toga smo te i odabrali da ti preneseš poruku i prvi shvatiš moć vilin-naroda. – sa smeškom je odgovorio ambasador i uputio Mihaela na kristal.
Slika je prikazivala grad, tvrđavu. Mhor je prepoznao Mor Kadan, goblinski grad. Blagi bože Haeline?! Mihael je tek sad primetio da je šuma "stigla" do grada. Video je kako se iz zemlje dižu stabla, u trenu od žira do džinovskog debla. Nije mogao da skine pogled sa kristala. Video je stotine druida, stotine magova, guste redove vilenjačkih kopljanika, perjanice ponosnih strelaca, gizdavu konjicu, čitavu legiju vilenjaka!
Goblini su uzalud gađali vatrenim projektilima, šuma nije mogla tako lako da se zapali. Možda suv gaj u jesen može da plane, ali sveže izraslo stablo još uvek vlažno od primalnih sokova nije gorelo. Jahači su uzalud obletali oko prašume. Drveće nije moglo da se ubije kopljima, a ni strelama. Vilenjački kopljanici su držali zid štitova oko druida koji su nastavili da seju galopirajuću šumu. Goblini su pokušali da raskopaju žirove, saseku mladice dok još rastu. Ali tako su samo prišli u domet vilenjačkim magovima, strelcima i pobesnelim plesačima koji su kosili kroz uspaničene gobline.
Mihael je zabezeknuto gledao kako šuma grabi ka zidinama Mor Kadana. Kada je masa goblinskih branilaca ozbiljno zapretila grupi druida i kopljanika, kroz šumu je počeo da duva magijski vetar. Bio je toliko gust da je i Mhor mogao da vidi raznobojne pramenove u vazduhu. Za trenutak je zatreperela linija magijskih sila, vidljiva golim okom iznad šume kao debeli krak pulsirajuće energije. Zidine grada su popucale. Blokovi su padali na gobline-branioce. Kule su se rušile. Zemlja je podrhtavala. Vatre su izbile na stotine mesta istovremeno. Naselje se našlo u loncu elementalnih sila. Mihael nije mogao da vidi pojedine gobline, ali je znao da će žrtve biti stravične.
Nekoliko sati kasnije. Mhorijed je sedeo na tronu, uznemiren, zaplašen i šokiran. Od velikog trgovačkog grada i tvrđave ostalo je samo zgarište, osim tamo gde je šuma izrasla u vidu krivudave staze. Vilenjački izaslanici su odavno otišli. Obećali su mu da će pokoriti ceo Markazor i pošumiti ga. Zabranili su njegovom narodu da prelazi granicu i najavili su da je na redu Koeranis, ljudsko vojvodstvo na istoku. Ostavili su mu i poruku koju je morao da prosledi svim vladarima ljudi.
Kraljičina srebrna kosa je vijorila na vetru. Osećala je sve godine koje su prošle. Kamen parapeta tvrđave je bio neprijatno hladan pod njenim prstima. Svaka kapljica znoja ispod teškog čeličnog oklopa pekla je njenu ostarelu kožu. Uprtači i postava od štavljene kože žuljali su njene zglobove željne sunca i toplote. Lilian je gledala zamišljeno u močvaru sa druge strane reke. Želela je da može da otputuje u zaliv Karlie i leži na vreloj peskovitoj plaži. Postala je zimogrožljiva.
Ispod oklopa, bilo je telo ratnice. Svakodnevna vežba i brižljiva nega dvorskih dama prijale su kraljici. Trag vilenjačke krvi od njene bake polu-vilenjakinje radio je svoju magiju. Lilianino lice nije više bilo mladalački zategnuto, ali je njena koža još uvek bila nežna i svetla. U svakom slučaju kraljica Lilian Sordrejt nije izgledala kao da ima osamdeset godina, ali se osećala starački umorno.
Malo šta se događalo u najjužnijem kraljevstvu, povučenom i izlovanom od drugih poslova, ljudskih ili vilenjačkih. Kraljici je tako odgovaralo, a ni njeni podanici nisu bili žedni ratovanja i takozvanog progresa. Ipak, rat se približavao. Lilian je to osećala u kostima. Oh, njen severni sused Oesorde je neprestano bio uzdrman sukobima. To nije bio taj rat koji je sedokosa kraljica slutila. Čak ni odvratni baron Tael i njegova bezumna težnja da povrati Roeson i stavi celu južnu rivijeru pod svoj steg nisu bili ravni pretnji koja će se uskoro ukazati.
Kraljica se okrenula ka istoku. Tamo iza magluština močvare, nazirala se gusta šuma. Ratovi su retko prolazili njenom kraljevinom. Aerenve je bila divlja teritorija, zaboravljena još od vremena kada su se ljudi iskrcali i sa dopuštenjem vilenjaka naselili se na obali. Močvara i prašuma odbijale su ljude željne otvorenih polja. U tim pionirima još uvek je bilo strahopoštovanja spram prirode. Divlja prašuma Erbaninen je istovremeno oduševljavala doseljenike. Njena surova lepota zaustavila je koloniste. Od tada nijedna vojska nije kročila u šumu. Čak i danas, svi lordovi su, bar na rečima, štovali svetost prašume i nepisanog dogovora da u Erbaninen ničija armija neće stupiti. "Baš da vidim šta će da kažu kad iz prašume pokuljaju vilenjačke legije", pomislila je kraljica.
- Počistiće nas, sve će nas baciti u more. Okrenuće šumu i useve protiv nas, naterati životinje da zbace jaram. Zgaziće nas onako kako mi gazimo korov. Neće biti milosti, a posebno ne za polušanski izrod. Proključaće im krv, bilo bi im bolje da se ubiju pre nego što im jedna strana tela napadne drugu.
Tako je glasila poruka vilenjaka. Znali su dobro da su Koul i Kejl Alvijer napolvilni. Lilian se osetila lično pogođena, iako je ona sama nosila samo delić vilinske krvi. Dva brata su bila uz nju još od samih početaka, kada nije bila Sordrajt već samo Lilian, siroto seosko devojče. Bili su uz nju kada je kao mlada udovica podigla Haermanov mač i krenula u pohod protiv kralja-tiranina. Preko šezdeset godina su bili njena podrška, njene uši i oči. To malo slobodnog vremena što ga je provodila na vrhu kule, mogla je da zahvali trudu i odanosti braće Alvijer.
Vladari su nastavili da se bore za vlast, da pohlepno žele komšijsku zemlju, da zidaju utvrde, švercuju oružje, sklapaju saveze i podilaze Princu Avanu. Mladi Mhoried i kraljica Sordrejt su znali šta se sprema, ali su bili nemoćni da bilo šta urade. Ljudima se nije moglo objasniti, a vilenjaci su im okrenuli leđa. Lilian je zadrhtala. Možda od vetra, možda od jeze?
No comments:
Post a Comment