Jedanaesti ciklus - cetvrti dan

Predvodnik emisara je istupio. Pokazao je na kristalnu ploču. Ona se u trenutku zamutila, a onda se iz nje postepeno pojavila slika. Danijelu se učinilo da gleda kroz prozor. Setio se jednog od onih luksuznih vitraža koje je video davno, dok je sa ocem bio na hodočašću u Haelinovoj katedrali u Ilijenu. U kristalnoj ploči ukazao se šumski pejzaž. Ono što se Danijelu učinilo neobično je to što je šuma izgledala pravilno, kao drvored, kao zid. Slika je počela da se kreće. Nehotice, Mhor je pružio ruku, ličilo mu je da može da dodirne grane drveća. Vilenjaci se podrugljivo nasmejaše, ali vladar se nije obazirao. Sišao je sa trona, fasciniran kristalnom pločom i pokretnim slikama.

- Vilenjaci su se obraćali ljudima mnogo puta u prošlosti. Molili smo za mir, molili smo za milost. Naše molbe nisu uslišene. Prašuma je rascepljena, mnogo stabala je spaljeno i oboreno. Naša svetilišta su oskrnavljena, naše kule srušene, naš narod uništen i proteran. Vilenjaci ne mogu da vide razliku između Nira i Uruka. Ako niste mogli da trpite mir, sada ćete morati da trpite rat. – mirno je saopštio vilenjački poklisar.

Danijelovo lice se iskrivilo. Zaustio je da odbaci ove pretnje, ali mu se zebnja uvukla u srce.

- Ali Mhorijed je već generacijama naklonjen vililn-narodu... – počeo je Mhor, ali njegov glas je vrlo brzo zadrhtao.

- Zbog toga smo te i odabrali da ti preneseš poruku i prvi shvatiš moć vilin-naroda. – sa smeškom je odgovorio ambasador i uputio Danijela na kristal.

Slika je prikazivala grad, tvrđavu. Mhor je prepoznao Mor Kadan, goblinski grad. Blagi bože Haeline?! Danijel je tek sad primetio da je šuma "stigla" do grada. Video je kako se iz zemlje dižu stabla, u trenu od žira do džinovskog debla. Nije mogao da skine pogled sa kristala. Video je stotine druida, stotine magova, guste redove vilenjačkih kopljanika, perjanice ponosnih strelaca, gizdavu konjicu...

Goblini su uzalud gađali vatrenim projektilima, šuma nije mogla tako lako da se zapali. Možda suv gaj u jesen, ali sveže izraslo stablo još uvek vlažno od primalnih sokova nije gorelo. Jahači su uzalud obletali oko prašume. Drveće nije moglo da se ubije kopljima, a još manje strelama. Vilenjački kopljanici su držali zid štitova oko druida koji su nastavili da seju galopirajuću šumu. Goblini su pokušali da raskopaju žirove, saseku mladice dok još rastu. Ali tako su samo prišli u domet vilenjačkim magovima, strelcima i pobesnelim plesačima koji su kosili kroz uspaničene gobline.

Danijel je zabezeknuto gledao kako šuma grabi ka zidinama Mor Kadana. Kada je masa goblinskih branilaca ozbiljno zapretila grupi druida i kopljanika, kroz šumu je počeo da duva magijski vetar. Bio je toliko gust da je i Mhor mogao da vidi raznobojne pramenove u vazduhu. Za trenutak je zatreperela linija magijskih sila, vidljiva golim okom iznad šume kao debeli krak pulsirajuće energije. Zidine grada su popucale. Blokovi su padali na gobline-branioce. Kule su se rušile. Zemlja je podrhtavala. Vatre su izbile na stotine mesta istovremeno. Naselje se našlo u loncu stravičnih sila. Danijel nije mogao da vidi pojedine gobline, ali je znao da će žrtve biti stravične.

Nekoliko sati kasnije. Mhorijed je sedeo na tronu, uznemiren, zaplašen i šokiran. Od velikog trgovačkog grada i tvrđave ostalo je samo zgarište, osim tamo gde je šuma izrasla u vidu krivudave staze. Vilenjački izaslanici su odavno otišli. Obećali su mu da će pokoriti ceo Markazor i pošumiti ga. Zabranili su njegovom narodu da prelazi granicu i najavili su da je na redu Koeranis, ljudsko vojvodstvo na istoku.